Kako srušiti proteste?

Cela ta gužva od starta je bila dovedena u pitanje raspravama (i realnostima) o ubačenim elementima, ruskom uticaju, te medijskom dominacijom raznih raspopa, zaveraša i antivakcinaša sa hroničnim izlivom Kosova u mozak.

A jeste krajnje upadljivo kako su protesti promptno razvodnjeni i rastočeni. Uz gorak ukus u uhu, grlu i nosu jerbo su one hrabre reporterke sa N1 izgleda bile gutale suzavac za badava.

Dok je, zapravo, u pitanju bio školski primer toga kako srušiti proteste, delegitimisati demonstrante, i pridobiti široku javnost na svoju stranu.

Zato što još od pojave prvih država i civilizacija u istoriji postoji jedan neformalni vodič za tu stvar.

Prvi i najstariji korak u ovom priručniku za vladaoce glasi: fokusiraj se na kršenje zakona.

Toj taktici verovatno su pribegavale još plemenske vođe kad su im saplemenici spočitavali zašto toliko ljudi stradava u lovu na mamute i zašto poglavica ima snošaj sa baš toliko žena.

Naime, sve što vladari treba da urade jeste da sačekaju da demonstranti prekrše nekakav zakon.

Da razlupaju izlog, da zapale automobil, da slome kameru ili nos policajcu, pa čak i da formalno ne prijave skup i okupljanje.

Tada protest više nije sukob između tlačitelja i potlačenih, već sukob između – građana i kriminalaca.

I, abrakadabra, podržati demonstrante odjednom znači podržati nasilje i bezakonje.

Režimski mediji biće uredno preplavljeni slikama poharanih prodavnica, spaljenih automobila i grafitiranih spomenika, kao u nedavnom slučaju protesta pod geslom Životi crnaca su važni u Americi.

Ili, pogledajmo u karikature protiv sifražetkinja sa početka 20. veka, gde su one takođe predstavljane kao besne ženetine koje kišobranima mlate sirote policajce.

U strahu od kriminala, nemira i nestabilnosti, pristojni građani tada se alhemijski transformišu u Vojislava Koštunicu, pa insistiraju na legalitetu pre svega.

Pri čemu ne kapiraju jednostavnu činjenicu da legalitet nema nikakve veze sa tim da li je neki politički cilj ispravan ili ne.

U istoriji su nasilno protestovali i (neo)nacisti i borci protiv rasizma.

Nasiljem ili nelegalno, na vlast su došli i američki i francuski revolucionari, tj. prosvetitelji i liberali, ali i ruski, kineski ili kubanski komunisti, baš kao i italijanski fašisti.

Pa opet, čim na vestima ugledamo jedan razlupani izlog, pretvaramo se u hipike i Gandije.

Pa nećemo valjda demonstrirati protiv društvene nejednakosti, te represije i skaradnosti vlasti nekakvim nasiljem i uništavanjem tuđe imovine, zlo i naopako?

Drugi trik u režimskom priručniku je sledeći: ubediti dominantnu većinu u društvu da su oni ti koji su zapravo potlačeni.

Da je stvarna represija ona nad privilegovanima ili brojčano nadmoćnima.

Na primer, da naprednjake (i/ili pristojne i poštene građane) zapravo tlači kojekakva opozicija.

Ili, da su muškarci pod napadom feministkinja, a konzervativna tradicija na udaru liberala i komunista.

Da su pravoslavci na udaru ekumenista, muslimana (migranata) i ateista, heteroseksualci pod represijom gejeva i lezbejki, te Srbi i nacionalisti pod čizmom anacionalnih građanista i kosmopolita.

To jest, valja insistirati na tome da su obespravljeni demonstranti ti koji imaju stvarnu moć u društvu i da maltretiraju ostale građane jer su tako u mogućnosti.

Ovo se obično ostvaruje izvlačenjem nekog uspešnog demonstranta ili bogatog buntovnika – npr. ikoničkog Dragana Đilasa sa pratećim Šolakom – uz zaumnu tvrdnju da je on taj koji još uvek dominira državom i društvom.

Dakle, prenaglašava se realna moć opozicionih figura, medija i javnosti uopšte.

Zato su nezavisni i kritički mediji tek Đilasovi mediji, zato se Žuti još uvek spinuju kao opasna pretnja (iako su rastočeni na subatomske čestice), i zato se još uvek bivša vlast okrivljuje za ama baš svaku nevolju u kojoj živimo.

Tada sa režimskih medija i iz izjava državnih zvaničnika čitamo narative o nadnaravnoj snazi opozicionara koji protestuju samo zato da bi zadržali svoje bogatstvo i privilegije, a koje je unesrećilo većinu građana.

A vlast je tu da populistički štiti i zaštiti pristojan svet od fiktivnih moćnika, njihovih medija i homoseksualnih lobija uopšte.

Treće, zgodno je uraditi i sledeće: usredsrediti se na one najmanje popularne i najopskurnije buntovnike na protestu.

Tako smo danima slušali o nepočinstvima koje su pojedini demonstranti počinili u osnovnoj ili srednjoj školi, poput onog Ćale, ovo je za tebe junaka.

Ad hominem napadi ferceraju još od kad su prvi put prepoznati među logičarima antičke Grčke.

Jer, ljudi obično imaju veoma ograničenu pažnju kad je reč o političkim zahtevima koje će lično prihvatiti i zastupati.

Zato je zadatak svakog režima da zahteve potlačenih grupa dovede do apsurda i besmisla, te da ih medijski transformiše u krajnje partikularne, nerealne, kriminalne, i sumasišavše prohteve iza kojih neće stati većina građana.

Drugim rečima, ako želimo da upropastimo proteste, valja se usredsrediti na one najkretenskije zahteve demonstranata, kao što je npr. njihova borba protiv epidemioloških mera zaštite usred pandemije.

To jest, predstaviti (većinu) demonstranata kao ravnozemljaše čiji je zahtev da ukinemo globuse kao zaveru globalista (i globusista).

Četvrto, od Gaja Julija Cezara do danas, popularna taktika države i vlasti glasi: zavadi i vladaj.

Ukoliko proteste protiv režima predstavimo jedino kao ideološki nakaradan skup ekstremnih levičara i desničara (a ne nezadovoljnih građana širom ideološkog spektra), i jedni i drugi i osamnaesti ubrzo će preispitati svoje učešće na njima.

I ostati kod kuće sutradan.

Bez obzira na to da li među njima postoji određeni najmanji zajednički sadržalac (ta neka borba sproću Sistema koji ih pritiska i tišti), međusobne razlike i zavađanja ubrzo postaju odsudni.

Sasvim prirodno, neokomunisti radije ne bi da demonstriraju zajedno sa neočetnicima, baš kao ni endžioisti sa litijašima.

Zaista, jedni za svoju bedu i siromaštvo krive banke i korporacije, a drugi migrante i 5G telefonske mreže.

Jedni bi rado mahali zastavom Evropske unije, a drugi već mašu zastavom Rusije.

Uostalom, okej je borba protiv Sistema, ali šta je tačno Sistem protiv kojeg se borimo? Nacionalizam ili globalizam? Srbija na Zapadu ili na Istoku?

Peto i konačno, vlast će pred izazovom protesta tvrditi sledeće: svaka promena statusa kvo upropastiće svet kakav poznajemo.

A ljudi se prirodno plaše promena, radije ne rizikuju, strašljivi su i bojažljivi. Komotno ostaju na lošim poslovima i u lošim brakovima, i sa velikom mukom menjaju automobile, stanove i navike.

Zato je ovo vrhunski adut svakog režima koji drži do sebe u toj podeli karata. Valja predstaviti svaku kritiku kao napad na postojeći način života.

Protiv ste policijske brutalnosti i nasilja – a da li to možda želite anarhiju i bezakonje? Protiv ste globalnog zagrevanja – ukinuće vam automobile i moraćete biciklom na posao.

Želite gej brakove – nestaće tradicionalna porodica. Protiv ste raspojasanog kapitalizma – doći će vam Staljin sa gulazima.

Preplašimo ljude promenom kao sa promenom njihovog čitavog sveta i života i, čestitamo, srušili smo proteste.

Međutim, ne moramo za ama baš sve skaradno u našem društvu kriviti ni aktuelnu vlast. Ostaje činjenica da su najvidljiviji demonstranti na protestima od pre par nedelja zaista bili ekstremni desničari.

Ona stvarna bojazan je da oni i jesu najvatreniji protivnici režima Aleksandra Vučića. Kao i da većina njih uopšte nisu parapolicijski i udbaški organizovani, kao što to babački milo volimo da snivamo.

A šta ako oni jesu spontano organizovani po klerofašistoidnim (onlajn i oflajn) društvenim mrežama i kanalima kojima pripadaju?

Uz paramedijsku podršku raznih BalkanInfoa, SrbinInfoa, Stanja Stvari, Novih Standarda, In4sova i ostalih Sputnjika?

Uostalom, nisu li na proteste mahom izašli nekakvi – mladi?

Prema istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije, 41 odsto mladih u Srbiji ima negativnu reakciju na pomen EU (dok se o EU pozitivno izjasnilo tek 18 odsto mladih). Ili, prema istraživanju Helsinškog odbora za ljudska prava, 45 odsto srednjoškolaca smatra da je abortus greh, 32 odsto imaju izražena nacionalistička uverenja, a 44 odsto njih mogu se okvalifikovati kao homofobični.

Oba istraživanja su iz 2020. godine.

Dakle, šta ako u pitanju zaista jesu bili protesti ovih Mladih 2.0?

Kao i kosovojesrbijaša, litijaša, četnikoida, nedavača svetinja, negatora Srebrenice, rusofila, putinoljubaca i trampomana, boraca protiv dubokih država, vakcina i telefonskih antena?

Incela koji su odistinski frustrirani, besni, naloženi i spremni na sve?

I koji bi, po preuzimanju vlasti, nas globaliste, kosmopolite, ateiste, liberale, komunjare i Jugoslovene najradije strpali u logore?

Da li su oni proteste preuzeli ili ovo jesu bili njihovi protesti od početka? Ko se tu tačno priključio kome?

Je li režim zaustavio proteste (Srđanom) Nogom, ili je on to novo lice (i noga) koju molitvama iščekuju mnogi? Da li je ovo, poput koronavirusa, nova realnost na koju moramo da računamo?

Šta ako u našoj Republici ne postoji kritična masa za prevrat, a da to nisu nacionalisti koji su još desnije od režima?

I šta ćemo ako se protiv vlasti i duboke države najvatrenije bori ovo zapušteno i ovako zatucano – duboko društvo? Duboka Srbija?