Kataklizma

I, uništen je najveći deo ljudske civilizacije, a njena populacija svedena na nekoliko hiljada preživelih pojedinaca. Ništa neobično, dešavalo se već. Međutim, jedan malecni deo od onoga što nazivamo civilizacijom ili kulturom ipak je opstao. Pustimo mašti na volju: šta bi bilo najbolje da je preživelo? Odnosno, koji komadić ljudskog znanja ili kulture bi najviše pomogao nekolicini preživelih da civilizaciju dignu iz pepela od zvezdane prašine? Da li je to deklaracija o pravima čoveka? Ili sabrana dela Vilijema Šekspira? Betovenove simfonije možda? Ili ipak „Beli album“ Bitlsa? Da li znanje o tome kako napraviti antibiotike? Ili vakcine? Anesteziju? „Kapital“ Karla Marksa, eventualno? Možda je teorija evolucije prirodnom selekcijom najvrednija stvar za sačuvati? Ili otkriće DNK kao gradivne materije života?

Isto pitanje postavio je genijalni fizičar i nobelovac Ričard Fajnman, a u studiji „Kanon: prelepe osnove nauke“, prenosi ga kolumnistkinja Njujork tajmsa Natali Engir. Veli Fajnman: „Ako bi u nekoj kataklizmi ukupno naučno znanje bilo uništeno, a samo jedna rečenica ostala sačuvana da se prenese narednim generacijama, koji bi to iskaz preneo najviše informacija, a u najmanje reči?“. Fajnmanov odgovor glasi: atomska hipoteza. Odnosno, činjenica da su „sve stvari sastavljene od atoma: malenih čestica u stalnom kretanju, koje se privlače na maloj razdaljini, a odbijaju kada ih se stiska zajedno“. Priznajmo, malo kome je ovo palo na pamet. Ali zato je malo ko dobio Nobelovu nagradu. Jer, zaista, ako uzmemo Fajnmanovu banalnu rečenicu, dodamo malo mašte i brojeva – pred sobom imamo suštinu i istoriju fizike. A fizika je drugo ime za znanje od čega je svet sastavljen, kako funkcioniše, i zašto se stvari u njemu ponašaju tako kako se ponašaju.

Primenimo ovu zgodno nezgodnu priču na lokalne političko-meteorološke prilike. Zamislimo da se u Srbiji za par meseci dogodi puč ili vojni udar. Ništa neobično, dešavalo se već. I da na vlast zajaše militantno totalitarni režim koji ukine građanska prava, parlament, političke partije, sudove, medije i ostale gnjavatore, a onima koji se tome (us)protive napuni zatvore ili neobeležene grobove. Međutim, taj režim ne ukine baš sve postojeće. To jest, zadrže se neke institucije ili politički projekti koji su započeti u periodu od 5. oktobra 2000. godine do tog nesrećnog vojnog udara. Pitanje, dakle, glasi: šta je ono u poslednjih devet političkih godina što je vredno sačuvati nakon političke kataklizme? Da li je to Ustav Vojislava Koštunice? Ministarstvo za ljudska i manjinska prava? Agencija za privatizaciju? Kampanja „Ne primam mito“? Ili kampanja „Da komšiji krava bude živa i zdrava“? Nova zastava, grb i himna? Veronauka i građansko? Crveni dresovi fudbalske reprezentacije? Nacionalni investicioni plan? Veće plate za srednju, a otpuštanja za radničku klasu? Struja bez restrikcija? Zakon o informisanju sa najnovijim izmenama? Bela šengenska, ako je bude?

U ponedeljak je bila devetogodišnjica promena od 5. oktobra. I ovako ekstremne mentalne vežbe korisne su za istinsku evaluaciju do sada učinjenog. Astronomske ili političke kataklizme još su bolje za promišljanje vrednog i bezvrednog od banalnih jubileja i godišnjica. Ovakav zadatak je težak, i ta teškoća govori više od svega. Da li je moguće izdvojiti jednu toliko veliku i značajnu političku reformu u poslednjih devet godina da bez puno sramote može da stane rame uz rame sa atomskom hipotezom u Fajnmanovom mentalnom eksperimentu? Teško. Političkih reformi je svakako bilo, ali one ostaju malog dometa, izolovane, nedovoljno bitne, ili poznate od ranije.

U jednom odličnom razgovoru za jedan podjednako odlični internet portal, ekonomista Miroslav Zdravković je, kako to dobri ekonomisti ponekad umeju, matematički jednostavno objasnio suštinu te teškoće. Od petog oktobra naovamo, u Srbiji je bilo pet vlada, sa prosečnim trajanjem od 14 meseci. Za društva kojima su neophodne reforme, ovo je kataklizmički katastrofalno. Jer, iskustvo kazuje, 80 odsto krupnih i teških reformi valja realizovati u prvoj godini neke vlade, da bi se u naredne 3-4 godine vlasti od njih osetila neka korist. Što za građane, što za vlast. Jednostavno rečeno, u Srbiji nijedna vlada nije trajala dovoljno dugo da bi nešto ozbiljno uradila. Suočene sa takvom kratkoročnošću, mnoge nisu ni pokušavale. Umesto stanja reformi, u Srbiji kontinuirano traje predizborno stanje. I zato je, devet godina nakon Petog oktobra, tako teško setiti se barem jedne krupne i trajne reforme za koju bi bilo dobro da preživi novi politički potres. Ne treba očajavati, ali se treba zamisliti. Da li bi, po udaru političkog asteroida, nešto od nasleđa političara za kojeg se glasa bilo vredno sačuvati? I političare vrednovati prema tim kriterijumima Fajnmanovog misaonog eksperimenta.