Kazna kao zločin

Tim povodom, Damjen je nag doveden na javno gubilište pred ulazom u vodeću parisku crkvu. Tamo su mu dželati klještima iskidali mišiće sa prsa, ruku, bedara i listova na nogama, a na ove rane su zatim izlili rastopljeno olovo, pa ključalo ulje, pa vreli katran, te smešu voska i sumpora. Desna šaka, u kojoj je valjda bio držao nož kojim je napao kralja, zapaljena mu je sumpornom vatrom. Nakon toga mu je telo raščerečeno pomoću četiri konja, a udovi i trup su mu spaljeni, pretvoreni u pepeo, i razvejani na vetru. Međutim, to sa čerečenjem nije išlo naročito jednostavno i glatko, pa su u pomoć prizvana i dva dodatna konja. DŽelati su do kraja bili primorani da mu prerežu tetive i odseku zglobove kako bi ga odistinski i rastavili na delove. Medijski izveštaji iz tog vremena svedočili su da Damjen „ipak nije bogohulio“, već da je samo ispuštao „užasne krike“, te dozivao boga i Isusa da mu se smiluju. Ovu jezivu istinitu priču preneo je kultni francuski društveni teoretičar Mišel Fuko, odmah na prvim stranicama svog izuzetnog dela „Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora“ (1975). Sa izuzetkom Islamske države i sličnih, danas je ovakva javna i krvoločna tortura potpuno nezamisliva. Ali bila je posve uobičajena u hrišćanskoj Evropi samo dva stoleća ranije.

Prošlost nam često deluje poput neke strane i egzotične zemlje. To jest, poput inostranstva u kojem ljudi te neke stvari rade sasvim drugačije od nas. Evropljani su tokom čitave antike, srednjeg veka i ranog modernog doba komotno smatrali da su surove i brutalne kazne nešto sasvim suvislo, racionalno i nekako pristojno. Suština kažnjavanja u tome je da zločinca učinimo toliko napaćenim i nesrećnim da drugi ljudi ne zapadnu u iskušenje da i sami izvrše neki zločin, zar ne? A prema toj logici, što je kazna stroža i sadističkija, to bolje i uspešnije. Takođe, šta je ono što su svojevremeno na raspolaganju imale traljavo pravne države predmoderne Evrope bez naročito efikasne policije i sudstva? Mogle su jedino da učine kazne toliko nezaboravno ili znamenito brutalnim da pukim terorom, zastrašivanjem i strahovladom primoraju svoje podanike na poslušnost i potčinjavanje. I baš su zato ta javna mučenja i pogubljenja bila upadljivo spektakularna. Sve da bi se publici uterao strah u kosti, i/ili da bi oni svoje iskustvo dugo prepričavali drugima koji su bili opravdano odsutni sa ovog krvoločnog šou programa.

Nama je danas (možda?) neobično to što su pristojni građani Evrope rasterećeno uživali u brutalnoj surovosti prema bližnjem svom, čak i onda kada dotična nije imala ama baš nikakvu krivično-pravnu funkciju. Na primer, popularna forma zabave i razonode u Parizu u 16. veku bila je – javno spaljivanje mačaka. Tada je vezana mačka dizalicom dovlačena na pozornicu, a zatim je čekrkom lagano spuštana u vatru, pržeći se do ugljenisanja, sve na opštu radost posetilaca. Ili, u pozorištima zlatnodobne elizabetinske Engleske, agresivni psi su puštani da napadaju, grizu i kidaju meso sa vezanog medveda. Tek kada su njihove lešine sklonjene, krv se počistila i piljevina zamenila, usledili su Šekspirovi Hamleti i Romei i Julije. Danas sa instagramskom lakoćom posećujemo razne „Muzeje torture“ i slične turističke zamke po evropskim gradovima, ili u svakodnevnom govoru udobno koristimo sintagme poput „stub srama“. Ali, taj „stub srama“ nije samo metafora ili alegorija za tabloidno preštampavanje genitalija Jelene Karleuše, već istorijska realnost sa prometnih gradskih trgova Evrope. U pitanju je bila sasvim stvarna drvena naprava za fiksiranje glava i šaka raznih moralnih prestupnika, dok ih prolaznici sa prezirom i narajcanom jarošću komotno pljuju, udaraju, bičuju i gađaju kamenjem do smrti. Zatim, relativno bleda i nekako mehanička fraza „lomljenje na točku“ vešto prikriva stvarni karakter ovog čuvenog oblika kažnjavanja navodnih kriminalaca u predmodernoj Evropi. Prema svedočanstvu jednog savremenika, na tom se „točku“ žrtva „pretvara u vrišteću lutku ili marionetu što se previja u potocima krvi koja lipti iz njegova četiri pipka, poput nekakvog morskog čudovišta, ili jednog sirovog, ljigavog i bezobličnog mesišta pomešanog sa krhotinama slomljenih kostiju“. I ovakvo mrcvarenje ponekad je trajalo danima, ukoliko je dželat bio specijalno nadahnut i vešt da izbegne unutrašnje krvarenje nesrećnika. A što je sve bilo na posebnoj ceni na ovom tržištu bola, patnje i smrti. Najzad, i čuveni Dušanov zakonik sadržao je odredbe o sakaćenju (ruke, jezika itd.), batinanju, žigosanju, i o jednoj posve relaksirano propisanoj smrtnoj kazni za baš sve i svašta.

Međutim, kako to primećuje Mišel Fuko, i na tome gradi svoju teoriju (post)modernosti, mučenje kao javni spektakl ubrzo je gotovo potpuno nestalo. I to samo par prosvetiteljskih decenija nakon opisanog i krajnje nakaradnog čerečenja Rober-Fransoa Damjena. Jedan Volter tada je kritički isticao da stranci sude o Francuskoj samo na osnovu njene lepe književnosti (i atraktivnih glumica!), a ne na osnovu varvarstva u kažnjavanju. Za Voltera su opisane prakse javnog mučenja bile varvarske, divljačke, okrutne, svirepe, surove, nečovečne, nemilosrdne, primitivne, kanibalističke, zločeste i gnusne. I Monteskje je isticao licemerje hrišćana koji su vekovima kukumavčili zbog svirepog i mučeničkog progona od strane Rimljana i Arapa, samo da bi se i sami angažovali na krvožednom progonu jeretika i moralnih devijanata, čim su za to dobili priliku. Stvari je definitivno promenio italijanski prosvetitelj Ćezare Bekarija svojim izuzetno uticajnim delom „O zločinima i kaznama“ (1764). On tu argumentovano napada javna mučenja i smrtnu kaznu, i ove ideje se „viralno“ šire po modernom svetu. Moderni zakoni i racionalni kodeksi kažnjavanja ubrzo su uvedeni u Pruskoj (1780), Pensilvaniji i Toskani (1786), Austriji (1788) i Francuskoj (1791). Dakle, u tom mrskom Prosvetiteljstvu i zapadnjačkoj Moderni, najzad je osmišljena i prihvaćena ideja, dokazana je činjenica ili pak skapirana sledeća hrabra zamisao: suština krivično-pravnog sistema treba da bude u rehabilitaciji i resocijalizaciji, a ne u fizičkom i javnom povređivanju, odnosno patnji kriminalaca.

Ovaj detaljni ekskurs ili samo fusnota o istorijatu surovog kažnjavanja u predmodernoj Evropi pre svega pozivaju na to da se iznova razmotre i ponovo promisle najavljena pooštravanja kaznene politike u Srbiji. Jer, u našem društvu se odnedavno i krajnje populistički najavljuje uvođenje bezuslovne „doživotne robije“, baš kao i povećanje i minimuma i maksimuma zatvorskih kazni za počinioce „najtežih“ krivičnih dela. Mnogi suvisli pravnici i mislioci prava već su argumentovano iskritikovali navedene naume. Jer, u kontekstu tzv. „Tijaninog zakona“, stara je maksima da „Teški slučajevi proizvode loše zakone“. Prijatelj i drug ovog sociologa i kolumniste, Srđan Milošević, to je precizno nazvao „kaznenim populizmom“, čemu se nema mnogo šta dodati. Naravno, na problem sa uvođenjem bezuslovne doživotne robije upućuje i zdrav razum. Neće li se dotični osuđenici, znajući da nemaju šta da izgube i da su iza rešetaka zauvek, samo dodatno angažovati u pravcu nasilja i ubistava po srbijanskim zatvorima? I da li će silovatelji, pedofili i masovne ubice zaista kalkulantski racionalno razmatrati kaznenu politiku društva u kojem žive? Da li oni čitaju krivični zakonik, pa pomišljaju: „Hm, da li ću zaglaviti 20 ili 40 godina, ili možda doživotnu robiju za svoj nakaradni naum?“ Naravno da ta racionalna kalkulacija neće proći kroz njihov um, zato što ni njihovi zločini nisu kalkulantski racionalni. Biće da je nešto drugo osim javnog, pravnog i/ili tabloidnog čerečenja važno za prevenciju onog najgoreg i najmračnijeg u ljudskoj prirodi.

I sad, ove Fusnote su pre samo nekoliko pasusa istakle da je prošlost često poput neke strane i egzotične zemlje. A da li je zaista? Pročačkajmo samo malčice onlajn komentare ispod vesti o uvođenju doživotne robije. Građani Srbije tamo se orgijastički naslađuju čerečenjem, vešanjem, streljanjem, sakaćenjem udova, rastopljenim olovom, vrelim uljem, vađenjem očiju, odsecanjem genitalija, nabijanjima na kolac, i ostalim erosima i tanatosima. Za većinu krvožednih komentatora, najavljena kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta je preblaga, pogrešna i promašena. A u ponašanju prema najgorima među nama, najbolje se ogleda kakvi to mi zaista i jesmo. I logika „oka za oko i zuba za zub“ nas sve čini krezubim i slepim. I zato najavljeno pooštravanje kazni u srpskom društvu zapravo govori mnogo toga o – srpskom društvu. Ono svedoči o hroničnoj, opasnoj i duboko nerazumevajućoj potrebi za osvetom, odmazdom, kaznenom ekspedicijom, te vraćanjem nemilog za nedrago. Ali i o društvenom miljeu koji je toliko daleko od prosvetiteljstva i nekakve moderne. Izuzetno je važno da razumemo kako humani tretman zatvorenika i prekršioca zakona nije nikakva slabost, mekanost i ljudskopravašluk ekipe oslobođene fizičkog vaspitanja. Već temeljna vrednost modernog sveta u smislu poštovanja života i dostojanstva čak i onih najgorih ljudskih životinja među nama, ljudskim životinjama. I bez koje se ubrzano vraćamo u nezamislivo varvarstvo koje nas udobno miluje po pravedničkim i osvetničkim ganglijama. Radi se o herojskoj i, pre svega, čojskoj odbrani i zaštiti nas samih – od nas samih. Ne hodajmo u suprotnom smeru od toga, i ne dozvolimo da i naše kazne budu zločin.