Klima je kapitalizam

Do tada ćemo nekako uspevati da zadržimo globalno zagrevanje na plus 1,5 stepeni Celzijusa. Dakle, uragan i poplava tu i tamo, pojedina živuljka istrebljena, ali šta sad, mlataraćemo lepezama, nositi bermude, i držati klima uređaje na istorijskom minimumu. Međutim, ako u međuvremenu nešto ne promenimo, planeta će se podgrejati za 2 stepena Celzijusa. A to će već značiti ozbiljne suše, poplave, toplotne talase, te bedu i siromaštvo za stotine miliona ljudi na planeti. Prema veoma dobro argumentovanom izveštaju ovog međunarodnog naučnog panela, potrebne su nam i hitne i do sada nezapamćene mere. U suprotnom, šta smo kulirali, kulirali smo – i bukvalno i figurativno. Ova razlika od samo pola ili dva stepena možda deluje tanko i besmisleno, ali to je zato što zapravo ne kapiramo razliku između „vremena“ i „klime“. Vreme, ono sa vremenske prognoze, je to koje je krajnje promenljivo i koje osećamo svaki dan i svako godišnje doba, pa se oblačimo slojevito. Klima je nešto sasvim drugo, a o klimi se ovde radi. Uostalom, tokom poslednjeg Ledenog doba, temperatura klime na planeti bila je niža za „samo“ oko 5 stepeni Celzijusa. Doduše, bilo je i onda ljudi koji su mršavi i gladni tumarali po snegu i ledu, ali na ivici nestanka ili istrebljenja. Ukupan broj ljudi na planeti tada je bio između samo 1 i 10 miliona. Prebrojaćemo se opet kada temperatura ovaj put, i uskoro, poraste za dva stepena, pa ko živ, ko mrtav.

Jer, tih samo dva stepena razlike u temperaturi naše klime značiće, između groznog ostalog, za 10 cm veće nivoe mora i okeana, topljenje arktičkog leda, potpuni nestanak koralnih grebena, odnosno smrtonosne toplotne talase za 1/3 planete, što znači nestanak poljoprivrednih kultura, prateću glad i smrt miliona i miliona ljudi. Znači, ne radi se samo o istrebljenju foka, belih medveda ili korala sa pratećim akvarijumskim ribicama, niti samo o nestanku tropskih Sejšela, Maldiva, Barbadosa, te o potapanju priobalnih gradova (Šangaja, Njujorka, Rio de Žaneira ili mrskog Haga), već i o svojevrsnoj tački bez povratka za baš sve ekosisteme planete, sa dalekosežnim posledicama po ljude. Planeta Zemlja je možda žilava, ali su naši udobni ekosistemi ti koji su pipavi i lako lomljivi. Drugim rečima, planeta će svakako preživeti tako zagrejanija i poplavljenija. Ali će zato nas, ljude, otresti sa svoje grbače kao globalno seoski džukac buve sa leđa. Preživeće četiri bubašvabe i Kit Ričards.

Još samo dvanaestak godina, dakle. Tri letnje Olimpijade. Dva i kusur predsednička mandata. Dvanaest okreta oko Sunca. Što je posve nezgodno ako, naivčine, planiramo taj neki život, decu ili karijere. Mnogi mladi ljudi napuštaju zemlju Srbiju u potrazi za boljim životom, ali planetu Zemlju još uvek ne možemo da napustimo. Možda je onda pravo vreme da se odamo alkoholu i drogama, telesnim zadovoljstvima i prolaznim vrednostima? S druge strane, i za one kojima je čaša polupuna, moguće je da će nas izazov globalne kataklizme naterati na to da već jednom batalimo svoje uskogrude tribalizme, rasizme i nacionalizme? Jer džabe onda svi naši lokalni zamrznuti konflikti. Globalno zagrevanje je to koje će podgrejati nevolju, sukobe, te vaskoliko zlo i naopako. Džabe pravoslavne svetinje, ćirilica i nejač, suficit i BDP, bela kuga i odliv mozgova, Evropa i Rusija, Kosovo u Interpolu, a Dveri u Savezu za Srbiju, ništa od toga neće biti važno. Možda čitav svet onda zaista i postane globalno selo ako mu je poplava pred vratima, pa se nužno moramo osloniti o komšiju? Koliko god da se, bitanga, bio teritorijalno proširio na uštrb naše njive ili biciklane? Ako nas sve potopi i propadne letina, neće imati niko ništa. Možda će naši tribalistički problemi najzad postati tako besmisleni i jadni kakvi realno i jesu? Iako je, za nas sa polupraznom čašom, mnogo verovatnije da ćemo se samo još brže, jače i bolje pohvatati za guše.

I sad, belosvetski mediji poput CNN ili Gardijana su detaljno preneli ovu nezgodnu stvar, ali sa jednim krajnje podlim veleobrtom. Naime, tim povodom je poručeno sledeće: Brine vas globalno zagrevanje? Jedite 30 odsto manje mesa, nemojte voziti automobil, i ugradite pametne termostate u kuće. Čekajte, zaista? Pobogu, svi ljudi na svetu mogu postati vegetarijanci ili prokleti vegani, spaliti svoje vozačke dozvole, reciklirati staklo i papir, koristiti štedljive sijalice, bataliti plastične kese i slamčice, đubriti njivu kompostom ili spašavati foke i delfine po ceo dan, pa ovo i dalje neće biti dosta i dovoljno. Uzgajajmo paradajz na terasi i vozimo bicikl na posao do mile volje ako to želimo. Svakako ćemo se osećati bolje u svojoj koži. Ali, to neće spasiti planetu. Možda je utešno misliti da male promene u našem ponašanju i životnom stilu mogu imati globalnog uticaja, ali ovo naprosto nije tačno. Na primer, industrija govedine zaista emituje gomilu ugljenika u atmosferu, ali isto toliko emituje i proizvodnja veganskog pirinča. Solarni paneli i „pametni“ termostati imaju određenog efekta, ali oni su danas (sistemski) preskupi i bukvalno nedostižni za najveći deo stanovništva sveta. Od nedavno smo patološki opsednuti štetom koju za okeane imaju plastične kese i slamčice, ali većinu ovog zagađenja proizvodi teška industrija koja prolazi ispod našeg zelenog radara dok ponosno furamo pletene cegere i samozadovoljno pijemo iz čaše. Ovakve promene u životnom stilu sebi mogu da dozvole i priušte pripadnici visoke klase, a i oni uz nelagodu i teškoću. Problem, drugovi i drugarice, je u aktuelnoj verziji kapitalizma.

Naime, verovatno glavni zajeb deregulisanog ili raspojasanog kapitalizma („neoliberalizma“) je taj što nas je ubedio u to da smo jedino mi sami, lično & personalno, krivi ili odgovorni za svoju sudbinu. Planeta se preterano zagreva? Previše smo vozili automobile. Izgubili smo posao? Nismo dovoljno rmbačili ili odgovarali na mejlove. Depresivni smo i nesrećni? Nismo dovoljno „pozitivno razmišljali“. Na vlasti su Vučić i njegovi? Tako smo glasali na izborima. Krivi smo mi, vidi šta kaže Balašević, zar ne? Pa, ne. U društvu postoje i mnogo dublje istorijske, kulturne i društvene strukture koje utiču na stvari i stvarnost, pa i na naše živote. Nije sve što radimo i što nam se dešava puki rezultat naše ličnosti, psihologije ili ponašanja.

Briljantni sociolog i buntovni motoraš iz Teksasa, Rajt Mils, je zato 1959. godine skovao termin „sociološka imaginacija“ kao svojevrsni kredo za sve profesionalne ili laičke sociologe. Ne znači to da treba da budemo naročito kreativni ili maštoviti, već samo da shvatimo kako na naše sudbine utiču i spomenute dublje strukture. Na primer, ako smo izgubili posao zato što smo zakasnili na posao, okej, sami smo krivi. Ali, ako smo mi i još 10.000 radnika izgubili posao zato što se fabrika preselila u Bangladeš, to već više nema nikakve veze sa nama lično i personalno (već sa globalizovanim tržištem rada). Ili, ako se fabrika privatizovala, pa je otpustila 3/4 radnika, mi smo izgubili posao zbog procesa „postsocijalističke tranzicije“, a ne zato što se nismo dovoljno smeškali šefu i gospodinu stranom investitoru. Suština sociološke imaginacije u tome je da u ličnim životima i sudbinama prepoznajemo šire i dublje strukturne, kulturne i društvene procese i obrasce.

Isto je i sa globalnim zagrevanjem. Prema jednom istraživanju, samo oko 100 kompanija je odgovorno za čak 71 odsto globalnih emisija štetnih gasova, među kojima su ExxonMobil, Shell, BP i Chevron. Ovo možda jesu industrijski giganti ali, stotinu mu polarnih medveda, ima ih samo stotinu! Kada se krajem osamdesetih godina pojavio problem ozonske rupe koju su proizvodili razni gasovi poput freona, nismo zahtevali od običnih ljudi da promene svoje ponašanje, zar ne? Da prestanu da koriste frižidere, dezadoranse i lakove za kosu? Ne, uvedena je stroža kontrola i javna zabrana upotrebe ovih opasnih hemikalija među kompanijama i u industriji uopšte. Ove kompanije tada su možda popile poveći dodatni trošak, ali problem je efikasno rešen, a ozonska rupa je danas manja nego ikada. Dok danas, kada je ekološki problem dramatično veći – mi krivimo trenutne i buduće žrtve, obične Petre Petroviće sa uplatnice, zato što jedu previše mesa i voze previše automobila.

Tada možda valja poslušati istoriju i drugove i drugarice – partizane. I, recimo, preuzeti vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju (globalnog zagrevanja). To jest, uspostaviti sistem javnog vlasništva nad industrijom fosilnih goriva, oštro i radikalno smanjiti njihovu proizvodnju, a obilato finansirati alternativne i obnovljive izvore energije, te prateće poslove u ovim sektorima. Dakle, rešavati problem sistemski i strukturno, a ne individualno i lično. Najzad, upozorimo da će klimatske promene dramatično uticati na proizvodnju – piva. Ekstremni toplotni talasi i suše će trajno uništiti globalnu proizvodnju ječma, što znači da će pivo postati retko i skupo poput nekakvih tartufa. Ako i za dvanaest godina budemo želeli da popijemo par proleterskih piva, bilo bi nam bolje da uključimo svoju sociološku imaginaciju, ukapiramo strukturne probleme globalnog zagrevanja, i razmotrimo ovaj partizanski recept umesto proste i hipsterske promene životnog stila. Pivopije svih zemalja, ujedinimo se.