Ko je kriv?

 Ne uviđajući balvane u oku svome, pojedini među njima čak su optužili i drag queen Eurosong pevače/ice, iako i sami nose suknje i brade van svakog ukusa. Zatim, pseudotabloidi koji se na svojim naslovnim stranicama bave političkim reketiranjem optužili su – bivšu vlast. S druge strane, posebno nabrijani blogeri i ostale internetlije udariše da optužuju Vučića Velikog i Sinišu Malog. A zbog toga što je tako neodoljivo privlačno biti progonjen od režima, na istoj strani borbe protiv cenzure našli su se i čisti fašisti i zbunjeni drugosrbijanci. Zato predsednik svih građana Tomislav Nikolić nije imao favorite i naprosto je optužio – građane, a ne vlast. Šta je bilo još?

Amaterski zaštitnici životne sredine, nakon akcijašenja za spašavanje ne-ljudskih životinja, krenuli su da polivaju po izduvnim gasovima. Verovatno neobavešteni da dobar deo tih gasova ispuštaju i sirote krave, a ne samo automobili sa gomilom konja – koji svi kolektivno tragično nastradaše u poplavi. Onda, zaveraška ekipa koja ima kačamak umesto mozga optužila je HAARP sistem na Aljasci ili u Barajevu, svejedno, verujući da dotično čudo u jonosferu ispušta zrake što utiču na klimu i glavu. S tim u vezi, možda su mislili na sebe, jer je u pitanju sistem koji je inače ugašen još prošle godine. Još jedna zaveraška verzija bila je u tome da su Bijeljina (u bosanskoj verziji) ili Obrenovac (u srbijanskoj verziji) potopljeni namerno, odnosno bili „žrtvovani“ iz nekakvih zlih viših ciljeva. Bilo je tu i pseudopolitičkih teorija zavere, prema kojima je cela odbrana od poplava bila organizovana kao napad na nepodobne lokalne vlasti ili političke neistomišljenike uopšte. Konačno, razne kreature bez smisla za ukus, logiku i humor u svemu su videli svojih 15 minuta slave, pa su krenuli da prebrojavaju ko je iz zemlje i sveta dao koliko pomoći, da lamentiraju nad Jugoslavijom i radnim akcijama, da kopaju i dodatno izlizuju Arčibalda Rajsa, da tupavo ustvrđuju kako se poplave vide iz svemira ili naprosto dele unaokolo izmišljene priče i lažne fotografije nekih drugih poplava za izazivanje pomodne ganutosti i priproste empatije. Koliko god sumanuti ili razumljivi, svi ovi diskursići aktivno zagađuju javni prostor i implicitno utiču na kolektivnu svest, pa i na svojevrsnu borbenu gotovost za neke buduće nedaće. Jer ono što onespokojava je hronično odsustvo svakog realnog objašnjenja situacije iz javnog prostora.

Dakle, šta se zaista dogodilo? Ko je zaista kriv? Jedan deo objašnjenja glasi: Mater Priroda. Ukratko: nad glavama nam se formiralo polje niskog pritiska, dok vazdušne struje koje su obično terale taj ciklon u vražju mater, ovo nisu učinile iz par prostih klimatoloških razloga. Najverovatnije izazvanih globalnim zagrevanjem. I zato se dogodilo da je taj ciklon, kasnije nazvan po najpopularnijem imenu u jadnim pesmama sa radija Yu-Rock Nostalgije, tada danima stajao na istom mestu i prolio gomiletinu kiše. Nikakve Končite i gej parade, nikakav bog, nikakav HAARP – objašnjenje je prosto, elegantno i prirodno baš koliko i natprirodno bolno. Zatim, drugi deo objašnjenja glasi: Maćeha Društvo. To jest, zapušteni ili nepostojeći vodoprivredni sistemi za zaštitu od bujica i erozije. Žrtve i štete mogle su da budu manje da je bilo više novca za prevenciju, ili više volje da se novac tamo preusmeri. Finansijski i politički siromašno društvo kakvo je naše decenijama je urušavalo samo sebe. Od, s jedne strane, uništenja vodoprivrednih preduzeća, do kulture siromaštva koja čini da ljudi grade nelegalne kuće u plavnim koritima ili bacaju đubre u reke (što dodatno zapušava i plavi), sa druge. Kombinacija ovih prirodnih i društvenih faktora, koje po sopstvenim merilima nazivamo anomaličnim, predstavlja pravog krivca za jezivu katastrofu i hiljade unesrećenih. Uz, naravno, hronične ili sporadične, a sasvim verovatne konkretne propuste, nesnalaženja, neznanja i nedoraslosti zadatku nekih individua, što je sve, najverovatnije, ipak samo kap u moru.

Zašto je ovo tako teško saopštiti, detaljno analizirati, i zatim videti šta ćemo s tim? Drugim rečima, zašto je toliko lakše (i opasnije) okriviti boga ili sotonu, Vučića ili Tadića, Amerikance i/ili homoseksualce? Zato što, ako su uzroci katastrofe prirodni i šire društveni, ko će onda da nam bude kriv za sopstveni nemar, javašluk i neznanje? Uz to, prirodni uzroci su nezgodni i neprijatni jer nam poručuju da smo – nebitni. Priroda, sa svojih deset miliona različitih vrsta insekata prikazala nam je lekciju iz brutalne nezainteresovanosti za sudbinu i blagostanje ove jedne, ljudske. Kao i to da možemo postati zbrisani, otreseni poput buve sa pokislog psećeg repa, ako se tako meteorologija poslaže. Sve je to prilično tmurno jer toliko jako volimo da mislimo kako smo u njenom vrhu, središtu i centru pažnje. Ili bar da je tako romantično miroljubiva, pa samo treba da je saslušamo. Kada je o teorijama zavere reč, i iza njih se krije nedorasla, neozbiljna i neodgovorna logika držanja za majčinu suknju. Baš kao što je iza verske logike edipovsko podrhtavanje pred figurom boga oca. Naime, ukoliko je neko odlučio da nas namerno žrtvuje ili kazni, to znači da ipak nije sve toliko nasumično, slučajno i ćudljivo. Da neko ipak ima kontrolu, iako su dani iza nas prikazivali jedino anarhični kapric prirode i nagi haos u upravi. To jest, ekipu koja ne može kvalitetno da organizuje ni par hiljada dobrovoljaca, a kamoli zaveru za potapanje čitavih gradova. Američka vlada svojevremeno nije uspela da sakrije ni banalni Votergejt – a srpska Vučićev razvod. Zašto mislimo da je sposobna da učini da odluka o namernom potapanju gradova i sela ne procuri? Ne trebaju nam Vikiliks i „Poplavagejt“ da saznamo istinu: sistemski javašluk i neozbiljnost sasvim su dovoljni. Pa ipak, zle dede koje kontrolišu svet (bilo sedeći na oblaku, bilo sedeći u mračnoj vladinoj sobi) mnogo su prihvatljivija zamisao od totalne nasumičnosti i nezainteresovanosti prirodnog sveta za nas same.

Na drugom mestu, i društveni uzroci ovih poplava takođe su nezgodni za mentalnu obradu. Jer oni učine da postavimo pitanja – a zašto smo se toliko zapustili? Zašto su svi naši društveni ciljevi toliko kratkoročni, i obično obuhvataju jedino gramzivo drpanje nekakvih para, pa odbrana od poplava ne stiže na dnevni red? Da li je sve u siromaštvu novčanika, ili ima nešto i u siromaštvu duha? Zašto smo ionako oskudni novac prvo trošili na granate i minobacače, a zatim na veb-sajtove od par desetina hiljada evra, umesto da smo gradili vodoprivredna preduzeća? Drugim rečima, zašto smo par godina dizali u vazduh Sarajevo kad smo mogli da dižemo nasipe? I ovakva pitanja uznemiruju duh i telo, pa ih radije ne postavljamo, već mlatimo dnevnu politiku. Zato: ne dozvolimo da psihološki utešna logika iskrivi naše zaključivanje. Nebitni smo pred snagom prirode, a nemoćni pred postojećim traljavim društvenim resursima. Što sve nije za očajavanje, naprotiv. Ima neke snage u saznanju da se možemo osloniti samo na sebe. I zatim uraditi nešto u vezi sa tim.

Od Pompeje naovamo, u trenucima nevolje i krize zaista se probudi društvena solidarnost, ali i suspenduje zdrav razum. Dok veštiji među nama (is)koriste to u svom interesu. I sve je to samorazumljivo i jedan sastavni deo čovekove prirode i društva. Ali ono što jeste problem zapravo je nepostojanje objektivne (a ne samo kritizerske) analize uzroka problema. To što se, sa izuzetkom retkih i slabo čitanih naučnih blogova/sajtova, malo ko potrudio da prenese naučno – dakle, objektivno i činjenično – objašnjenje ove prirodne nepogode i društvene nevolje. A pronaći i kolektivno shvatiti realan, naučni, čvrst prirodni i društveni uzrok katastrofe je prvi korak u njenom rešavanju u budućnosti. To je i mnogo teže i mnogo manje seksi od upiranja prstom u one koji nas nerviraju. Jer možda, samo možda, uzroke valja tražiti i u ogledalu.