Ko je pobedio?

Jezivo, zato što su pred jošte živim partizankama i partizanima u Narodnom pozorištu bile recitovane – fašističke koračnice.

Samo da bi se ovi hrabri ljudi dodatno i javno uvredili, ponizili i povredili.

I kao da im prethodnih trideset godina istorijske revizije i povampirenog četništva nije bilo dovoljno.

Ali, beše to i nekako dirljivo.

Zato što je (duboka) država Srbija najzad skupila testikularne odvažnosti da obznani ko su za nju tačno bili pobednici u Drugom svetskom ratu.

A ovo su, teatralno očigledno, bili srpski fašisti, četnici, nedićevci i ljotićevci.

Možda je to bio i jedan neobični bljesak, takoreći blickrig, naše ogledalne ili refleksivne ideološke iskrenosti prema samima sebi?

I simbolička kulminacija našeg dugotrajnog anti-antifašizma.

Dakle, petparački stihovi napisani u slavu srpskog fašiste Dimitrija Ljotića i fašističkog pokreta Zbor, bili su izgovoreni na zvaničnoj proslavi Dana pobede nad fašizmom u Republici Srbiji.

Hm, daleko smo dogurali u toj vaskolikoj reviziji činjenica, istorije, istine, humanosti, dobrote, i stvarnosti uopšte.

Narodnim pozorištem u Beogradu orile su se pažljivo odabrane fašističke koračnice, i to pred čitavim državnim vrhom.

Probajmo da zamislimo da su u Italiji danas ovako pročitani Musolinijevi govori, te u Nemačkoj oni Gebelsovi i Hitlerovi? Ili u Hrvatskoj oni Pavelićevi i ustaški?

Pa, pištalo bi do neba, i to sa dobrim razlogom.

Život imitira umetnost beše?

Dragi Bravo, da li je to taj nadrealizam?

Dada?

Konceptualna umetnost?

Performans?

Zato što mi vaistinu živimo ovu jeftinu, zločinačku i kvislinšku ljotićevštinu, evo već trideset i kusur godina.

Fašistička ideologija Dimitrija Ljotića počiva na ekstremnom nacionalizmu, klerikalizmu, agrarizmu, antikomunizmu i antiliberalizmu. Na bogu, kralju, i domaćinu, te narodu kao organskoj celini.

Prema Ljotiću, posebnu pažnju valja posvetiti selu i seljaštvu, korporativnoj i zadružnoj državi, kao i „Rasno-biološkoj zaštiti narodne životne snage i porodice“, uz svesrdnu borbu protiv masona i Jevreja, ali i protiv individualizma, marksizma, ateizma i demokratije.

Zvuči poznato?

Zvuči seksi?

Naoružan znanjem, sjajni Tomislav Marković je za samo nekoliko sati pronašao paraliterarni izvor ovog radiodifuzno šerovanog fašističkog marša.

U pitanju je bila zbirka ljotićevskih pesama iz emigracije (Minhen, 1977), sa podnaslovom Zbirka dobrovoljačke lirike.

Iako su autori ovog sramnog igrokaza najverovatnije posegnuli za banalnim YouTube ili srpskom Vikipedijom, a gde se ova plitka poezija i otvoreno nalazi u kategoriji Ljotićevske pesme.

Ili u kategoriji koju poznaje svaki srpski neonacista koji drži do sebe.

Ali, čekajte, molim vas, šta to onda znači?

Pa, znači to da su autori celog šou-programa bili krajnje svesni onoga šta rade.

Posebno zato što su npr. upadljivo izostavili strofe onog skroz-naskroz otvorenog veličanja Ljotićevog Zbora i pratećeg mu fašizma.

Jer već druga strofa, nakon one prve i ležerno izgovorene u Narodnom pozorištu (Mrtvi niste), glasi: Vi ste pošli učitelju svome, A u težak i krvavi boj, I za našu lepu misao Zbora, Vi ste dali mlađan život svoj.

Ili, u trećoj pročitanoj pesmi (Mi znamo borbu što nas čeka), (ne)upadljivo izostavljena strofa je još Majn-Kampf jezivija: Hajd u Zbor, budućnost tu je naša, Hajd u Zbor, tu drugovi su svi!

Ukoliko je neko spavao na času (ili se to na času prećutalo?), Ljotićev Zbor beše ona bukvalno Hitlerova falanga u Srbiji, a sa nebrojenim zločinima usput.

I zato se ne dajmo zavarati nekakvim šatro (zlo)upotrebljenim Nastasijevićem kao srpskim Vagnerom.

U pitanju jeste bila – poruka.

I to poruka koja glasi – Mi smo tu.

Evo nas.

U Narodnom pozorištu.

Stigli smo.

U direktan prenos na RTS.

I ne možete nam ništa.

Jer nam i ceo državni vrh ustaje i aplaudira.

Drugim rečima, ove paravojne koračnice prvo su se obratile cokulaškim, trenerkaškim i parapartijskim neonacistima poput SA odreda svojevremeno.

Na javnom servisu uživo izgovoreni su i sledeći stihovi: Počivajte druzi sad u miru, Vaše delo nastavljamo mi, A slobode kada danak sine, Steg pobede nosićete vi.

Steg pobede, zaista?

Zbor? Borba?

Mrtvi niste? Srbi na okup?

Srpski svet?

Na Dan pobede nad fašizmom, ona dominantna ideologija našeg društva obratila se i široj javnosti Srbije, i to zloslutnim i jezivim rečima – Jebite se partizani, mi smo ti koji smo zaista pobedili. I šta ćete sad?

Mnogi dobri ljudi bili su i ostali zgroženi činjenicom da su na proslavi Dana pobede, jedna pored druge, i tim redom, stajale slike Draže Mihailovića i Josipa Broza Tita. Međutim, ove slike, jedna pored druge, i tim redom, već trideset godina stoje u našim udžbenicima iz istorije, pa šta?

Pa ništa.

U knjigu 100 najznamenitijih Srba (SANU, 1993) uvršten je Milan Nedić, a nije Koča Popović.

Ljotićev fašizam u Dugi još 1990-ih reafirmiše Dragoš Kalajić, a Nebojša Pajkić i Isidora Bjelica 1994. objavljuju pohvalnu dramu Ljotić, srbska tragedija u tri čina.

Antifašiste poput Daška Milinovića i danas prebijaju po ulicama, a ljotićevske grupe od Obraza do Levijatana su normalizovani deo našeg političkog pejzaža.

I nije li unuk Milana Nedića imao dveraške političke ambicije, kao i unuk Draže Mihailovića?

Da, bilo je bljutavo čuti kako na Dan pobede koju je predvodio Josip Broz Tito, izvesni Milorad Dodik srbuje, kleveće, kmeči i bogoradi protiv – Josipa Broza Tita.

Jer nije bilo ni pristojno mesto, ni vreme.

Ali, zar se protiv Tita ovde nepristojno ne bogoradi već više od tri decenije, po svim javnim mestima?

Promenjeni su svi nazivi ulica i trgova, i zaparloženi su antifašistički spomenici.

Šta je onda još jedan Dan pobede u nekakvom (ne)narodnom teatru sveopšte revizije, rehabilitacije i kolaboracije sa zlom i naopakim?

Ljotića je sahranio vladika Nikolaj Velimirović, održavši govor u kojem ovog zločinca naziva velikim državnikom, učiteljem i hrišćaninom („Žalimo ga svi. Žale ga i Nemci“, beše neobično iskren tim povodom).

Ali, Srpska pravoslavna crkva je Velimirovića 2003. proglasila za sveca.

Prema spomenutom Nikolaju, „Ljotić je bio veliki čovek.

Ono što je posadio, uhvatilo je duboka korena“, „Ako je drvo odsečeno, ali iz odsečenog drveta nikle su mnoge mladice, a to su mnogi i mnogi Ljotići“, i „Ljotić sada pripada nebeskoj Srbiji. A mrtvi su jači nego živi. On je sada jači nego kad je bio živ“.

Pa i nije da je vladika i svetac promašio, zar ne?

Mnogi i mnogi Ljotići jesu među nama.

Republika Srbija je na Dan pobede odlikovala Petera Handkea, a koji je Slobodana Miloševića branio, u Hagu posećivao, i na sprovodu u Požarevcu mu besedio.

Pre odlikovanja, Handke je boravio u Višegradu, gde su četnici 1943. ubili oko 5.000 Bošnjaka.

I čiju su i misiju i viziju u aprilu 1992. dovršili izvesni Beli orlovi Milana Lukića, nakon čega tu više nije bilo nijednog živog Bošnjaka.

Međutim, Beli orlovi bili su originalno – šta? Pa, podmladak upravo Ljotićevog Zbora.

Ili, nakon tzv. integralnog jugoslovenstva, ideologija Dimitrija Ljotića u sadejstvu sa Milanom Nedićem, promovisala je ideju Velike Srbije.

Njihove oružane jedinice, sarađujući sa četnicima, gajile su potajnu nadu da će teritorije istočne Bosne, kao i Hrvatske, Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, pripojiti Srbiji.

Upravo kao što o tome mnogi vlažno sanjaju i danas. Ljotić i Nedić (i tokom njegove posete Berlinu) u tome su kao saveznika videli nacističku Nemačku, neuspešno lobirajući i kod samog Adolfa Hitlera za marionetsku Nezavisnu državu Srbiju.

Jebiga, možda je onda Dimitrije Ljotić zaista pobedio?

Njegov Zbor i njegovi srpski dobrovoljci? Ljotić lično jeste crknuo u saobraćajki u Sloveniji, u svom bednom i kukavičkom bežanju od mitraljeza jugoslovenskih partizana, a u društvu četnika, ustaša i domobrana.

Međutim, Brodel je odavno utvrdio da postoji događajna istorija, ali i ona strukturna ili dublja istorija – dugog trajanja.

S tim u vezi, moderni, federalistički, progresivni i kosmopolitski socijalizam u Srbiji trajao je, ugrubo, od 1945. do (Osme sednice) 1987. Dakle, oko 42 godine.

Na njegovo mesto tada pristiže velikosrpski, antimoderni, integralni, patrijarhalni, i tek pritajeno ljotićevski nacionalizam. I koji predugo traje već oko 34 godine. I nema nameru da najzad ode na đubrište istorije.

Zapitajmo se i duboko zamislimo onda.

Ko je zaista pobedio?

Čiji Dan pobede slavimo?

I to ovako nakaradno?

Šta je strukturno dugotrajnije i dugovečnije u supstanci našeg društva?

Šta to negujemo, đubrimo i zalivamo?

Bratstvo i jedinstvo, ili parohijalni nacionalizam i klerikalizam?

Federalizam ili unitarizam?

Liberalni individualizam ili fašistički organicizam? Partizanske narodne heroje, ili pak kolaboracioniste, zločince i narodne izdajnike?

Šta ako je Socijalistička Republika Srbija, sa svojim modernizmom i prosvetiteljstvom, bila tek istorijski kuriozitet i sociokulturni izuzetak?

Jer antimoderni i fašistički ljotićevci se, marširajući po Narodnom pozorištu i po RTS, zaista vraćaju – sa osvetom. Razmislimo tada i kako da im se opet suprotstavimo. Po šumama i gorama naše zemlje ponosne, eto kako.