Ko koga modifikuje

Prvo, „neprirodno“ (što je samo po sebi tupav i besmislen termin) nije automatski i opasno. Ko to ne shvata, neka slobodno uživa u sasvim prirodnim, otrovnim pečurkama posle kiše, a prirodna selekcija će se pobrinuti za ostalo.

Drugo, kako je izgledao taj „prirodni“ kukuruz? Bila je to divlja američka biljka koja se zvala teosinte, i bila je mala, neugledna i sa plodom umotanim u tvrde ljuske. Trebalo je da prođu vekovi, a verovatno i milenijumi, da bi se ta traljava „prirodna“ biljka uvećala do koliko-toliko produktivne i jestive veličine. Američki starosedeoci nisu imali izbora osim tog mukotrplja, jer nisu imali puno zgodniju pšenicu ili ječam na raspolaganju (kao npr. njihove kolege sa Bliskog istoka). Dakle, čovek je veštačkom selekcijom već izmenio DNK teosintea do neprepoznatljivosti i stvorio veštački kukuruz po našim njivama. A savremena nauka i tehnologija, utemeljene na saznanjima iz genetike, čovečanstvu su podarile samo bolje metode za praktično istu stvar. Laboratorija to samo radi malo brže, efikasnije i kontrolisanije od viševekovnih pokušaja i pogrešaka.

Treće, sama poljoprivreda je ta koja je – „neprirodna“. Intenzivno gajenje jedne vrste na nekakvom zemljištu već drastično narušava prirodni ekosistem i prirodnu nazoviharmoniju, čak i ako se u to ne upetlja ciljana genetika. Jer taj prirodni biodiverzitet podrazumeva i vrste koje smo podlo nazvali korovom i parazitima, samo da bismo taj deo prirode istrebljivali bez griže savesti. Poljoprivreda nam nije neprirodna samo zato što smo je zatekli. Čovek je stotinama hiljada godina, a njegovi preci i milionima godina pre toga, lovio i skupljao, i to je stvarni prirodni kontekst u kojem su evoluirala naša tela i naš um. I tako sve do pre tričavih 11 hiljada godina kada je stari Sumer prvi namerno bacio neko seme u zemlju, jer je pre toga istrebio sve gazele u okolini.

Četvrto, ako se pozivamo na nekakvu humanost, mir u svetu i delfine, probajmo da objasnimo kako prehraniti rastućih 7 milijardi ljudi, ako su i količina zemljišta i vode ograničeni, klima ćudljiva i promenljiva, a Mesec i Mars predaleko? Dakle, kako bez efikasnije politike upotrebe zemlje i vode, pre svega putem razvijenijih, boljih, dakle, modifikovani(ji)h kultura? I peto i definitivno, postoji široki i nedvosmisleni naučni konsenzus o tome da je hrana dobijena od strane genetski modifikovanih organizama nimalo opasnija od hrane dobijene na uobičajeniji način. Sve drugo je politika, te obmane i laži, da li iz sopstvenog neznanja ili iz sitnosopstveničkih interesa.

A ti interesi ili te zamisli nemaju veze sa naukom, već se zovu antikapitalizam i antiamerikanizam. Ako smo protiv interesa kompanija koje proizvode seme genetski modifikovanih kultura, a samim tim i protiv slobodnog tržišta, onda to treba reći. A ne skrivati se iza lažne humanosti, loše nauke i romantičarske fantazme o „Frankenštajn hrani“. Kapitalizam je ponekad dovoljno strašan po sebi, ne moraju se izmišljati dodatne babaroge.

Zatim, ako smo, u vezi sa svom tom hranom (a i ovako, generalno) protiv Amerike kao takve, i to treba reći – i probati da se ne ispadne glup u društvu. Jer, ako se bunimo protiv američke kulture, mogli bismo da počnemo baš od američkih poljoprivrednih kultura, na primer – paprike, krompira, paradajza, kukuruza, suncokreta, bundeve i ostalih zlih američkih i globalizacijskih namirnica.

Samo, od čega bismo tada pravili ajvar i proju, te paprikaš, musaku, punjene paprike ili đuveč, te „tradicionalne“ gastronomske sastojke i činioce „srpskog“ identiteta? Idu li ćevapi bez urnebes salate, sa papričicama američkog podneblja? Ko nas je prvi osvojio – američki Mekdonalds ili kačamak od kukuruznog, dakle, izvorno američkog brašna? I ko je tu koga modifikovao?

Smotani, zaboravni i priglupi Frankenštajn nam je u glavi, a ne u tanjiru. A to je ionako ime za naučnika, ne za čudovište.