Ko su intelektualci?

Ovih soma i kusur ljudi mahom dolaze sa društvenih i humanističkih fakulteta, ali beše i onih koji pripadaju „tvrđim“ prirodnim i tehničkim naukama. Univerzitetlije su se na ovaj način upisale na spisak „angažovanih intelektualaca“, iako se mnogi i najzvučniji među njima odvajkada nalaze tamo. Ukoliko je to važno, a nije, među potpisnicima je i bio i ovaj univerzitetski radnik, iako uz popriličnu akademsku skepsu i značajne sociopolitičke rezerve. Tim povodom, kao i u svakom društvu ili čaršiji, i u ovoj akademskoj bilo je prebrojavanja potpisanih i nepotpisanih, i prirodnog konformizma i narajcanog aktivizma, i ličnih interesa i lične hrabrosti. A zanimljivo je primetiti i da se akademska zajednica u srpskom društvu ovako organizovano aktivira na, otprilike, svakih dvadeset godina (1968, 1997, 2019). Nakon čega po pravilu, kao po fizičkom zakonu akcije i reakcije, dolazi do grube i brutalne odmazde. Poput izbacivanja šezdesetosmaških profesora sa fakulteta 1975, te protivnika Miloševića i Šešelja nakon zloglasnog Zakona o univerzitetu 1998. godine. Na novu odmazdu još čekamo.

S druge strane, činjenica je i da su intelektualci u Srbiji bili potpisivali i sve i svašta. Tako je kvislinški i profašistički „Apel srpskom narodu“ u Nedićevoj Srbiji 1941. godine potpisalo 411 ljudi, među kojima jesu bili i istaknuti akademici, rektori, profesori, episkopi i književnici. Nacistički okupatori i domaći izdajnici tada su nastojali da u javnosti stvore utisak kako je srpska inteligencija ili „elita“ protiv partizanskog ustanka, odnosno da se zalaže za stabilokratski „red i mir“ u okupiranoj državi i društvu. Ili, u okvirima SANU, potpisivao se i velikosrpski i ratnohuškački Memorandum tokom 1986. godine kao svojevrsna uvertira ili program kidanja zemlje po etnonacionalnim šavovima. I tada je bilo ilustrativno i ko ove dokumente nije potpisao: Ivo Andrić, Isidora Sekulić i Miloš Đurić (kultno „Lako je tebi, ti u diple sviraš, ja studentima etiku predajem!“), odnosno Vasa Čubrilović, Pavle Savić i Sima Ćirković. Najzad, pre samo par godina, prebrojavala se i potpisivala podrška Saši Jankoviću („Apel 100“) i podrška Aleksandru Vučiću (Proglas „Za bolju Srbiju“, sa 650 potpisanih) kao kandidatima na predsedničkim izborima 2017. godine. Drugim rečima, nismo se baš proslavili ili smo pak džabe krečili sa tim potpisima, realno govoreći.

Tada se postavlja i pitanje da li je posredi upotreba ili zloupotreba autoriteta nauke. Ukoliko pretpostavimo da nauka i znanje taj autoritet uopšte imaju. Kao i pitanje o tome koliko su ovakve akcije zaista efikasne metode političke borbe, a koliko je njihova funkcija jedino u generisanju unutrašnje homogenosti, odnosno solidarnosti među samim potpisnicima. Moguće je zapitati se i da li je u pitanju isprazni aktivizam krajnje ograničenog dometa. Dakle, puki kliktivizam na koji sa dva mrdanja mišem, i uz prateći dobar osećaj, sa lakoćom mogu da se prišlepaju, prišljamče ili odšvercuju mnogi (kako to npr. u „Logici kolektivne akcije“ detaljno obrazlaže Menkur Olson). Svakako bi mnogo veći efekat od peticije imao, na primer, generalni štrajk univerzitetskih i drugih radnika (prisetimo se štrajka advokata iz 2014. godine). Međutim, fakat je da peticije, proglasi i ostali spiskovi jednostavno imaju određenu magnetnu privlačnost. I da nas gotovo subliminalno teraju da saučestvujemo ili da bar ne ostanemo isključeni, a za šta postoje i dobri evolucioni razlozi. Najzad, u svakoj od ovih potpisivačina, implicitna politička logika je ostajala ista. Ukoliko (što veća) gomila intelektualaca stane iza neke ideje, poruke ili čoveka, oni će za sobom da „povuku“ i ostale anonimne Petre Petroviće sa uplatnica. Jer, inteligencija valjda bolje misli i zna šta radi. A da li je zasta tako?

S tim u vezi, u retkim oazama ili oskudnim džepovima srbijanske javnosti otvorilo se i pitanje o tome ko su tačno ti – intelektualci? Da li su to ljudi sa doktoratima ili i oni sa master diplomom? Ili tu diploma ne igra nikakvu ulogu? Da li intelektualci moraju da budu politički ili javno angažovani? Jesu li to i fizičari, elektraši, programeri i geografi, ili samo „društvenjaci“? A pisci i pesnici? Glumci? Novinari? Politički analitičari? Postoje li „pravi“, „nepravi“ i „poluintelektualci“? I kako ih razlikovati? Po radovima po međunarodnim časopisima ili po televizijskim gostovanjima? Da li su intelektualci posebna društvena klasa? Ili društvena elita? Jesu li oni levičari ili desničari? Ili pripadaju svim klasama i svim političkim orijentacijama? U antiintelektualnom (pop)kulturnom miljeu, intelektualci su prečesto shvatani i kao impotentni pametnjakovići, stereotipni mudroseri i nepraktični teoretičari u kulama od slonove kosti. Oni koji „važno vrte palce“ dok ih „kupiš za špricer i kavurmu“ (Đorđe Balašević) i „činjenica znalci“ koji „ne znaju iskopat’ šanac“ (Rambo Amadeus)? Pa „od njih nema vajde“ jer „oni em to loše, em to retko rade“ (Lepa Brena, Vesna Zmijanac i Mira Škorić). Najzad, kome intelektualci (ne) trebaju i čemu uopšte služe? Koja je njihova uloga u društvu?

Srećom, u društvenim naukama – tačnije, u sociologiji – poodavno postoji niz kvalitetnih odgovora na ova pitanja, uključujući tu i na ono ko su tačno intelektualci. Za sociologa Edvarda Šilsa, intelektualci su naprosto oni ljudi koji (učestalije od drugih ljudi) govore i misle o opštim, a ne samo pojedinačnim stvarima. Dakle, u pitanju su „uopštavači“ koji primećuju obrazac i kapiraju opšti značaj partikularnih, svakodnevnih i prolaznih događaja. Otuda intelektualaca ima u svakom društvu, od „primitivnih“ vračeva do renesansnih umetnika. Dok su intelektualci u modernim društvima vezani za snagu države i njenih institucija, a ne više za patronažu od strane poglavica, vladara i bogataša. Za sociologa Karla Manhajma, stvarnu inteligenciju čini jedan specifični, besklasni, nepristrasni i „slobodnolebdeći“ sloj ljudi. Međutim, opasnost je u tome kada intelektualci steknu položaj u državnoj birokratiji, pa počnu da brane društveni poredak i da zamenjuju apstraktne ideje rešavanjem konkretnih zadataka. Pravi intelektualci zato ne pripadaju nijednoj klasi ili političkoj opciji, a na temelju znanja i činjenica mogu da rekonstruišu i ujedine društvo. Kao takvi, oni su „stražari u nečemu što bi inače bio mrkli mrak“.

Sasvim suprotno, sociolog Luis Kozer ističe da intelektualci dodatno osnažuju i produbljuju sukobe u društvu. I on ih smatra ljudima koji uopštavaju ideje i povezuju praktična pitanja i izazove „običnog“ čoveka sa višim, natprirodnim ili metafizičkim istinama. Bilo da su u pitanju apstrakcije poput „odbrane srpstva“, „ljudskih prava“ ili „svetske revolucije“, intelektualci su ti koji transformišu lične, pojedinačne ili partijske sukobe u sukobe opštih ideja. I na ovaj način samo dolivaju ulje ili benzin na vatru društvenih konflikata. Konačno, sociolog Alvin Guldner, nalik na Đilasa (Milovana, a ne Dragana) tvrdi da intelektualci predstavljaju – novu klasu. Ova je klasa utemeljena na kulturnom (a ne finansijskom) kapitalu, ali je takođe odlikuju buržoaski elitizam i volja za moć. A još su i za Marksa i Engelsa vladajuće ideje neke epohe bile ideje vladajuće klase. Prema Guldneru, intelektualci koriste svoje šatro objektivno znanje da bi ostvarili svoje lične interese. Pa zato danas svedočimo popularnim i populističkim napadima na ovaj navodni elitizam i intelektualizam, od Donalda Trampa do Žutih prsluka.

Upravo u tom duhu, Slobodan Milošević je još u junu 1992. godine kultno populistički bio poručio sledeće: „Vi kao profesori Univerziteta za mene ste potpuno jednaki u političkoj volji kao i svaki seljak i radnik širom Srbije“. A i demokratske i postdemokratske vlasti nakon 2000. godine mahom su punile srbijanske Vlade praktično orijentisanim „ekspertima“, a ne apstraktno mislećim intelektualcima. Aleksandar Vučić možda voli da začini svoje govore i tekstove pozivima na intelektualne figure poput Vebera ili, od nedavno, Juvala Hararija, ali ostaje nesklon dijalogu sa intelektualcima koji misle drugačije od njega. Dok Dragan Đilas i ostali Šutanovci sebe upadljivo antiintelektualno definišu kao „inženjere“ koji nemaju ni volje, ni vremena, ni razumevanja za tu zlu i naopaku „filozofiju“. A ko tu čime prikriva ili zasenjuje prostotu, drugo je pitanje.

Suština je ta da su intelektualci u bilo kom društvu niti homogena, niti jedinstvena, niti besklasna, niti nepristrasna društvena skupina. Oni niti mogu, niti treba to da budu. Zato ne smemo nekritički obožavati intelektualce kao pojedince, ali moramo negovati intelektualce kao zajednicu i kao mrežu. I pre svega ohrabrivati intelektualni dijalog, koji nam toliko manjka i nedostaje. Dakle, razgovor, debatu, raspravu, kritiku, diskusiju, forum ili argumentovanu polemiku koje nas uzdižu iznad umobolne pustinje i uskogrude banalnosti dnevne politike i svakodnevnog života. Za razliku od dežurnih analitičara sa pravim ili nepravim diplomama, stvarni intelektualci u nekom društvu su oni ljudi koji žive „za“ ideje, a ne „od“ ideja, kako je to blistavo istakao spomenuti Luis Kozer. I samo zato moramo negovati takve „slobodnolebdeće“ „uopštavače“ naših pojedinačnih i priprostih želja, nagona, potreba, interesa, logičkih pogrešaka, pristrasnosti i strasti. Odistinski intelektualci zato jesu i intelektualna i moralna savest društva. A u društvu u kojem savest nije na ceni, ovo nije mala stvar.