Količina zla i dobra

 Istovremeno i verovatno u slobodno vreme, smislio je interesantnu i posve optimističnu teodiceju. U pitanju je odgovor na problem postojanja zla u svetu u kojem, navodno, konce vuče sveznajući, svemogući i dobri bog. Ovo je (bio) klasični teološki problem – otkud zemljotresi, silovanja i dečje leukemije u svetu gde vlada bog koji je istovremeno i svemoguć i dobar. Ako je dotični i dobar i sve može, otkuda zlo? Dotadašnji odgovori na taj problem najčešće su „pravdali“ boga na ovaj ili onaj način: doktrinom o slobodi (ljudske) volje, božanskim iskušavanjem čovekove vere, krajem sveta kada će sve to zlo biti prebrojano i sređeno, ograničenim ljudskim umom („čudnim putevima božanskim“) i tako dalje. Lajbnic, kreativan kakav je bio, odlazi u drugom pravcu. Verovatno smatrajući boga za savršenog matematičara, njegov argument glasio je – uprkos nesrećama i zlu na ovom svetu, taj svet jednostavno jeste najbolji mogući svet. Nema pravdanja i izgovora, ako je bog takav kakav jeste, ovo mora biti savršen svet. Kako to? Tako što nešto zla mora da postoji da bi dobro bilo moguće i da bi ono uopšte došlo do izražaja. A na ovom svetu upravo vlada matematički savršena razmera dobrog i lošeg. Zvuči ubedljivo?

Mnogima nije tako zvučalo. Najpoznatiji među njima bio je Volter, sa svojom kritikom optimizma u „Kandidu“. Zaista, Lajbnicu je moguće prigovoriti da je količina zla na ovom svetu isuviše velika da bi argument bio valjan. Da li su nam potrebni cunamiji i holokausti da bismo se ponašali dobro i moralno? I zašto bi za postojanje dobra uopšte bilo neophodno da postoji zlo? Zašto ne bismo bili dobri, vredni i hrabri bez iskustva sa zlim, lenjim i kukavičkim? Na kraju krajeva, Lajbnica je moguće izvrnuti naopačke – ovo je najgori mogući svet, a ono nešto malo dobra u njemu, tu je samo da bi zlo došlo do izražaja.

Lajbnicovska manjkava logika istovremeno je logika političara na vlasti, pa i politike kao takve. Na svaki prigovor o zlu na svetu zemaljskom, politika će prizvati Lajbnica. Verovatno, bez svesti o tome ili prethodno pročitane „Teodiceje“ (1710). Demokratija je manjkava, ali „najmanje loša“. Kapitalizam je nezgodan, ali „ne možemo bolje“ ili „vidi komunizam kakav je (bio)“. Bilo je zločina i pljačke, ali svi ostali bili su mnogo gori. Dakle, političke stranke na vlasti možda će i priznati svoje greške, ali uz opasku da bolje nije moguće i/ili da bez njih biva još gore. Lokalna verzija ove političke teodiceje ima svoja dva oblika: podsećanje na katastrofu devedesetih godina ili plašenje katastrofom zbog dolaska nekog oblika „radikala“ na vlast. Obe varijacije na temu pravdanja zla zapravo su stav da je ovaj svet, ovako manjkav kakav jeste, ipak najbolji mogući. Ovo razmišljanje prikriva dubinsku autokratičnost usađenu u umove svih onih koji je treniraju. Svako političko „da, ali ne može bolje“ uvek valja shvatati kao obmanu i zamku. Teškoća da se zamisle drugačiji i bolji svet zapravo je konačni uspeh totalitarizma. Takvo pravdanje lošeg zapravo je loše pravdanje.

Uverenja poput ovih istrajna su i lako se prodaju zato što ih treniramo i mi sami. Isuviše često ćemo sopstvene greške i zla dela pravdati Lajbnicovim „najboljim mogućim svetom“. Bićemo nemoralni, ali istovremeno navoditi da nismo mogli drugačije. Ostajaćemo na lošem poslu jer ćemo ubediti sebe da je on najbolji mogući koji nam se može dogoditi. Produžavaćemo brak ili emocionalnu vezu sa loši(ji)m partnerom iz uverenja da ne možemo bolje. Sve to iz zablude da je svet u kojem živimo ipak najbolji mogući svet. Kao i da su njegove ružne stvari u matematički savršenoj razmeri sa onima koje su dobre – čak i kada to nisu. Merićemo dobro i loše sa snažno neobjektivnom i neobjektivno snažnom sklonošću da preovlađuje dobro. Dela velikog filozofa i matematičara Lajbnica prisutna su ne samo u binarnim načinima na koji „misle“ naši računari, već i u obmanjujućim načinima na koje mislimo mi sami. I zato valja naučiti nešto o tome, pronaći snage da se objektivno izmeri stvarnost, i hrabro zaključiti da je drugačiji svet moguć. I tada učiniti nešto po tom pitanju, učiniti taj svet mogućim.