Kolumne i apsurd: o jednih deset godina

Moja prva kolumna u dnevnom listu „Danas“ pojavila se 2. marta 2006. godine. Što znači i da je u sredu bilo ravno deset godina od objavljivanja mog prvog teksta u Danasu, a koji ove godine puni devetnaest. Beše to za moju manjinskost otvorena kolumna „Društvoslovlje“ četvrtkom, a na poziv i poverenje Mihala Ramača. Zatim sam 2013. godine, ovaj put na Cvetićaninov i Panovićev poziv, avanzovao u vikend izdanje i u kolumnu koju sam nazvao „Fusnote“. Ponosan sam na to što za ovih deset godina nisam propustio ni jedan jedini tekst. Neke kolumne sam pisao i slao unapred, neke zbrzavao, a neke mudrovao i gnjavio danima. Neke su bile napisane na nudističkoj plaži u Istri, neke u kafeu u Parizu, a neke na mobilnom telefonu, kada su se dotični „opametili“. Jer se ideja prišunjala dok sam u krevetu ili kadi, a računar beše predaleko. Srećan sam i što ama baš nikada nisam bio cenzurisan ili disciplinovan ni na koji način, odnosno što pišem za novinu koja mi ništa nije sugerisala, izbrisala ili naručila. Osim darivanja pune slobode, poverenja i podrške za to što mislim i za to što mislim da kažem. Iz nedelje u nedelju, pa tako deset godina, hrvao sam se jedino sam sa sobom, svojim rečima i sadržajem sopstvene glave i ostatka tela. Sa izazovom koji predstavljaju fikcija praznog lista papira na računarskom monitoru i stvarnost unaokolo.

A unaokolo je bilo svega, i naročito svačega. U tom periodu vladale su dve vlade Vojislava Koštunice, i po jedna Mirka Cvetkovića, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, dok su predsednikovala „samo“ dvojica, Tadić i Nikolić. Za to vreme, donet je novi Ustav, nezavisnost su proglasile i Crna Gora i Kosovo, a Srbija postala nezavisna i sama sa svojim mislima i ponašanjima. Umro je Slobodan Milošević, doneta je presuda ubicama Zorana Đinđića, kao i presuda o genocidu u Srebrenici. Srbija je bila aplicirala a zatim i postala zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, ukinute su vize za putovanja po zemljama Šengena, kao i obavezno služenje vojnog roka, a beše i popis stanovništva gde se prebrojavao klasni položaj i krvna zrnca. Uhapšeni su Radovan Karadžić i Ratko Mladić, pocepala se Srpska radikalna stranka i narasla ona Srpska napredna, a pocepala se i Demokratska stranka i naraslo je ništa. Raspalila nas je svetska ekonomska kriza, a zatim i poplave, bilo je haosa oko Paradi ponosa, uhapsilo je Miškovića, rehabilitovan je Draža Mihailović. Otpočeli su pregovori između Srbije i Kosova, Novak Đoković je pobeđivao u svom loptanju, a u Beogradu su bili svirali Rolingstonsi. A tek je u svetu, nauci i (ne)kulturi bilo koječega.

Decenije obično brojimo „na okruglo“: devedesete, dvehiljadite („nulte“?), pa ove naredne i aktuelne koje još čekaju na ime. Ali sve je to arbitrarno, a samim tim i jednako invalidno kao i ova moja intimna kolumnistička dekada 2006-2016. Istovremeno, u tom ličnom dobu „pisanja za novine (sa slikom!)“, u društvu u kojem živim promenilo se na bolje i suštinski drugačije tako bolno malobrojno toga. Srbija je (za)ostala u trajnom predsoblju Evrope i neprekidnom flertu sa Rusijom, u simboličkom limbu „i Egzita i Guče“ uz tinjajući ekstremizam i nacionalizam koji čeka varnicu da eksplodira. Dok je sama sa sobom, uz par prijatnih iznenađenja, Srbija bila i ostala gotovo jednako siromašna, nezaposlena, ozlojeđena, zaostala, probisvetska, klerikalna, šeprtljava, parohijalna, klasno nesvesna, frustrirana, revizionistička, slabo obrazovana, zaveraška, antimoderna, zlodušna, impotentna, palanačka, neprosvećena i uskogruda kao i pre deset i više godina.

A za sve to vreme, osnovna linija ili vezivno tkivo mojih kolumni bili su – i ostaće: nagovor na modernost i prosvećenost, na sekularizam i kosmopolitizam. Ili se nadam i volim da mislim da je tako. Nešto konkretnije, kada već slavljenički dopuštam sebi svođenje računa i samorefleksiju: kritika etnonacionalizma, klerikalizma i tradicionalizma, promocija nauke, skepticizma i kritičkog mišljenja, poziv na odgovornost za ratove i ratne zločine, borba protiv rehabilitacije kvislinga i fašista, ukazivanje na istorijske, religijske i popularne zablude, nagovor na modernizaciju i na Srbiju na Zapadu, raskrinkavanje nadrilekarstva, astrologije i ostalih pseudonauka, odbrana i zaštita jugoslovenskog socijalističkog i antifašističkog nasleđa, militantna odbrana ličnih sloboda u javnosti i u krevetu, kritika zatucanosti i neznanja, a sve u ime boljeg razumevanja sveta oko nas i u nama samima. Sasvim neskromno, da, ali ovaj hrabri spisak lepih želja, ličnih pokušaja i pogrešaka, ima i svoju obeshrabrujuću i egzistencijalističku poentu.

Jer, da li se išta promenilo? Iz perspektive nešto dužeg trajanja i mimo prostih i prostačkih događaja – nije. A čemu onda sve to? Nagovaram li uzalud? Zašto pišem ta čuda? Imam li zaista neku podsvesnu iluziju da par besmislenih kolumni koje završe kao obloga za kantu za đubre mogu da promene svet? Ili da utiču na bilo šta, osim da spomenuto đubre ne iscuri na plastiku od kante? Da li sam to kompleksaš više vrednosti, kada sam već niskog rasta kao što jesam? Ili sam samo logorejični skriboman, jer se tako poslagalo nasleđe plus vaspitanje? Drugim rečima, da li sam možda previše (trećinu!) života potrošio na analizu ove zemlje i ovog društva? Na tekstove o vlastodršcima i njihovim skaradnostima, o popovima i fašistima, na proseravanja nadrikelara, astrologa i jogi letača? Jer, kada sam želeo da odmorim, pisao sam kolumne koje, nadam se, pripadaju popularnoj nauci i nadahnutom razumevanju širine kosmosa i društva kao takvog. Ali je uzana stvarnost srbijanskog društva uvek vrebala iza ugla i uspevala da me ščepa za zadnjicu. A pošto se ta stvarnost pokazala nepromenljivom i pred igračima mnogo teže kategorije od jednog ubogog kolumniste i sociologa, zaista, čemu sve to?

Iskreno, pišem kolumne samo zato što je to moja unutrašnja i neodoljiva potreba. Trening uma, kroz ličnu borbu sa idejama i rečima. Čak i po cenu napetosti živaca i potrošnje ovog prekratkog vremena na Zemlji. Pišem zato što je apsurdno, rekli bi sholastičari. I u tome čuči neka lekcija ili poenta ovog preterano i neprimereno ličnog teksta u prokletom prvom licu. „Život je ispunjen usamljenošću, bedom, patnjom i nesrećom – a zatim se prebrzo završi“, kako Vudi Alen otvara „Eni Hol“, za lični moto ili intimni kredo. Ne možemo da promenimo svet, ali možemo da pokažemo i dokažemo da smo postojali na tom svetu. Da posedujemo svoju misao i nekakvo znanje, kao i da smo se potrudili da ih vešto, argumentovano i dopadljivo izrazimo. Bar dok se ne ugasi Sunce i kosmos ne pocepa u sitniju paramparčad ili viskozne špagete. I zato neko slika, neko piše poeziju, neko glumi, a neko skuplja markice ili smešta brodove u boce. Dođavola, neko zida kuće, neko uzgaja svinje, neko asfaltira puteve, neko operiše srca, a neko popravlja vodokotliće za život. Baš tako, „za život“, a ne „umesto života“. Jer ono što radimo samo tada ima smisla u sveopštem besmislu koji svakako nagriza poput kamenca.

Dakle, stvarnost je apsurdna, ali je unapred izgubljena borba sa tim apsurdom preduslov mentalnog zdravlja, lične sreće i blagostanja. Alber Kami je bio u pravu: prividno besmisleni udarnik i neumorni pregalac Sizif u svojoj borbi sa prolaznošću i smrću zapravo je najveći srećnik i slobodoumnik od svih. Istinsko skapiravanje apsurda ne poziva na nihilizam ili na suicid. Već na revolt, borbu i bunt, na slobodu i strast. Na tucanje protiv zatucanosti. Na telesna zadovoljstva i prolazne vrednosti, na ono što nas pali i ono što nas pokreće, uprkos svemu i uprkos stvarnosti. Ako ikoga zanima, a zašto bi (pa tražim pomilovanje), zbog toga pišem kolumne već deset godina. I zato sam otvorio američko zanatsko ili „kraft“ pivo (American Pale Ale) i upalio francusku pljugu (Gauloises) na tu sasvim ličnu i intimno važnu desetogodišnjicu.

Jer u tih deset godina kolumnističarenja, 2006-2016, u toj prostoj i banalnoj crtici između dve brojke, sadržano je mnogo toga sjajnog. U tom periodu sam diplomirao, masterirao i doktorirao. Počeo da živim sam. Zaposlio se na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Propušio. Zaljubljivao se, odljubljivao i ponovo zaljubljivao. Srećom, upoznao i nekog zaista posebnog, za zauvek. Otkrivao bendove i zaboravljao ih. Nagledao se serija i filmova u hektolitrima. Između ostalog, posetio sam i Berlin, London, Njujork i Tokio. Ovaj poslednji i posredstvom Danasa. Promenio sam automobil. I u njemu, Mercedesu, vozio do Pariza i nazad. Pročitao gomiletinu fantastičnih knjiga i otkrio kolosalni svet raspamećujućih činjenica i ideja. Bio na dva koncerta Brusa Springstina, u Pragu i Beču, dan za danom. Dobio pet, pa izgubio deset dolara na aparatu u Las Vegasu.

I u svom tom vremenu lične transformacije i društvene stagnacije, kolumne su bile i ostale moje uzemljenje. Moj majušni ritual umišljene borbe sa sobom i svetom u centrifugi. Gurkanje kamena uzbrdo, samo da bi se isti skotrljao dole. Pa iznova i iznova, iz nedelje u nedelju, pa u nedelju, pa opet. I ovo je, zapravo, sjajno. A ukoliko te kolumne još neko drugi i pročita, ovo je već poziv na slavlje. Uostalom, zahvaljujući kolumnama u Danasu sam i upoznao mnoge ljude i oni su upoznali mene. Sa mnogima sam postao prijatelj. Nagutao sam se i pohvala koje me, nadam se, nisu učinile bespovratno taštim, uobraženim i gojaznim – iako ovaj tekst i prateća fotografija svakako svedoče drugačije. Nadobijao sam se i suvislih kritika, reagovanja, internet komentara, gole mržnje i prezira, uz par psovki i pretnji. Najoštriji kritičari, naravno, bili su i ostali moji dragi roditelji, tokom nedeljnog ručka. Duboku zahvalnost dugujem svima. Gostovao sam i na tribinama i promocijama, učestvovao sam na projektima o raznim demokratijama i ljudskim pravima. A imao sam čak i par prepoznavanja u kafani i na ulici, tih 15 minuta slave onog čudaka moje narodnosti Vorhola. Besramno se hvalim, da, ali promenio mi se život i promenio sam život. Koga briga za to? I zgodno, zar ne?

I zato „pišem jer je apsurdno“. I zbog toga mi toliko odzvanjaju reči tog alžirskog pisca i tog neurotičnog njujorškog režisera. Jer, šta god nas pokreće i pali, u ovoj dolini suza ispražnjenoj od smisla, boga, večnih istina i „pravih vrednosti“. Svet je i strano i nastrano, zbunjujuće, neobično i nehumano mesto za život. A taj jedan prekratki život je opet sve što imamo. Revolt, sloboda i strast su sve što nam preostaje. A ovo je moja, koja traje već, evo, deset godina.