Kosovska odbrana i zaštita

I tamo je održao jedno predavanje ili školski čas nesretnim beogradskim osmacima koji su se na istom času neočekivano i ničim izazvano bili zatekli. Povod za ovaj (iz)vanredni gubitak u izvođenju redovnog školskog plana i programa bilo je stradanje Srba na Kosovu tokom 17. marta 2004. godine. Međutim, Vulin je, bivajući Vulinom, učinio da sve to zadobije jednu neobično bizarnu notu folklorno-inkluzivnog tipa. Uprkos tome što sa prosvetom ima veze koliko i žirafa sa stiroporom, spomenuti Vulin je tu očigledno bio u funkciji ministra za boračka pitanja. Jer, osnovcima i tinejdžerima je zapravo održao čas iz predvojničke obuke.

Čas je započeo svojevrsnom slovenskom antitezom i tradicionalnim srpskim pozdravom „A šta su oni nama radili?“. Naime, anticipirajući odgovor, Vulin je prvo zapitao učenike da li su ikada bili na Kosovu. Kada je neuka dečurlija odgovorila da nije, niti da im je to naročito padalo na pamet, ministar je poentirao i ostao živ: „Tu grešimo, deco! Svaki Srbin, bar jednom mora da vidi Kosovo i Metohiju. Samo da vidi. Ništa više. Videćete – selo ko selo, put ko put, sir ko sir. Ali, osetićete nešto, nešto što ne može da se opiše.“. Hm (dva prsta u vazduhu), nastavniče, nastavniče, mogu ja? Jer, kako je to za srbijanski „Vajs“ izvrsno rekao i objasnio Uroš Dimitrijević, „sve je pogrešno“ u ovoj priči, a ministrov sumasišavši monolog rađa toliko logičkih pitanja. Prvo, zašto samo Srpčad moraju da „vide“ Kosovo? Zar je ono toliko nezanimljivo i abitno za učenike bez srpskih krvnih zrnaca po svojim arterijama i venama, a čija se krv implicitno nutka za prolivanje? Drugo, zašto „samo da vide“ i eksplicitno „ništa više“? Nije li to onda svođenje Kosova na jedan puki i pasivni turizam kao da je u pitanju, božesačuvaj, druga država? Odnosno, nije li poenta da se o Kosovu nešto i nauči i sazna, a ne da se tuda samo pasivno prošpaciraju tabani i eventualno ufotka selfi za Instagram?

Treće, ostalo je upadljivo neodgovoreno i kako tačno učiniti da ova deca posete to isto Kosovo. Jer, ima tu jedna nezgodacija koja se zove granica, a za čiji prelazak treba i ta neka drangulija koja se zove pasoš. Što je, ironično, zasluga i samog ministra Vulina, odnosno njegove politike s kraja devedesetih godina. Dakle, iz doba kada se osnovci kojima se danas tako komotno obraća i pred kojima rasipa reči kao krava balegu, nisu ni bili rodili. Četvrto, a šta je to nešto osećajno što „ne može da se opiše“? Kakva je to metafizika, kakvo nadnaravno iskustvo? Nije li suština škole upravo da opisuje, objasni i kritički promisli? Umesto da reklamira ovakve pseudonaučne narative i mitonanije o vantelesnim vezama između etničkih Srba i kosovske geografije?

Zatim, (bokte) peto, ministar nije ni reč rekao o tome da bi učenici mogli da prošire svoje regionalne vidike i posetom Sarajevu, LJubljani ili Zagrebu, odnosno svoje globalne poglede posetama nekakvom Beču i Budimpešti, Parizu i Berlinu, Londonu ili NJujorku. Ali, kako objasniti jednom Vulinu da granice njegovog vidokruga nisu i granice sveta? A takođe je izbegao da spomene i kako bi „svaki Srbin“ trebao „bar jednom“ da poseti, recimo, bazen, đakuzi ili spa centar beogradskog „Hajata“. U kojem on uredno proleterski obitava, pa onda mora da i tu „ima nešto neopisivo“, nadahnuto i vredno, zar ne? I, najzad i pobogu, zašto – sir („ko sir“) kao metafora? Da li možda zbog vojne muzike koja se neodoljivo priviđa boračkom ministru?

Prenapučen histerijom, a operisan od istorijske nauke, Vulin je nastavio: „Osetićete se velikim i važnim kad budete videli šta je vaš narod pre hiljadu godina mogao da pravi. Kad budete došli u Visoke Dečane, nećete verovati da je to napravio vaš narod pre stotina i stotina godina (sic). U vreme kada su neki drugi narodi, za koje danas smatramo da su veći i brojniji, pravili neke male kućice – vaši preci su pravili Visoke Dečane“. Hm, ministre, nije da je u pitanju baš hiljadu godina, jer Visoki Dečani su izgrađeni 1335. godine, a danas ipak nije 2335. godina. Ali, nije ovo ni bio čas matematike i sabiranja – koliko čas oduzimanja od zdravog razuma. Drugim rečima, suština Vulinovog nagovora omladinaca na posetu Kosovu zapravo je bila u funkciji dizanja nacionalnog ponosa i borbene gotovosti. I to upotrebom nekakve arhitektonske visine pred pleonazmičkim „malim kućicama“ šatro „velikih“ i svakako podlih, zapadnih i antisrpskih naroda. Naprosto, ovaj školski incident beše samo neinventivna varijacija na temu onog prevarnog idiotizma o zlatnim viljuškama na srpskom dvoru dok se po Zapadnoj Evropi navodno i halapljivo jelo prstima. Dakle, poenta predavanja bila je u tome da se zabludeli tinejdžeri, citirajmo, „osete velikim i važnim“, a ne u nekakvim istorijskim činjenicama. Tačnije, bila je u izazivanju još jednog nacionalnog nadimanja među omladincima i narodom koji nema šta da stavi u stomak.

Zato bi ministra valjalo školski podsetiti na to da je, jebiga, i te kako bilo belosvetske izgradnje fantastičnih poduhvata i mnogo pre Visokih Dečana i Beograda na vodi. U istom periodu, u Veneciji je još 1309. godine započeta izgradnja Duždeve palate, a Đoto je 1359. godine završio svoj čuveni toranj i zvonik od impresivnih 85 metara u Firenci. U Londonu je 1314. godine završena izgradnja katedrale Svetog Pavla, a u Parizu 1345. godine izgradnja katedrale Notr Dam. Ili su i to bile samo „male kućice“? Uostalom i dođavola: Partenon u Atini, Koloseum u Rimu, proklete piramide u Gizi, šta ćemo sa tim? A i te famozne zlatne viljuške sa srpskog dvora predstavljaju posebnu vitrinu u muzeju promašenih poenti. Naime, viljuške su zapravo donete u Zapadnu Evropu u 16. veku i to prvo u elizabetansku Englesku, ne Srbiju, iako su viljuške pre toga uveliko koristili i Persijanci, stari Rimljani i renesansni Medičijevi. Kao i uvek, naš osećaj veličine i važnosti fakat postaje naivan i skroman pred tim nekim činjenicama, pa nalazaču mozga sledi nagrada.

Ministar je zatim posebno inspirisan preuzeo odgovornost i nastavio: „Krivi smo mi odrasli. Krivi smo mi što nismo više razmišljali. Bićete tamo, samo da svojim rukama pipnete mermer Visokih Dečana, da pomazite Gračanicu, da vidite obnovljenu Bogorodicu LJevišku“. Čekajte, polako. Okej su te umetničke slobode i verbalne akrobacije, ali zar baš mora to visceralno pipkanje mermera i maženje Gračanice? Šta to uopšte znači i kako se to tačno (i zašto) mazi malter i miluje cigla? A ukoliko je pasoš prepreka, a Kosovo „srce Srbije“ – da li se to osmakinjama indirektno poručuje da se pomaze po grudnom košu, naopako? „Tražim pomilovanje“, reče ministar, reklamirajući svoj nabujali nacionalni zanos pred tinejdžerima i tinejdžerkama koji su već prenapumpani hormonima. Iako bi većina te reakcionarne omladine najradije pomazila gvožđe Ajfelovog tornja, ili obline one gospođice sa Kipa slobode. U trenucima kada ne bulje u YouTube, pornografiju, video-igrice i nabujale grudi drugarica iz klupe, a ne bogorodice. Nadajmo se bar, gospođi pomiluj.

Najzad, i svu sprdnju u nastranu stranu, uopšte ne bi bilo na odmet da srbijanska omladina zaista poseti to Kosovo i Metohiju, a posebno oblasti južno od Ibra. Na primer, kosovski parlament u kojem inače uveliko sede i predstavnici Srba, a o kojima ovde ne znamo apsolutno ništa. Ili, recimo, da posete fantastični međunarodni festival dokumentarnog i kratkog filma „DokuFest“ u Prizrenu. Zapravo, bilo bi odlično da ta omladina samo upozna svoje vršnjake kosovske Albance koji, posve neverovatno, ne hodaju naglavačke. I ne rastu im rogovi na glavi dok smišljaju kako da proteruju Srbe i njihovu nejač sa vekovnih ognjišta. Jer znanje jeste moć, pa hajde da onda ne zanemoćamo pred nacionalnim mitologijama?

Čas Aleksandra Vulina bio je samo karakteristično nerazblažena i specifično raskrinkana paradigma čitavog obrazovnog sistema u Srbiji, kao sistema prenapučenog nacionalnim motivima i porukama. Jer, umesto otvorene i kritičke rasprave o pitanju „Kakvo društvo želimo?“, naše obrazovanje i vaspitanje đacima nude samo gotove i jednoznačne odgovore na pitanje „Ko smo mi?“. Pri čemu ti odgovori najčešće parazitiraju na mitološkom Kosovu, odnosno prodaju to Kosovo kao bele bubrege umesto onih redovnih. Nutkaju „južnu srpsku pokrajinu“ kao zubnu protezu za lakše žvakanje i gutanje naše materijalne i duhovne bede, pripremajući klince za istu tu bedu. Vulinova pojava u osnovnoj školi samo je zajahala na ovu trajnu pedagoško-vaspitnu matricu. Umesto da svoje đake uče o tome „Kakva država?“, škole u Srbiji te đake radije uče o tome „Kolika država?“. I dok je to slučaj, svi naši časovi, od srpskog jezika do biologije, preko istorije i geografije, biće samo varijacije na temu predvojničke obuke. A naši đaci će tada biti i ostati samo topovsko meso.