Kosovska salveta

Nezvanično, dogovarali su podelu Bosne i Hercegovine po etničkim linijama. Detalji susreta u Karađorđevu nikada nisu saopšteni, zbog čega su isti bili i ostali predmet spekulacija, istorijskog revizionizma, pa i teorija zavere. Ipak, mnogi akteri spomenute „jugoslovenske krize“ (po)tvrdili su da je poenta ovog susreta zaista bila u podeli Bosne. Milošević je za novu „Veliku Srbiju“ zahtevao sve one teritorije na kojoj su Srbi etnička većina, a Tuđman je za novu Hrvatsku zahtevao zapadnu Hercegovinu, a gde su Hrvati etnička većina. Navodno, Milošević i Tuđman su ove vizije jedan drugom crtali po – papirnim salvetama. Kako god uistinu bilo, predsednik krnje Jugoslavije Dobrica Ćosić je već sledeće godine u Ženevi sa Tuđmanom zaista i potpisao sporazum o „zameni teritorija“ i tzv. „humanom preseljenju stanovništva“. Znamo šta je bilo posle.

I, 27 godina kasnije, u avgustu 2018, a u skijaškom i turističkom mestašcetu Alpbah u Tirolu, sastaju se Aleksandar Vučić i Hašim Tači. Zvanično, u pitanju je bio još jedan „Evropski forum“ na famoznu temu mira i stabilnosti. Nezvanično, Vučić i Tači su pojedinim Evropljanima reklamirali svoju zamisao o tzv. „razgraničenju“ Srba i Albanaca po etničkim linijama, odnosno o tzv. „korekciji granica“ između Srbije i Kosova. Otprilike, zašto da mi na „Zapadnom“ Balkanu jednostavno ne „ispravimo“ te neke etnički „nekorektne“ granice? Opštine sa srpskom većinom (Zvečan, Leposavić, Zubin Potok i severna Kosovska Mitrovica) lepo pripadnu Srbiji, a Preševo sa albanskom većinom zgodno pripadne Kosovu. Može i Bujanovac da „ide“, nećemo škrtariti, 53 odsto njih tamo su i onako Albanci, ali zato nikako Medveđa gde je Albanaca „samo“ 7 postotaka. Kosovo svakako ne zna šta da radi sa prokletim severom tog Kosova, baš kao ni Srbija sa svojom ubogom Preševskom dolinom, pošto je multikulturalizam jedna podla izmišljotina, belosvetska zavera i uopšte naučna fantastika. Da su Evropljani pametni, pa da su Vučiću i Tačiju tada samo doturili salvete i penkale, pa da se njih dvojica još brže dogovore i karađorđevski sporazumeju u toj dugotrajnoj balkanskoj umetnosti crtanja etničkih granica. Ili, možda ti Evropljani baš i jesu pametni, pa su mudro posakrivali sve salvete kao zmije noge? Jer znaju i oni šta je bilo posle.

Bilo je i tušta i tma slučajeva „razgraničenja“, „razmena populacije“ i „humanih preseljenja“ po etničkim i verskim linijama u evropskoj i belosvetskoj istoriji. I oni se nikada, ali baš nikada nisu pokazali dobro. Zaista, šta je „razgraničenje“, ako ne etničko „pročišćenje“? Francuski protestanti ili Hugenoti bili su preseljeni 1685. godine, uz prateće nasilje, masakre i versku netoleranciju koja je opstala stolećima. U Irskoj je iseljeno na stotine hiljada katolika u 17. veku, a na njihovo mesto dolaze protestanti, pa je nasilje između njih ipak nastavljeno sve do samog kraja 20. veka. Turska i Grčka su „razmenile populacije“ 1923. godine, kada oko 1,5 miliona Grka i pola miliona Turaka napuštaju svoje domove, pa netrpeljivosti i podeljeni Kipar opstaju u „zamrznutom konfliktu“. Najzad, i Adolf Hitler je insistirao upravo na „korekciji granica“ Čehoslovačke u skladu sa etničkim principom, da bi „Velika Nemačka“ obuhvatila i čehoslovačke Sudete, oblast gde su Nemci činili etničku većinu. Evropljani su mu to dozvolili 1938. godine, naivno i kratkovido misleći da će ovo zadovoljiti i smanjiti njegove apetite. Holokaust nam je svedok, biće da nije tako bilo. A i posle Drugog svetskog rata, svoje populacije su etnički, verski i sholastički „razgraničavali“ i Indija i Pakistan, kao i Izrael i Palestina, pa vidimo kako je to ispalo. Kao i u slučaju Miloševića i Tuđmana, crtanje granica po opskurnim salvetama ili pak po međunarodnim forumima, dovelo je jedino do orgija nasilja, masakra i genocida, i do miliona ubijenih, osakaćenih, unesrećenih, osiromašenih i posve nehumano preseljenih ljudi.

Stvarna ili izmišljena, karađorđevska salveta nam je svedok. Brojanje krvnih zrnaca u projektima etničkog „razgraničenja“ ili „korekcije granica“ tačno nikada nije dovelo do mira ili pomirenja. Na Balkanu ili u centralnoj Evropi, na Bliskom istoku ili na indijskom potkontinentu svejedno. Upravo suprotno, uradila je to doktrina o nepovredivosti granica, nastala još davnim Vestfalskim mirom (1648), i nakon kosmički nezabeleženog krvarenja i klanja u Evropi u Tridesetogodišnjem ratu. Ovaj događaj bio je prekretnica i početak moderne ere u evropskoj istoriji. Ali, izgleda da mi za tom modernošću upadljivo zaostajemo. Svojevrsno „zamrzavanje“ nacionalnih granica postalo je i posleratna norma i pravilo koje zaista dovodi do miroljubivijih odnosa u svetu. Od 1951. godine do danas bilo je samo jedanaest invazija koje su rezultirale u krupnim promenama nacionalnih granica, mahom pre 1975. godine. A invazija na Kuvajt od strane Sadamovog Iraka (1990), ili na Krim od strane Putinove Rusije (2014), zapanjili su i zgadili čitavu razumnu planetu. Mislimo šta god hoćemo o američkoj invaziji na Avganistan i Irak, ali mrski Amerikanci ove države ipak nisu bili pretvorili u svoju 51. i 52. saveznu državu. Hitlerovska ideja prema kojoj Treći rajh komotno može da proguta i Austriju i komadiće Čehoslovačke, samo da bi se granice Nemačke poklapale sa etničkom distribucijom Nemaca danas je – nezamisliva. Osim u lobanjama onih koji i dalje vlažno sanjaju o jednoj „svi Srbi u jednoj državi“ kvarnoj, anahronoj i genocidnoj politici.

Mnoge današnje državne granice zaista jesu besmislene, a često su i nepravedne. Ali „korekcija“ tih granica upotrebom nasilja više nije opcija za većinu svetskih državnika. Tokom procesa dekolonizacije u Africi, granice novih nezavisnih država bile su upravo one granice koje je neki kolonizatorski birokrata nespretno nacrtao na svojoj evropskoj salveti pre nekoliko decenija ili stoleća. Time su često veštački razdvojene iste etničke grupe, ili su veštački spojena razna zaraćena plemena. Ali, koga briga? Šta god nam reklamirali u režimskom agitpropu, i šta god razmatrali i crtali Vučić i Tači u Austriji, vestfalska zamisao o zamrzavanju granica je starija, snažnija i istorijski važnija od svih nas zajedno. I sad, nacionalistički orijentisani cinici će spremno poručiti da su granice Srbije već bile dovedene u pitanje međunarodnim žmurenjem na secesiju Kosova. Međutim, ono što tada propuštamo da skapiramo jesu i uzrok i kontekst ovog šatro „nepravednog“ izuzetka, a koji zapravo potvrđuje pravilo. A uzrok i kontekst su u zločinima koje su srpske paravojske i policije organizovale na Kosovu krajem devedesetih godina, ali i praksa ugnjetavanja, diskriminacije i torture kosovskih Albanaca decenijama i vekovima. Baš kao i nebrojene konferencije usmerene ka tome da se očuvaju granice, ali i reši problem, a što je Srbija sve glatko i sa prezirom odbijala. Dok se to ne razume u Srbiji, a nije da se naročito razumeva, ama baš svako „rešenje“ će za Srbiju predstavljati izvor novih istorijskih trauma i ličnih frustracija. Pošto nam je neko nešto „nepravedno“ i „iz čista mira“ bio „uzeo“, dobila tada Srbija par srpskih opština na poklon od Tačija i mrske Evrope ili jok.

Ideje o podeli, razgraničenju ili korekciji granica svedoče samo o tome da nismo sposobni da živimo zajedno sa ljudima drugačije vere i nacije. A, dođavola, možda i nismo, ko će ga znati. Evo, baš u Bujanovcu, roditelji žele „razgraničenje“ sa romskim đacima-prvacima po školskim odeljenjima. Trenutna (i upadljivo neuka) američka administracija je verovatno zato i bila poručila da će podržati „kreativno rešenje“ za kosovski problem. Šta fali, imaćemo malo drugačije geografske karte po vremenskim prognozama na televizijama i tačka? Nije, već tačka i zarez. Jer naravno da ovo „rešenje“ otvara nove probleme i pitanja etničkih Srba u Bosni i Hercegovini (i Crnoj Gori), i Albanaca u Makedoniji (i Crnoj Gori), baš kao i Bošnjaka u Sandžaku, Mađara u Vojvodini, Italijana u Istri, Rusa u Ukrajini i na Kavkazu, prokletih Eskima i Rusina u Kanadi. Da li zaista želimo da u geopolitičku igru vratimo etnički princip krvi i tla, odnosno jednačenja naroda po zvučnosti sa nacionalnim granicama? I šta je tačno novo i „kreativno“ u još jednom crtanju granica na Balkanu? Naprosto, nema te alhemije koja bi nacrtala etnički „korektnu“ granicu po susedstvima, ulicama ili pak dnevnim i spavaćim sobama ljudi u etnički mešanom braku. Kako tačno i zašto „razgraničiti“ jednog Boru i Ramiza? Zamisao o etnički čistoj granici među fraktalima međupovezanih etničkih grupa je krajnje nerešiv geometrijski problem, ravan problemu kvadrature kruga. Upravo zato je onaj progresivni i razumni deo planete vremenom počeo da insistira na kvalitetu života svih ljudi, a u okvirima postojećih državnih granica, umesto dosadašnjih praksi iredentizma i etničkog čišćenja. Pravo „kreativno rešenje“, i ono koje još nismo probali, jesu i razvoj i modernizacija naših država i društava iznutra. U dubinu, a ne u širinu. Ali, to je već isuviše teško. Mnogo je lakše crtati po salvetama.