Kraj sveta

I zato je priča o iskupljenju grehova i uskrsnuću iz mrtvih toliko popularna u narodu. Kao i ofarbana jaja i zečevi od čokolade na popustu. Za oko pet milijardi godina, Sunce će postati crveni džin i progutaće planetu Zemlju u oblaku vatrenih gasova. Biće to odistinski i definitivni kraj sveta, apokalipsa ili eshaton.

Međutim, tada će ljudi biti odavno mrtvi. Već za milijardu godina, uvećano zračenje Sunca će isušiti sve okeane na Zemlji, i što će nužno dovesti do istrebljenja svih biljaka i životinja na planeti. Neće preživeti ni bubašvabe, ni Kit Ričards.

Ukoliko nam ovih milijardu godina zvuče predaleko, naučnici navode da će čovečanstvo izumreti već u narednih – sedam miliona godina. Klimatske promene, rast populacije, napredak vojne tehnologije, pandemija zaraznih bolesti, udari asteroida, sve to je u igri ove smrtonosne verovatnoće. Uostalom, većina sisara kao vrsta požive oko milion godina. A za oko 300.000 godina postojanja čoveka na svetu, uspeli smo da zapretimo sopstvenoj egzistenciji kao bića i kao vrste.

SUMRAK BOGOVA I LJUDI: Upravo zato, ljudi su oduvek smatrali o kraju sveta, i što se naziva eshatologijom. Dok narative o kraju sveta redovno prate i priče o moralnoj dekadenciji i famozno poremećenom sistemu vrednosti. Kako navodi istoričar Nil Ferguson, a čija istraživanja izdašno koristimo u ovoj kolumni, o kraju sveta svedoči i najdrevnija svetska religija – zoroasterizam. I koja (u spisu Bahman Jašt) predviđa vaskoliku propast poljoprivrednih useva i moralni slom, pa i „tamni oblak koji će zamračiti nebo“.

Prema hinduizmu, trenutno živimo u ciklusu Kali Juga, koji će se takođe okončati nasiljem i golemom nevoljom. Pa će Kalki, poslednja inkarnacija Višnua, na belom konju predvoditi armiju boraca što će povratiti pravdu na Zemlji. U budizmu, Buda je tvrdio da će njegovo učenje biti zaboravljeno za 5.000 godina, i što će dovesti do moralne degeneracije čovečanstva. Ali, tada će se pojaviti bodisatva („budno biće“) Maitreja, podsetiti ljude na Budina učenja, pa uništiti svet zracima sedam sunaca.

Bliže Evropi, nordijski mitovi takođe svedoče o Ragnaroku (sumraku bogova), kada će razorna zima zakovitlati svet u očaj i mrak. Bogovi će se boriti do smrti sa silama haosa i vatre, pa će okean na kraju potopiti ceo svet. Zatim, za avramske religije sa Bliskog istoka, kraj sveta je zaista Sudnji dan, te konačna provera ko je bio dobar, a ko nije. U judaizmu, predviđa se mesijansko doba sa povratkom svih izgnanih Jevreja u Izrael, dolaskom mesije, ali i uskrsnućem mrtvih.

Dok u hrišćanstvu postoji mnogo raskošnija verzija apokalipse. Pre Drugog dolaska Hristovog, nastupiće vreme „velike nevolje, kakva nije bila od postanja sveta dosad, niti će je biti“ (Matej 25:21). „Zemlja će se tresti“, Jerusalim će opkoliti vojske, „biće gladi i pomori i strahote i veliki znaci biće na nebu“, jer „ovo su dani osvete“ (Luka 21: 10-33). Tada će se na nebu iznova pojaviti Isus, i konačno (pre)suditi svim živima i mrtvima. O tome kako smo se ponašali za života.

STRAŠNI SUD: Jedna od najslikovitijih predstava o kraju sveta nalazi se u novozavetnom Otkrovenju svetog Jovana. Uz detaljne opise zemljotresa, zamračenog Sunca, krvavog Meseca, planina i ostrva koji se pomeraju, četiri jahača apokalipse, aždaja, zveri, munja, gromova, „staklenog mora smešanog s ognjem“, „skakavcima poput konja spremnih za boj, sa čovečjim licem i kosom ženskom“, te kurve Vavilonske, pijane od krvi svetaca. Nakon odsudne bitke sa Satanom u Armagedonu, Hrist će pobediti i suditi mrtvima, a nedostojni će završiti u vatrenom jezeru. Zvuči jezivo, koliko i epski fantastično.

Najzad, u islamu, Muhamed je propovedao da će Sudnji dan biti najavljen pojavom lažnog mesije (al-Masih) sa svitom od 70.000 mrskih Jevreja. Ova apokalipsa takođe predviđa crni oblak dima koji prekriva i pustoši zemlju, Sunce koje izlazi sa zapada, i mrtve koji ustaju iz grobova za Strašni sud.

I sad, ako nam ovo deluju kao fantastični mitovi i bajke, razmislimo dvaput. Ljudi nikad nisu postali imuni na (para)religijske objave o skorom kraju sveta. Za mnoge je Prvi svetski rat, sa novim ratnim mašinama (tenkovima, avionima, podmornicama) i otrovnim gasovima, bio znak apokalipse. Za ruske seljake i njihove popove, uspon Lenjina i anticrkvenih boljševika bili su dokaz za pojavu Antihrista.

Kad je fizičar i tvorac prve atomske bombe Robert Openhajmer prisustvovao nuklearnim testiranjima, citirao je Krišnu iz hinduističke svete knjige: Postao sam Smrt, uništitelj svetova. O Sataninom dolasku i mešanju u zemaljske stvari, od Oktobarske revolucije, preko blickriga, do ubistva Kenedijevih, pevali su i Rolingstonsi u Simpatiji za đavola (1968). „Drago mi je što smo se upoznali, nadam se da pogađate moje ime“, veli Lucifer. I „Svaki je pandur kriminalac, a svi grešnici sveci“, vele Džeger i spomenuti Ričards.

APOKALIPSA SUTA – KONTROLA DANAS: Priče o skorom kraju sveta su neobično popularne u svim svetskim religijama. Baš kao i političkim smatranjima. Zato što vešto služe – kontroli stanovništva. Dok nude i svojevrsnu nadu u zagrobni život i moralni preporod, te promovišu dežurnog spasioca ili političkog mesiju. I zato, razmislimo dvaput kad nam iz režimskih tabloida i nacionalno-frekventnih televizija sugerišu apokalipsu. Što čine svakog prokletog dana, porukama o nastupajućem haosu, hororu i užasu.

„Računajte bukvalno na pakao ove jeseni i zime, jer zima koja dolazi biće najteža u poslednjih 70 godina“, „Oko 25 odsto svetskog tržišta neće imati hleba“ i „Kada dođe zima, za novac možda nećete moći da kupite ništa“, apokaliptično je govorio predsednik-mesija Aleksandar Vučić. A isto je i kad opozicija drobi o moralnom slomu i vaskolikoj apokalipsi zbog nekakvog francusko-nemačkog predloga o statusu Kosova.

Sunce će se ugasiti, zemlju (Srbiju) prekriti kužni gasovi, propast i dekadencija, a ljudi izgubiti svoj identitet, srce i dušu. Pa onda valja da, na Strašnom sudu, prebrojimo ko je vera, a ko nevera, odnosno ko je patriota, a ko izdajnik.

Kad ono šipak, i nema ništa od toga. Nema iskupljenja, nema zagrobnog života, nema uskrsnuća iz mrtvih. Smrt je za zauvek i za stalno. I po nama se ništa neće zvati. Za nekoliko miliona godina najkasnije, čovečanstvo, planeta i svet će nestati, dopadalo nam se to ili ne. Tada neće biti ni Kosova, ni Srbije. Ni Vučića, ni Boška Obradovića. Dođavola, neće biti ni Isusa, Muhameda, Bude ili Višnua kao plodova naše imaginacije.

Neće biti ljudi, kučića i mačića, niti umetnosti ili biblioteka. Neće biti ni ove kolumne, ili bilo kakvog sećanja na nju, nikad više. Nestaće čak i ljudski fosili, a koje bi eventualno izučavali vanzemaljski arheolozi. Ali opet, ne nasedajmo na žvake verskih i političkih kvarnjaka. I koji nam apokalipsu nutkaju sutra, samo da bi nas lakše kontrolisali danas.

Kao najduže sećanje na naše postojanje na svetu verovatno će ostati – šta? Dve zlatne ploče koje u kosmos 1977. dalekovido šalje astronom Karl Sejgan. U letilici Vojadžer 1, i kutiji dizajniranoj da potraje još milion godina. Na ovim pločama nalaze se zvuci i slike koji prikazuju život i kulturu ljudi, kao svedočanstvo o našem postojanju u vremenu. Te ploče su i ljudski artefakti koji su trenutno najdalje od planete Zemlje (23,5 milijardi kilometara daleko).

A koji treba da putuju još 28.000 godina samo da bi napustili naš Sunčev sistem. Kapiramo li onda koliko smo beznačajni i mali? I ko je tu zaista pobedio smrt – Sejgan sa Univerziteta Kornel ili pak Isus iz Nazareta? Pa onda, tucajmo se jajima, a tucajmo se i ovako – u krevetima ispod jorgana. Uživajmo u tom prekratkom vremenu našeg života na planeti Zemlji, koja će svakako propasti u vatri i dimu. Samo telesna zadovoljstva i prolazne vrednosti imaju smisla u vaskolikom besmislu. Srećni praznici.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.