Kraj TV Dnevnika

Stjuart je nazivan „čovekom koji je promenio vesti“, „moralnim arbitrom“ nacije, a ova emisija je dobila deset uzastopnih nagrada „Emi“ za izvanredni raznovrsni, muzički ili komični program (2003-2012). Čak 44% Amerikanaca je u jednoj anketi izjavilo da najviše veruju upravo Stjuartu i da se putem Dejli šoua informišu o političkim i društvenim događajima. Bio je i potencijalno značajna politička snaga: Stjuart i njegov genijalni kompanjon Kolber su na demonstracijama (nazvanim „Miting za ponovno uspostavljanje razuma i/ili straha“) u Vašingtonu 2010. godine okupili preko 200 hiljada ljudi. Iste godine, nakon što je američki Kongres odbio da usvoji zakon o zdravstvenom osiguranju za spasioce u tragediji 11. septembra, Dejli šou je pokrenuo kampanju za njegovo usvajanje (mahom putem kreativne defamacije kongresmena koji su bili protiv). Šest dana kasnije, zakon je usvojen. Povodom Stjuartovog odlaska iz Dejli šoua, američki predsednik Barak Obama mu je u intervjuu u emisiji poručio „Bili ste veliki dar ovoj naciji“, dodavši da će intervenisati kod nadležnih sudova da ospore Stjuartovu odluku, uz komentar „Ne mogu da verujem da odlaziš pre mene“. Uzgred, Obama je sa njim na sopstveni zahtev više puta (i javno i polutajno) ispijao kafu u Beloj kući.

Nemoguće je preterati sa pohvalama DŽonu Stjuartu, odnosno preterati sa procenom o značaju ovog onižeg i bezbožnog komičara iz DŽersija jevrejskog porekla, te ljubitelja Brusa Springstina sa neobično izražajnom facom. Gledano spolja, format Dejli šoua bile su „lažne vesti“, odnosno parodija TV Dnevnika u 20-ak minuta. Prvo, analitičko, polemičko i kritičko komentarisanje „redovnih“ vesti koje je preduzimao Stjuart (najvredniji segment), drugo, izveštavanje sa terena od strane njegovih „dopisnika“ i, treće, gost u studiju, tj. kraći intervju nekog političara, naučnika ili selebritija sa Stjuartom. Uostalom, ekipa iz „NJuz.net“ (koju sa ponosom nazivam prijateljima) i Zoran Kesić, takođe pasionirani fanovi Dejli šoua, svesno koriste ovaj format za svojih „24 minuta“. Čime, za svaku pohvalu i sa zavidnim uspehom, približavaju fenomen Stjuartove političke parodije gledaocima koji su u Srbiji gladni društvene kritike.

Ali, „Dejli šou“ je i nešto mnogo više od puke parodije i sprdačine – u pitanju je bilo prvoklasno političko otrežnjenje i prosvetljenje. Jasno iskazana mogućnost da „TV Dnevnik“ ili vesti ne budu „lažne“, već onakve kakve zapravo treba da budu. Naime, TV Dnevnik jeste implicitni simbol ili paradigma onoga „šta nam se dešava“, odnosno svojevrsna refleksija politike i društva u radiodifuznom prostoru. On to jeste čak i – zapravo, posebno – onda kada su vesti naručene, (auto)cenzurisane, propagandne ili puke servisne informacije u interesu politike i/ili krupnog kapitala. U stanju u kojem je katodna cev transformisana u protočni bojler (ili kanalizaciju?) za partijska saopštenja i prikrivene reklame, bez kritike, bez istinske analize, bez bilo kakve refleksije. Sve u lažnom duhu ili u iluziji objektivnog novinarstva putem prosto-protočnog „prenošenja informacija“. Stjuart je svojim „lažnim vestima“ (tj. komentarima na stvarne vesti) radio suprotno od toga. I poput famoznog Maksa Vebera, koji je pisao o (ne)mogućnostima političke nepristrasnosti, jasno je iskazivao svoje sopstvene vrednosne i „neobjektivne“ sudove. Ali upravo to – lična pristrasnost – mu je omogućila da istinski analizira, zaseca, vivisecira i raskrinkava. I da postane ljutit, duhovit, analitičan i posve iskren glas od poverenja u moru partijski ili finansijski pristrasnih medijskih izveštača. Šesnaestogodišnje nasleđe DŽona Stjuarta ukazalo je na to da su tradicionalni mediji i njihovi TV dnevnici ti koji su – lažni.

S tim u vezi, Stjuartova metoda političkog raskrinkavanja nije bila (samo) satira, kako se to često navodi (npr. češće je koristio hiperbolu), već ozbiljna politička analitika umotana u odlični humor. Pojednostavljeno rečeno: u pitanju je, pre svega, bilo novinarstvo. I to novinarstvo koje je prezabavno i megaduhovito koliko i oštro, provokativno i cerebralno. I taj teško dostižni amalgam je od Dejli šoua sa DŽonom Stjuartom napravio nešto vanserijsko, antologijsko i nezaobilazno. Omiljena Stjuartova meta bili su politički konzervativci, kao i mediji koji su svoje delovanje transformisali u servis ovakvih političara. Upamćeno je njegovo gostovanje na kultnoj emisiji „Krosfajer“ na CNN-u 2004. godine, kada je svojim domaćinima nadahnuto i mrtvo-ozbiljno poručio: „Došao sam u vašu emisiju da vam kažem da povređujete Ameriku. Želeo sam da vam kažem da prestanete sa tim. Prestanite da nas povređujete (…) Trenutno pomažete političarima i korporacijama, a mi smo prepušteni samima sebi. Postali ste deo njihove strategije. Vi ste njihovi najamnici.“. Emisija je ukinuta dva meseca kasnije. Nije štedeo ni političke progresivce i liberale, kojima je otvoreno pripadao, uvek kada mu se učinilo da svoj posao ne obavljaju dobro i/ili da su u sprezi sa Vol Stritom i krupnim kapitalom. NJegova kritika upućena američkim demokratama, uključujući tu i Baraka Obamu, često je bila i agresivnija i bespoštednija i suvislija od kofa fekalija koje je prolivao po republikancima. Hrabro je ustajao u odbranu manjina, siromašnih i unesrećenih, pozivao je na političku odgovornost i transparentnost. Jednom rečju, raščaravao je licemerje politike kao takve, istovremeno ukazujući na to da politika ne mora da bude dosadna, kao i na to da duhovito ne znači i neozbiljno.

Međutim, osnovna meta Stjuartove kritike bio je politički i društveni „bulšit“, odnosno politikantska „kenjaža“ ili „proseravanje“ (ne postoji pristojnija reč, a i zašto bi?). U tom smislu, Stjuart je svojim delovanjem bio na tragu jednog fantastičnog eseja američkog filozofa Harija G. Frankfurta („On Bullshit“, 2005) u kojem se tvrdi da je proseravanje opasnije od neistine ili od laži. Naime, laž je stvar koja bar uzima istinu u obzir, delujući suprotno od nje. Dok je proseravanje potpuno indiferentno prema istini, što ga i čini toliko opasnim. Sasvim prikladno, Stjuart je svoju poslednju emisiju, neposredno pre žive svirke Brusa Springstina, završio vrhunskim i upozoravajućim monologom upravo o proseravanju: „Proseravanje je sveprisutno. Neko opšte, svakodnevno, organsko proseravanje često je neophodno. 'Ah kako lepa beba.' Takvo proseravanje daje nam važno đubrivo društvenog ugovora. Sprečava ljude u tome da čine da drugi ljudi plaču po ceo dan. Ali postoji i mnogo opasnije i štetnije proseravanje. Ono institucionalno proseravanje, proseravanje sa predumišljanjem, koje je stvoreno da nešto prikrije i skrene nam misli. Koje je stvorio ko? Proserokratija (…) I zato, kada god se nešto imenuje sa 'Sloboda', 'Porodica', 'Poštenje', 'Zdravlje', 'Amerika' – dobro ga omirišite. Vrlo je verovatno da je proizvedeno u postrojenju koje sadrži tragove proseravanja.“ Suvisliju i vispreniju po(r)uku svim savremenim političkim sistemima na planeti teško da je mogao da ostavi.

Globalna popularnost Dejli šoua, hvala kablovskim televizijama i internetima, svedočila je i o tome da su problemi na koje upućuje Stjuart sasvim univerzalni. Iako je on u svojoj emisiji svojevremeno umeo da kaže mnogo šta i o ovim prostorima (čitati: o Slobodanu Miloševiću i ratnim zločinima), a Dejli šou je imao i svoje „globalno izdanje“ (The Global Edition), fokus je bio i ostajao na američkoj politici i političkoj (ne)kulturi. Što nije bila nikakva prepreka za sve nas fanove, naprotiv. Jer, osim što je faktički nudio vrhunsku edukaciju iz kursa Politički sistem Sjedinjenih Država (postdiplomski nivo!), pružao je i blistavo saznanje o tome da su politika i izveštavanje o njoj, u svojoj osnovi, svuda isti. S druge strane, ovdašnji novinari su uredno prebrojali kako je Stjuart govorio o Srbiji, time široko mašeći poentu. Zato što je ovo iznad svega bio šou koji je nudio svakodnevnu lekciju o tome šta novinarstvo zaista jeste. I jedna gorka pilula u slatko-kiselom sosu koja tera na smeh, ali ne da bi nam bilo lakše – već da bismo se dublje zamislili. Dejli šou DŽona Stjuarta nije bila samo satira američke unutrašnje politike sa izletima u onu spoljašnju. Već TV dnevnik koji glasno i bez pardona razotkriva licemerje, tragiku, protivrečnosti i jednu opštu budalastost sveta u kojem živimo. Ali i koji implicitno govori ili šapuće da taj svet ima šanse – čim ima genijalaca koji će upozoriti, iskritikovati i isprdačiti se sa njim.

Na kraju, šesti avgust je predstavljao kraj jedne ere za i ovog kolumnistu i sociologa, odnosno fanatičnog konzumenta i strastvenog ljubitelja Dejli šoua sa DŽonom Stjuartom. To jest, za lično mene. Zato što, jednostavno, više nema TV Dnevnika koji mogu da gledam. Cela emisija bio je moj dnevni „Trenutak zena“, ako znate na šta mislim. Koliko god to antiintelektualno i isfrazirano zvučalo, DŽon Stjuart je čovek od kojeg sam o politici i političkom raskrinkavanju naučio mnogo više nego iz većine knjiga i naučnih radova. I kod kojeg sam često išao po mišljenje. „Jeste li gledali Stjuarta juče?“ bila je rečenica sa kojom je počinjala mnoga kafanska priča i rasprava sa jednako fanatičnim prijateljima. A kada se raskidalo sa devojkama, ono što me je vadilo iz bede nisu bili ni akcioni filmovi ni video-igrice, već upravo maratoni Dejli šoua sa DŽonom Stjuartom. Dakle, Dejli šou je bio onaj lični, mali, ali i toliko značajni popkulturni ritual u mom životu. Kontrapunkt besmislu i protivotrov sveprisutnom bulšitu kao i, naprosto, fantastična, duhovita i pametna zabava u kojoj sam bezgranično i besramno uživao. Uz Vudija Alena i Lerija Dejvida, DŽon Stjuart je bio neraskidivi deo onog Svetog Trojstva u koje verujem (neobično, sva trojica su sekularni i neverujući Jevreji?). Drugim rečima, moj lični bog. I sad, kada ga više nema, trebalo bi ga izmisliti. Nedostajaće mi.