Lista zlih mitoloških stvorenja koje je stvorio čovekov um gotovo je bezgranična. Zulu veruju u Abatvu, zle male ljude koji jašu mrave. Inuiti u Adlet, hibrid čoveka i psa koji pije krv. Asteci su verovali u Ahuizotla, spoj majmuna i magarca koji jede ljude. Al je persijski duh koji krade nerođene bebe i jetre od žena u drugom stanju. Japanci govore o nevidljivom duhu nazvanom Betobeto-san koji, uz zvuk koraka, noću prati ljude. Broksa je jevrejska noćna ptica koja kozama uzima mleko. Binbogami je japanski duh siromaštva. Čičevače je, prema srednjevekovnom folkloru, krava sa ljudskim likom koja se hrani dobrim ženama.
Po hinduističkom verovanju, Čurel je zli ženski duh visećih dojki, masne kose i dugačkog crnog jezika koji pije krv mladićima. Ekek su krilati ljudi sa Filipina koji se hrane ljudskim mesom. Fomorian je irski div sa kozjom glavom. Garmr je ogromni nordijski vuk. Goblini su srednjevekovni zli i groteskni mali ljudi. Gulon je proždrljiva germanska i nordijska mešavina psa, mačke i lisice. Hjakume je japansko stvorenje sa stotinu očiju. Inkubus je srednjovekovni noćni demon i silovatelj. Konaki-điđi je japanska beba koja plače dok je se ne uzme u naručje, a koja tada naraste i ubije svoju žrtvu. La Sajona je ženski duh koji po Venecueli kažnjava neverne muževe. Mami Vata je prelepi afrički vodeni demon. Pontianak su malajske zombi-žene koje su umrle na porođaju. I stari Grci su imali svoje sirene, harpije, himere, gorgone, scile i haribde, a Sloveni svoje ale, bukavce, baba Jage i rusalke.
Sa izuzetkom etnografa i antropologa, danas se ovakvim folklorom zabavljamo ili se dotičnim sprdamo, ali to ne znači da i sami ne trebamo biti predmet tuđe šale i razonode. Prvo, i danas spominjemo gremline (stvorenjca koja uništavaju motore modernih aviona i bolida Formule 1) i anđele (čovekolika bića sa krilima, te predmete proze i poezije različitog kvaliteta), kao što i uzaludno zainteresovano i zainteresovano uzaludno tragamo za Jetijima i čudovištima iz Loh Nesa. Drugo, oduvek je bilo razumnog sveta koji nije verovao u ono za šta nema dokaze, pa samim tim i među ljudima koji kreiraju fantastične i kreativne mitologije poput nordijskih ili starogrčkih. I, konačno, mnogim posve realnim stvarima savremeni čovek pristupa kao da su u pitanju zla mitska bića.
Tipični primeri, za različite strane ideološkog spektra, jesu homoseksualci i ratni zločinci. Ovim osobama se neretko pristupa mitološki: ti ljudi se ili dehumanizuju, ili se njihovo realno postojanje negira. Homoseksualci se tada slikaju kao zla bića koja vrebaju decu i omladinu, a stav po kojem homoseksualaca nema u Jagodini postao je deo lokalne političke pop-kulture. Na drugoj strani, film u kojem je Adolf Hitler prikazan u svojim poslednjim danima života („Der Untergang“, odnosno „Hitler: poslednji dani“ Olivera Hiršbigela iz 2004. godine) kritikovan je upravo zato što je Hitlera naslikao kao ljudsko biće sa svojim emocijama, to jest strahovima i ljubavima. Kada je u pitanju Ratko Mladić mnogima je delovalo neobično što se na nedavno objavljenim snimcima dotični po svadbama veseli, a na sahranama plače.
Slična mitologija prati i šire društvene fenomene. Jedan od karakterističnih je korupcija. U javnom govoru Srbije, korupcija je prečesto „ala“ i „neman“, ali ne i realni pojedinci koji drugim realnim pojedincima daju plave koverte i građevinska zemljišta. Borba sa korupcijom nalikuje mitološkim sukobima sa Golijatima ili nadmudrivanja sa Sfingama, ali ne i istražne i sudske radnje. Sociološkim rečnikom, ona je „sveti predmet“: zao, ali svejedno natprirodan, poput đavola i demona. I u predizbornim političkim ritualima ona se ispaljuje poput mantre koja bi trebalo da uplaši učesnike u tom kolektivnom plesu za kišu blagostanja koje ima nastupiti nakon izbora. Ima tu i pomalo i prinošenja žrtvi, u vidu neposlušnih predsednika opština. Pa ipak, korupcija ostaje percipirana kao neumoljiva, sveprisutna, maglovita i zla himera kojoj se na ovom svetu ne može stati na put.
Personifikacija i mitologizacija određenih političkih procesa ili političkih tvorevina je sveprisutna i prekobrojna poput bića iz prvog pasusa. Od Kosova koje je i „srce“ i „duša“, do Evrope koja je zla ili dobra, koja daje ili oduzima, neophodno je više tvrdog realizma u promišljanju politike. Kada se promisle navedene mitske zveri, postaje očigledno da je u pitanju suma ljudskih strahova. Kao po pravilu, ovo su žene koje otimaju mladiće ili stvorovi koji jedu ljude. Suočen sa preljubama, raskidima, bolestima i smrću, čovek stvara natprirodno biće koje će da mrzi, da ga se plaši, ili da ga obožava – sve da bi sebi olakšao. Kao i u slučaju ratnih zločinaca, mentalno je lakše pretpostaviti da zverstva mogu učiniti samo zveri, a ne ljudi. U društvima ispunjenim teškoćama, čovek je sklon prebacivanju odgovornosti na natprirodne entitete. Međutim, ova su rešenja tek kratkoročna popravka ili „fiks“. Problem ostaje problem, a nevolja nevolja, i kada zatvorimo oči. Iz Šapca je dolazio odličan pank bend mitološkog naziva „Goblini“. Njihov pevač, Branko Golubović Golub, napisao je odličnu nemitologizovanu hroniku iz Avganistana gde je radio kao humanitarni radnik. Valja je potražiti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.