Kreativni grad?

Svaki četvrti radno sposobni stanovnik bio je nezaposlen, a posećivalo ga je skromnih 100 hiljada turista godišnje. A zatim je postao turistički centar, središte moderne arhitekture, kao i savremene kulture i umetnosti. Kako to? Uz mnogo truda i nagovaranja, ali i mnoštvo dobrih ideja i projekata, lokalna vlast je 1991. godine uspela da ubedi Fondaciju Gugenhajm da baš tu otvori svoj muzej. Bilbao i gradski mu zvaničnici raspisali su i međunarodni konkurs za arhitektonsko rešenje na kojem su se takmičili najveći svetski arhitekti. Za lokaciju je izabrana svojevremeno velika i uspešna, ali već decenijama propala i napuštena, fabrika čelika sa pratećim i jednako raspalim brodogradilištem na obali Atlantika.

Tada je na javnom, transparentnom i nenameštenom konkursu pobedio superzvezdani arhitekta Frenk Geri iz Los Anđelesa, a izgradnja muzeja koštala je ambicioznih i hrabrih 100 miliona dolara. Ali, taj je čova izgradio jedno spektakularno, dekonstruktivističko ludilo od titanijumskih i staklenih oblina koje se gotovo univerzalno smatra za arhitektonsko remek-delo 20. veka. Danas je Gugenhajmov muzej u Bilbaou jedan od najboljih muzeja moderne i savremene umetnosti na svetu, kao i jedan od najvećih muzeja u Španiji. Samo u prve tri godine, 4 miliona turista je zato posetilo Bilbao, upumpavajući oko 500 miliona evra u posrnulu gradsku ekonomiju. Projekat se u celini isplatio za samo par godina, otvoreno je na hiljade novih radnih mesta, a grad je prodisao i iznova izmislio samog sebe. Bio je to udžbenički uspešan primer urbane obnove jedne propale industrijske sredine putem i posredstvom – kulture.

Međutim, za svaki Bilbao na svetu, postoji i po jedan Šefild. Naime, engleski gradić Šefild je nameravao da ponovi ovaj čuveni „Bilbao efekat“, fokusirajući se na moćnu istoriju sopstvene pop-kulture. Pošto iz Šefilda potiču DŽo Koker, Def Lepard, Hjuman Lig, Kabare Volter, Moloko, Palp, Arktik Mankis i mnogi drugi bendovi i muzičari, gradska vlast je jednako ambiciozno odlučila da u Šefildu izgradi tzv. Nacionalni centar za popularnu muziku. I sve je neslavno propalo. Centar i muzej su otvoreni, ali naprosto niko nije dolazio da ga poseti i vidi. Gubitak je bio preko milion funti, a samo par godina nakon otvaranja, objekat je ugašen i pretvoren u prostorije za razne sterilne i besmislene studentske organizacije. A grad je nastavio da propada i da ne liči ni na šta. S druge strane, Šefild je danas i grad koji (nastavlja da) ima jednu živu i aktivnu „grasruts“ i mahom vaninstitucionalnu kreativnu scenu, što je takođe za veliki nauk urbanim planerima.

Đe je zapelo? Postoje razne hipoteze i teorije, ali pre njihovog razmatranja valja skoknuti i do – Ujedinjenih Arapskih Emirata. Naime, i Abu Dabi upravo pravi jedan „još veći i stariji“ Bilbao u svom dvorištu od crnog i redovnog zlata. U pitanju je projekat „Ostrvo Sadijat“ kao globalno kulturno središte, a čiji se završetak očekuje do 2020. godine. Na tom peščanom prostoru Bliskog istoka planiraju se i Gugenhajm i Luvr, ali na specifični abudabijski način. Znači, u neizbežnom društvu šoping molova, ekskluzivnih hotela, teniskih i golf terena, plaža i marina. Možda ne treba unapred mračiti uz polupraznu čašu, ali osnovna motivacija arapskih preduzimača nije toliko kulturnjačka, koliko je finansijska. Dok nafta ne presuši, poenta je privući dolare, evre i juane kulturnih turista koji su stariji, obrazovaniji i prefinjeniji, ali i bogatiji i bahatiji od redovnih turističkih hordi po Dubaijima i sličnim mestima. Živi bili pa obnevideli, da li će i ovo biti još jedan nesrećni Šefild ili ne.

I sad, kud svi Turci, tu i male Muje. Ovi i slični (ne)uspešni projekti kulturne i urbane obnove moraju biti važna lekcija za – Novi Sad. Koji se nalazi pred izazovom bivanja Evropskom prestonicom kulture 2021. godine, a kada će u isti verovatno biti upumpano podosta evropske kinte. Naravno da će se najveći deo tog novca posve kreativno oprati centrifugom, tako da završi u džepovima lokalnih političara i njima bliskih preduzimača, tajkuna i kulturnjaka. Ali, neka će krušna mrvica, valjda, i ostati gradu i građanima. Šta i kuda i kako sa njom? Da li će rezultat biti Bilbao ili Šefild, pitanje je sad – jer balkanski se Abu Dabi očigledno već (ne) pravi u „Beogradu na vodi“. Novi Sad je zato isplanirao obnovu svoje tzv. „Kineske četvrti“, koja će navodno biti pretvorena u izvesni „Kreativni distrikt“ ili „Omladinski kreativni polis“. Po Bilbao-receptu, u pitanju je prostor rashodovane i pokojne fabrike „Petar Drapšin“ na obalama Dunava i blizu Novosadskog Univerziteta. U tom kompleksu relativno zapuštenih magacina i objekata, planiraju se nove zgrade i novi sadržaji sa kulturnom, umetničkom, zabavnom i turističkom namenom.

Ali sve to, zapravo, dramatično onespokojava. Jer, spomenuta Kineska četvrt je već godinama mesto nezavisne i kreativne kulturne scene u Novom Sadu. Koja sada treba da se iznova „stvori“ bagerima i macolama, po uzoru na zgodne, ulickane i posve zategnute 3D modele i makete po stolovima. Dakle, kao da ta scena već nije tu i kao da ne postoji. Poput svojevrsne novosadske Savamale, ti su magacini i prostori već poodavno pretvoreni u koncertne dvorane, galerije, alternativne klubove, prostore za javne i politički subverzivne tribine, uključujući tu i sjajni Studentski kulturni centar i još sjajniji i skvotovani Društveni centar. Na delu je (bio) istinski „grasruts“ ili DIY („Uradi sam“) prostor jednog organskog i spontanog rasta kulturne kreativnosti i umetničke slobode Novosađana i Novosađanki.

U tom smislu, dodatno uznemiruje grubo i bahato odsustvo sluha gradske vlasti za svoje građane kada je reč o budućnosti Kineske četvrti u raljama evropskih fondova za tu neku kulturu i kreativnost. Jer, tokom nedavne javne rasprave na sednici izvesne Komisije za planove, u moćno prepunoj sali Skupštine grada, lokalna vlast je komotno odbila 99% zahteva građana koji su se u mnogobroju pojavili da celu tu stvar civilizovano prodiskutuju. Umesto dijaloga, uslediće monološki ulazak unapred dogovorenih i podobnih privatnih investitora u Kinesku četvrt, po prethodno iscrtanim planovima i rešenjima. Uz hronični bol u penisu za masovno odazvane građane koji bi, eto, javne konkurse i očuvanje ostataka urbane kulture. A na ovaj način se ne pravi vojvođanski Bilbao, naprotiv. I zato, „Ne da(vi)mo Novi Sad“, neko, možda?

Kako stvoriti Kreativni Grad? Kako građevinama i urbanim planiranjem napraviti ili bar nadahnuti bolji život i suvisliju društvenu zajednicu? U pitanju je pitanje koje je pritiskalo filozofe i društvene naučnike, političare i ekonomiste, arhitekte i urbaniste, i to od Sumera do Menhetna, od Platona do Le Korbizjea. I sad, vremenom, bistri ljudi su skapirali sledeću veliku istinu: za uspešan grad nisu najvažnije uspešne zgrade već, ironično i kontraintuitivno, uspešan „prazan“ prostor između tih zgrada. Tačnije, neophodan je uspešan prostor koji ispunjavaju ljudi. Homo Sapiensi sa svojim željama, idejama, strastima i požudama – a ne samo zgodno isplanirani i poslagani cigla, malter, staklo i beton. I zato je samozvani „Kreativni distrikt“ koji ne uvažava zamisli kreativnih ljudi u startu osuđen na neuspeh, odnosno na jednu zaparloženu jalovost i socijalni besmisao. Na dobro održavano i dostojanstveno groblje, kako je to pisala DŽejn DŽejkobs, kada su (srećom, bez uspeha) svojevremeno predlagali da se protera autoput kroz njujorški Grinič Vilidž, jer šta sad, neka ga.

Najzad, i ne treba biti neki Nobelovac da bi se sve to shvatilo. Kreativnost se ne pojavljuje u društvenom vakuumu. Ona po navodnom automatizmu ne proističe i ne curi iz racionalnih planova urbanista i šljaštećih brošura bande marketingaša i eksperata. Baš kao ni iz lokalnih i državnih inicijativa odozgo, a zapravo za političke prijatelje i familiju. Kako je to pisao (i moj) novosadski profesor urbane sociologije LJubinko Pušić, zlo je i naopako praviti „Grad bez lica“ ili grad bez ljudi. A i Severina ima jednu mudru stvar o tome. Jer dobre se ideje pojavljuju organski i spontano, kao rezultat kreativne međupovezanosti i društvene interakcije između ljudi i prostora. Ne treba nam Gugenhajm, iako (naravno) ne bi bio na odmet, već nam samo treba da saslušamo svoje građane. Bar ako zaista želimo grad koji sa ponosom nosi tu titulu i ime.

Svaka je urbana obnova u istoriji značila i nadripolitiku i pljačkaško slivanje javnog novca u privatne džepove, eno barona Osmana i Pariza kao paradigme za to. Ali nije samo u tome stvar. Naprosto, istinski kreativnom gradu neophodni su živi kreativni ljudi, a ne samo kreativno mrtvorođena urbanistička rešenja. Dakle, potrebni su mu i pankeri i lezbejke, amaterski glumci i slikari, konceptualni performeri i grafiti umetnici, skejteri, basketaneri i prepaljeni studenti levičari, di-džejevi, sumanuti taksisti, divlji prodavci sezonskog cveća, polovnih knjiga i vinil-ploča, kafedžije i zanatski pivari, javni intelektualci i univerzitetski profesori, buntovnici, mudroseri i neprilagođeni ludaci skloni heroinu i uopšte sva ta urbana menažerija. Te neke inicijative odozdo. Zato izgradnja sterilnog „kulturnog-biznis parka“, nekakvog Beograda na vodi ili novosadskog „Kulturnog distrikta“, naprosto neće magično stvoriti ekonomsku ili kulturnu revoluciju koja je neophodna da se obnovi neki zapušteni grad. Istinski Kreativni Grad počiva i (pro)nalazi se negde drugde i van te gužve.