Kritičkog mišljenja deci!

Još pre petnaestak godina, američko Ministarstvo prosvete otkriva podatak da jedan od pet odraslih Amerikanaca baš i ne ume da pronađe informaciju u nekom tekstu, niti da izvede prosti zaključak na osnovu štampanog teksta. Pre nego što samozadovoljno uskliknemo Glupi Ameri, postoje i podaci da je Srbija prva u Evropi po broju funkcionalno nepismenih stanovnika. U takvoj situaciji, poput korova iznad septičke jame, po medijima cvetaju lažne vesti, teorije zavere, nadrilekarstvo, propaganda i otvorene neistine ili laži. Pa ljudi ne vakcinišu svoju decu, leče kancer gledanjem u Sunce, pohode vračare i horoskopdžije, lajf koučeve i motivacione seminare, čiste organizam varikinom. Negiraju da je čovek sleteo na Mesec ili da je u Srebrenici planski ubijeno više od 8.000 muškaraca i dečaka, dok veruju da Beograd opsedaju bugarski turisti ili da je Srbija ekonomski lider u regionu i posvud. Što sve jeste pretnja po javno, pa i mentalno zdravlje.

U poslednjih deset godina, čovečanstvo je stvorilo više informacija nego u svojoj čitavoj istoriji pre toga. Međutim, nismo naročito uspeli da našu decu i omladinu naučimo šta predstavlja dokaz ili činjenicu, a šta ne. I tik do informacija koje jesu istinite, nalaze se hektolitri i terabajti onih koje to nisu, po raznim sajtovima, blogovima, video-klipovima, društvenim mrežama, ali i redovnim televizijama ili štampanim novinama i tvarima. Naravno, dezinformacije postoje od kad postoje informacije. Ili od kad je neki kosmati čova iz Paleolita rekao drugom „Pazi, sabljozubi tigar!“, da bi ga zatim mlatnuo toljagom po glavi i na prevaru mu oteo ulov. Ali, specifični problem sa kojim se suočavamo mi, postmoderni, u tome je da se ovakve laži danas mogu raširiti nezapamćenom brzinom. I mogu biti zloupotrebljene za ekonomske, političke i ideološke ciljeve sa dalekosežnim društvenim posledicama. Viralna laž prema kojoj vakcine izazivaju autizam je i doslovno postala poput virusa, pošto je direktno dovela do smrti više hiljada ljudi od malih boginja.

Srećom, postoji protivotrov. I zove se kritičko mišljenje. Pri čemu ne moramo iznova izmišljati toplu vodu i fantazirati o bušenju rupe na saksiji, dovoljno je da skoknemo do antičke Grčke. Kritičko mišljenje je neobična drangulija koju je u svojim razgovorima i poučavanjima među prvima primenjivao Sokrat. Ovaj filozof je svaku tvrdnju svojih učenika i sagovornika bio izvrtao naglavačke, dovodio u pitanje, zapitkivao i tragao za argumentima i dokazima, do nivoa u kojem oni više nisu ni znali šta Sokrat tačno misli, tvrdi i smatra. A upravo o tome se i radi. Sokrat ljude nije poučavao šta da misle, već kako da misle. Pa ga je ubilo jer kvari omladinu. U našem postistinitom dobu, ovo je veština koja je i akutno i hronično potrebna. Kvaka je u tome da ljudima ne treba više informacija, podataka ili čak znanja – sve to zaista možemo da pronađemo na Guglu. Treba nam više kritičkog mišljenja. Ali kritičko mišljenje nije nešto što ljudima dolazi prirodno, već mora da se trenira, fiskulturno vežba ili kulturno uči.

Na primer, uzmimo prvu rečenicu iz ove kolumne: „Prema jednom istraživanju, broj pročitanih knjiga opada od drugog razreda osnovne škole“. Ukoliko smo funkcionalno pismeni, prokljuvićemo poentu da je obrazovni sistem manjkav i traljav jerbo kod dece ne razvija čitalačke navike, niti ih intelektualno angažuje u pravcu čitanja. Međutim, hajde da uključimo kritičko mišljenje u vezi sa ovom Kišjuhasovom informacijom iz novina? Prvo i pre svega, a prema kom to tačno istraživanju? Zašto nisu navedeni njegovi autori? I da li su oni, ako i postoje, možda bili pristrasni (o tome kasnije)? Drugo, da li je „broj pročitanih knjiga“ uopšte dobro merilo za zaključke o sistemu obrazovanja? Dečurlija do drugog razreda obično čita veoma kratke knjižice, i broj stranica knjiga koje čitamo raste sa godinama starosti. Da li onda treba da iznenađuje da deca u prvom razredu „pročitaju“ npr. dvadeset, a deca u sedmom razredu samo osam knjiga? Možda je bolje da merimo broj pročitanih stranica? Ili količinu vremena koju deca utroše na čitanje?

Treće, šta se sve (ne) računa kao knjiga? Udžbenici? Stripovi? Priručnici za samopomoć? Samo književnost (i da li romani ili i poezija)? A popularna nauka? Zbirke kolumni? Uputstvo za rernu sa indukcionim ringlama? Četvrto, mladi ljudi koji se posle studija zaposle u državnoj administraciji, raznim kompanijama, advokatskim firmama ili u nauci, obično čitaju mnogo manje knjiga (tj. književnosti) u poređenju sa osnovnom i srednjom školom. Ali zato izdašno čitaju zakone, propise, naučne radove, analitičke tekstove iz nedeljnika itd. Što znači da oni uopšte ne moraju da budu manje intelektualno angažovani od dečurlije uronjene u mrsku lektiru, naprotiv. Najzad, kada je reč o ovom jednom istraživanju, ono zaista postoji (iako je moglo biti izmišljeno). I sprovela ga je kompanija koja se bavi proizvodnjom i prodajom softvera za poboljšanje brzine i veštine čitanja kod dece. Što znači da je i te kako motivisana da dobije i reklamira podatke o tome da omladina sve manje čita. A mediji će se na ovu priču zalepiti kao smrad na majmuna jer, zlo i naopako, naša deca više ne čitaju knjige, pa dolijmo ulja na moralnu paniku koja dobro prodaje novine.

Ovo je samo jedan primer kritičkog mišljenja u akciji, a koji vispreno navodi kognitivni psiholog i neuronaučnik Danijel Levitin. Uzgred, slično je i sa podatkom o tome da je „Srbija prva u Evropi po broju funkcionalno nepismenih“. Ovo je bio dramatičan novinski naslov koji deluje kao statistička činjenica, dok je zapravo u pitanju (neproverena) rečenica izgovorena na jednoj tribini. I sad, postavlja se pitanje da li je kritička provera raznih statističkih i inih tvrdnji iz medija zaista naš posao? Zar to ne treba da rade država, sudovi, novinari, prokleti urednici Vikipedije? Možda i trebaju, ali to više nije svet u kojem živimo. U nekom ranijem dobu, knjige i novinski članci naprosto su izgledali ispravno i kredibilno, za razliku od zaveraškog pamfleta koje je neki čudak sa alufolijom na glavi odštampao u svom podrumu. Što više nije slučaj, jer knjiga, medij ili veb-sajt danas mogu izgledati ubedljivo kao Enciklopedija Britanika. „Tako su rekli na televiziji“, „pisalo je u novinama“ ili „video sam na internetu“, više nije argument ni za šta.

Sve ovo ne znači da treba cipelariti medije i medijske radnike. Oni su i onako na uraganskom udaru i dežurna strašila za sve što ne valja u našem društvu i kulturi. Mnogi će Petar Petrović sa uplatnice – šatro kritički – tvrditi da su novinari korumpirani lažovi, a mediji sredstva za masovnu manipulaciju i ispiranje mozga. I da je on sam, naravno, nadnaravno izbegao ovu parapsihološku torturu. Prema podacima Udruženja novinara Srbije, u 1.518 aktivnih medija u Srbiji ima 11.163 zaposlena čoveka. Neki mediji jesu propagandna glasila i vrišteće manufakture laži, ali na ovoliki broj novinara, nemoguće je da su baš svi lažovi i prevaranti. Sloboda štampe, govora i izražavanja i dalje je jedna od najvećih vrednosti modernog sveta, a medijske slobode nikad ne smemo uzeti zdravo za gotovo. Mnogi hrabri istraživački i suvisli analitički novinari, čak i u ovom društvu, nastaviće da raskrinkavaju laži i ogoljuju careve zato što naprosto jesu tako poslagane i perverzne individue. Ali oni to (više) ne mogu da rade sami. Ukoliko ih ne podržimo – finansijski, kao i kritičkim mišljenjem – dezinformacije, neistine i laži će pobediti istinu. Srećom, naučni metod, kritičko mišljenje i zaključivanje na osnovu dokaza jesu stvari koje mogu da skapiraju i deca u petom razredu osnovne škole, samo ako im pokažemo kako. Šta čekamo?

I zato, umesto više knjiga, treba nam više kritičkog mišljenja. Najpouzdanije oružje za borbu protiv manipulacija i dezinformacija jeste da naučimo kako da mislimo kritički. Ovo ne znači da sumnjamo u sve, samo u svašta i u koješta. Da pravimo razliku između tvrdnji koje su zasnovane na dokazima, i onih koje to nisu. I da ne spuštamo gard. Jer, ljudi jesu društvena vrsta, a lakovernost i konformizam su evoluirali prirodnom selekcijom baš kao i uho, grlo i nos. Mi, ljudi, pričamo priče i verujemo u mitove, smišljamo razloge i tražimo objašnjenja, a odabiramo ona koja najviše odgovaraju našem, pa, uhu, grlu i nosu. Dezinformacije su i krajnje promiskuitetne i, poput spomenutih virusa, ne biraju žrtve. Viralno inficiraju ljude različitog obrazovanja i materijalnog stanja, šire se posvud i pojavljuju neočekivano. Velikani poput Aristotela, Bejkona, Dekarta, Galileja, NJutna, Hjuma, Ajnštajna ili Popera, uče nas tome da je naučni metod bio i ostao najbolji alat za razotkrivanje najvećih misterija života i sveta, ali i najefikasnije sredstvo za razlikovanje istine i laži. Ne samo u nauci ili u medijima, već i kod lekara, u sudnici, preduzeću, prodavnici ili na političkim izborima. Neke laži, poput verovanja u Deda Mraza ili da u ovim farmerkama izgledamo mršavije, jesu relativno bezazlene. Ono što pojedine laži čini opasnim nisu ni Fejsbuk ni Tviter, već naša nekritička samouverenost i arogancija. Kako ističe spomenuti Levitin, kritičko mišljenje nas pre svega uči – skromnosti. Zato se vratimo Sokratu i antičkoj Grčkoj. Ukoliko znamo koliko ne znamo, postoji šansa da ćemo da naučimo. Skromnosti narodu, kritičkog mišljenja deci.