Kriv je

Samo suđenje trajalo je 530 dana.

Predočena su svedočenja 592 svedoka i gotovo 10.000 dokaznih predmeta.

Postoji čak 2.000 presuđenih činjenica.

Optužnica je obuhvatila i genocidnu nameru prema Bošnjacima u Srebrenici, terorisanje stanovništva Sarajeva granatiranjem i snajperskim hicima, progon Bošnjaka i Hrvata, odnosno ubistva, deportacije i prisilno premeštanje civilnog stanovništva širom Bosne i Hercegovine.

Drugim rečima, sudilo se za nedopustivo i sistematsko ubijanje i mučenje mnogih sasvim običnih ljudi, pa i žena, staraca i dece, samo zato što su bili drugačije vere i nacije.

I sve to zbog svesne namere da čitavi gradovi i regioni postanu etnički čisti, i da onda kao takvi budu u sastavu nekakve nove i velike države.

Sudsko veće se optuženom obratilo rečima: „Zločini koje ste počinili među najstrašnijim su zločinima koji su poznati čovečanstvu, i uključuju genocid i istrebljivanje kao zločin protiv čovečnosti“.

Optuženi je glavni komandant Vojske republike Srpske Ratko Mladić. Kriv je.

Kriv je za najdužu opsadu jednog grada u modernoj istoriji – 1.479 dana opsade Sarajeva.

Tokom ove opsade ubijeno je 10.615 ljudi (od čega 1.601 dete).

Ranjeno je 61.136 osoba (i 14.946 dece).

Jasno je utvrđeno da su u pitanju bili neselektivni napadi na civile, kao i na lokacije sa nimalo vojnog značaja, kao npr. na pijacu Markale (5. februara 1994), kad je ubijeno 68 ljudi.

Ili kad je, 18. novembra 1994, Mladićeva vojska snajperom ustrelila ženu dok je sa decom hodala ulicom.

Metak joj je prošao kroz stomak, pogodio i njenog sedmogodišnjeg sina, i ubio ga.

S tim u vezi, na suđenju je pušten i sledeći snimak Mladićevog naređenja, a koji se odnosi na sarajevska naselja i civilno stanovništvo: „Velešiće tuci i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo.

Da ne mogu da spavaju, da im razvučemo pamet njihovu“, odnosno „Samo cepaj, šefe! U živo meso samo!“. Ima i na Jutjubu.

Kriv je i za genocid u Srebrenici.

Potpisao je, isplanirao i izvršio zloglasnu Direktivu broj 7, a koja poziva na „Stvaranje uslova totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života mještana u Srebrenici“.

Započeo je kampanju spaljivanja kuća i džamija Bošnjaka, zbog čega se u Potočarima i okupilo oko 25.000 do 30.000 izbeglih civila (a samo njih pet odsto bili su vojno sposobni muškarci).

Mladić je tada poručio: „Evo nas 11. jula u srpskoj Srebrenici, uoči još jednog verskoga praznika srpskoga, poklanjamo srpskome narodu ovaj grad“.

I, zloslutno planski je dodao sledeću rečenicu: „Došao je trenutak da se posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“.

A šta je tačno činilo ovu pseudoistorijsku osvetu?

Vojnici pod direktnom Mladićevom komandom sistematski su odvojili gotovo sve muškarce (među kojima je bilo i dečaka od 12 godina i ljudi starijih od 60 godina), zarobili ih, i zatim ubijali, ubijali, i ubijali u narednih nekoliko dana.

Samo u jednom magacinu, 13. i 14. jula 1995, pobijeno je skoro 1.000 nenaoružanih muškaraca.

Na vojnoj ekonomiji Branjevo, 16. jula je pogubljeno oko 1.200 civila.

Ukupno je ubijeno najmanje 8.372 ljudi (i 1.042 dece).

U tom zarobljeništvu umrla je i beba Fatima Muhić, stara tek nekoliko dana.

Predstavnicima Bošnjaka, Mladić je komotno poručio „Možete opstati ili nestati“.

A na suđenju Radislavu Krstiću, jedva preživeli svedok je posvedočio: „Ratko Mladić je izašao iz crvenog auta, sa vojnicima koji su ga pratili, i gledali su kako izvode ljude iz TAM kamiona i postrojavaju ih i pogubljuju. Pošto su završili svoj posao, Mladić je seo u isti crveni auto i vratio se u pravcu gimnazije. Nastavili su da dovode ljude i da ubijaju ljude i to je potrajalo do sumraka. Iza mojih leđa bio je bager koji je kopao masovnu grobnicu“.

Kriv je i za zločine protiv čovečnosti u Prijedoru. Lokalni radio tada je emitovao sledeću nacističku naredbu: „Građani muslimanske i hrvatske nacionalnosti, moraju na svoje kuće i stanove izvjesiti bijele zastave i na ruke staviti bijele trake. U protivnom, snosit će teške posljedice“.

U Prijedoru i logorima Keraterm, Omarska i Trnopolje, ubrzo je ubijeno 3.176 civila Bošnjaka (102 dece i 260 žena).

Slično tome, i u Foči je ubijeno ili nestalo 2.752 Bošnjaka, u logorima i sabirnim centrima po školama (pa i u Mladićevom rodnom mestu, Kalinoviku).

Svi zatvorenici bili su civili i podvrgnuti su neljudskom postupanju, izgladnjivanju, prisilnom radu, fizičkom i psihološkom mučenju, kao i sistematskim silovanjima (i devojčica od 12 godina).

U svojoj beležnici, Mladić je napisao: „Došao je Simo Drljača, raniji načelnik SUP Prijedor, u vezi rudnika Tomašica, gdje su oni ranije zatrpali oko 5.000 muslimanskih leševa. Drljača je došao da to utrapi nama, a oni bi da se toga reše (spaljivanjem, mljevenjem ili na neki drugi način). Moj stav: Kako su ih oni pobili, neka se tako i njih reše“.

Primetimo vokabular ove banalnosti zla – mrtvi Bošnjaci su to, i toga se treba rešiti ili nekako utrapiti. A jednoj simpatizerki, Mladić se hvalisao i ovako: „Kada god krenem pored Sarajeva, svratim i ubijem nekog usput. Uzmem, sredim Turke, ko ih jebe“.

Kriv je i zato što je veoma dobro znao da se planira upravo – genocid.

Još 12. maja 1992, skupština bosanskih Srba donosi odluku o Šest strateških ciljeva, među kojima su nove granice Republike Srpske, zauzimanje polovine Sarajeva, izlaz na more, brisanje granice između Srbije i Srpske na Drini, kao i „teritorijalno razgraničenje sa druga dva naroda“.

Tim povodom, u iskri neobične iskrenosti, Mladić je rekao: „Mi ne možemo imati rešeto, pa da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu. To je, ljudi, genocid“.

Ali je genocid ipak bio sprovodio, pa i prema kulturi, veri i famoznim svetinjama.

Jer, na teritoriji pod kontrolom Mladićeve vojske, srušene su ukupno 534 džamije, uključujući tu i Ferhat-pašinu džamiju (Ferhadiju) iz 16. veka u Banjaluci, remek-delo arhitekture sa UNESCO liste svetske kulturne baštine.

Konačno, Mladić je kriv i zbog nedaća koje je naneo i srpskom narodu, a u koji se toliko pompezno zaklinjao.

Pošto se bedno i bezmudo sakrivao čitavih 16 godina, bile su zaustavljene evropske integracije naše Republike Srbije.

Njegove poslednje dve žrtve, verovatno su bili 21-godišnji vojnici iz Topčidera u Srbiji, Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

A stigma kolektivne odgovornosti koju je Ratko Mladić komotno navukao na sve građane Srbije je nemerljivo i beskrajno sociopolitički štetna, koliko i istorijski tragična.

I sad, ovo je samo oskudni izbor od čak 2.000 utvrđenih i jezivih činjenica.

Međutim, za šta je to kriv Ratko Mladić u popularnoj imaginaciji mnogih građana Republike Srbije?

Tačno ni za šta.

Kriv je samo zato što je Srbin i zato što je branio svoj narod.

Doduše, granatama i snajperima po civilima, te nožem, žicom i Srebrenicom.

U pitanju je politička presuda, belosvetska zavera, i šta su Oni Nama radili?

Mladić jeste u Hagu, ali su mladićevci među nama.

Zbog urođenih ljudskih (kognitivnih) pristrasnosti, višedecenijske propagande, pa i one istinske zavere ćutanja preostalog zločinačkog aparata Miloševićeve duboke države, Ratko Mladić ostaje srpski heroj i mitološki mučenik.

A ne banalni ratni zločinac, kriminalac, sadista, bedni narcis, sramota i izdajnik srpskog naroda i države kao što jeste.

Mladić je onaj stvarni antisrbin, šovinista, pa i autošovinista.

Koji je zarobio čitava naša društva, poput talaca iz Ujedinjenih nacija svojevremeno.

Zato je glavno pitanje srpskog društva sledeće: šta ćemo sa ideologijom koja je i proizvela i omogućila jednog Ratka Mladića?

Jer, nije li Dobrica Ćosić tvorac ideje o humanom preseljenju? I nisu li mnogi, poput Mome Kapora, sa neskrivenom radošću gledali i navijali jer Sarajevo gori?

Drugo je pitanje čiji i kakvi su to heroji koji streljaju nenaoružane dečake i starce u Potočarima, koji granatama i snajperima ciljaju žene i decu u Sarajevu, koji belim trakama nacistički obeležavaju Druge po Prijedoru, i koji masovno siluju i pljačkaju po Podrinju.

Drugim rečima, šta ćemo da radimo sa ideologijom nacionalizma?

I sa Mladićima među našim mladićima?

Sa Mladićima u nama samima?

Ratko Mladić će zauvek ostati u zatvorskoj ćeliji.

Ali njegov zloduh i životno delo opstaju u mnogim umovima i velikodržavnim projektima.

Nacionalizam čini interakcija između ljudske psihologije i društvene istorije.

U pitanju je zloćudni amalgam ova tri instinkta: emocionalnog impulsa tribalizma, kognitivne zamisli o grupi sa zajedničkim jezikom, verom i teritorijom (Nama versus Njima), i političkog aparata vlasti. Nacionalizam može da bude obična prehlada, ali i smrtonosni virus.

Posebno ako se udruži sa grupnom varijantom psihopatološkog narcizma, preuveličanog i osetljivog ega, odnosno osećanja grandiozne veličine i prateće (istorijske i lične) nepravde.

Uostalom, prema zvaničnim brojkama, Ratko Mladić je za samo nekoliko dana pobio više ljudi u samo jednoj opštini, Srebrenici (8.372), nego što je to koronavirus za godinu i po dana ubio ljudi u celoj Republici Srbiji (6.924).

„Nacionalizam su male boginje ljudske vrste“, navodno je izjavio Albert Ajnštajn. Ratko Mladić jeste kriv i odležaće na robiji. A hoćemo li mi već jednom preležati – Ratka Mladića i nacionalizam?