Kupovina će spasiti svet

Društveni i oni redovni mediji bili su preplavljeni izveštajima o svojevrsnom i najnovijem – događanju naroda. O „Drugom Kosovskom boju“, takoreći. U ovom postsocijalističkom slučaju, bilo je to događanje naroda koji satima strpljivo čeka u redu za ulazak u jednu evropsku trgovinu, a zatim se prepire, lakta i mlati u borbi za nekakvu „robu na akciji“, odnosno za piliće i banane. Beše to savršena slika prirodne selekcije ili opstanka najbolje adaptiranih u ekosistemu srbijanskog kapitalizma. I naravno da ovakve slike nisu nikakva specijalnost Srbije, i da su normalna stvar na razne „Crne petkove“ i u razvijenijim društvima od našeg. Ali, bilo je tu i par lokalnih specifičnosti i transfera blama, a koji pozivaju na analizu.

Povodom cele te i figurativne i doslovne gužve, odmah su se izdvojile dve škole mišljenja: elitistička i empatična. Za (šatro) elitiste, bio je to samo još jedan izraz ovdašnje duhovne bede. I prilika da se gromoglasno cokće i krše prsti nad bahatom, nekulturnom, nedostojanstvenom i posve reakcionarnom gologuzijom. Stoka se tukla za živinu, prosto rečeno. Jer nema mnogo odistinski gladnih u tim potrošačkim redovima, već je u pitanju jedna orgija hronične pohlepe i sistemskog sebičluka. Stvarna beda i poštena sirotinja i ne jede banane, a pilići su se već sutra bili pojavili na preprodaji po pijacama. S druge strane, za (šatro) empatične, jedina beda koja se prikazala u raljama Lidla bila je ona – materijalna. Umesto moralne osude ljudi koji se tuku za robu na akciji, tvrdilo se da moramo saosećati sa onima koji su strukturno primorani na ovakvu, pa, akciju. Zaista, za stotine hiljada ljudi u Srbiji, ušteda od 300, 500 ili čak 1000 dinara znači čitav svet. Dakle, jednu čokoladu više za unuka, plaćeni račun za telefon, ili pak komadić pilećeg mesa više u grašku naše egzistencije. Uostalom, nismo ni mi, bogatiji, imuni na psihologiju popusta. Granice ljudskog dostojanstva jesu krajnje pomične i, zaista, jebeš manire kada si gladan. Dok zapravo nema odsečne granice između duhovne i materijalne bede. Nije to slika lične (ne)kulture i individualne psihologije, već je u pitanju slika – strukture društva. Drugim rečima, ne zgražavamo se mi nad Srbijom, već nad klasnim razlikama i nad kapitalizmom.

Međutim, upravo je logika kapitalizma ta koja nam može pobliže objasniti fenomen „Lidla“ u Srbiji, kao i narajcane komentare i imače mišljenja na isti. Fakat je da sve na svetu ima svoju cenu, i da tu cenu određuje – tržište. Ali, ne samo tržište u vezi sa robom široke potrošnje i ostalom živinom, već i tržište našeg slobodnog vremena, odnosno fizičkog i mentalnog zdravlja (recimo, nervoze ili dostojanstva). Jer, svi mi u svojim svakodnevnim životima procenjujemo cene, odnosno troškove i dobiti u nekakvoj razmeni. I ponašamo se u skladu sa tom procenom. Sasvim konkretno, za ljude sa niskim prihodima, a koji se mlate pred Lidlovim frižiderima, trošak u vidu višesatnog stajanja u redu, i pratećeg gurkanja, podvriskivanja i otimanja, zapravo je mali u odnosu na dobit – piletinu za samo 120 dinara po kilogramu. Za neke druge ljude, one sa višim prihodima, ovaj trošak je ipak preskup. Ona „roba“ koja njima nedostaje zapravo je – slobodno vreme. Oni naprosto nemaju dovoljno vremena da se mlate sa svojim sunarodnicima za uštedu od par stotina dinara, zato što je vreme (a ne novac) onaj resurs koji njima nedostaje. Zato će radije otići do lokalnog dragstora u kojem će piletinu zaista platiti skuplje, ali i u kojem nema gužve, čekanja u redu, i „nekulturne“ otimačine. Dakle, hvala drugovima Marksu i Engelsu, suština je, kao i (od)uvek, u društvenoj klasi. Nezaposleni i siromašniji imaju svo vreme ovog sveta, ali nemaju novca. Dok zaposleni i bogatiji imaju novca, ali nemaju vremena. I u tome je koren našeg međusobnog nerazumevanja i uzajamnog prezira. Iako ostaje zapitanost zašto je to tako da „sit gladnom ne veruje“, dok gladan ipak prečesto veruje – sitom.

Najzad, svim ovim analizama i (melo)dramama oko Lidla u Srbiji, upadljivo nedostaje jedna sasvim drugačija analitička perspektiva. Naime, ono što svi komentatori ovog kupovnog slučaja ističu, bilo na elitistički ili na empatični način, jeste da siroti ljudi Srbije, eto, žele da kupe nešto jeftino. I da su spremni na frku i fajt tim povodom. Ali, zato propuštaju da skapiraju sledeće: ljudi Srbije istovremeno žele nešto da – kupe. Da li piletinu za ručak ili piliće za preprodaju na pijaci, svejedno. Oni se gužvaju, laktaju, otimaju, zato što jednostavno žele i vole da guraju ta prokleta kolica po supermarketu, i da u njih zatim trpaju nekakvu robu. LJudi prosto hoće da – konzumiraju. A to je, zapravo, dugoročno i odlično i sjajno. Koliko god ovo zvučalo politički nekorektno u sveopštem kulturno-krstaškom ratu protiv konzumerizma. Prisetimo se, Jugosloveni su svojevremeno isto tako masovno trčali na Zapad kako bi kupili farmerke kod „Đovanija“ u Trstu. A kada su tokom embarga švercovali benzin i/ili dizel iz Mađarske, zastajali su u „Tesku“ da bi deci kupili „koka-kolu“ i „Milka“ čokoladu. Ne zato što su ovi proizvodi bili jeftini, već zato što su želeli da ih imaju, da ih popiju i pojedu, ili da ih jednostavno – kupe. Mnogo više nego Alahu, Budi ili Isusu iz Nazareta, ljudi se klanjaju boguocu Barkodu. I u tome nema ama baš ništa loše, naprotiv.

Ni Berlinski zid nije bio srušen zbog većeg životnog standarda u Zapadnoj Nemačkoj. Srušila ga je veća ponuda u supermarketu iza Gvozdene zavese. U tom smislu, nema boljeg indikatora za to da građani Srbije žele da materijalno, politički i kulturno pripadaju Zapadu i Evropskoj uniji od nedavnih redova ispred Lidla. Gužva pred najnovijim nemačkim supermarketom je bolji indikator pripadnosti građana Srbije civilizacijskom krugu Zapada od svih istraživanja javnog mnjenja sa dosadnim pitanjem „Da li ste za ulazak Srbije u Evropsku uniju?“. I možemo mi kritičko-frankfurtski da seirimo o vaskolikom otuđenju i dehumanizaciji druga Konzumenta ili Petra Petrovića, ali mrska kupovina miluje naše ganglije mnogo više od slovenske duše, hrišćanskih svetinja i Kosova sa Metohijom. Zato što je ljudska priroda naprosto evoluciono starija od pomodnih političkih mitologija. Razmena dobara deo je našeg evolucionog nasleđa kao Homo Sapiensa. A trgovina je usput i stvar koja zapravo smanjuje tenzije, napetosti i tribalizme, bilo da je reč o plemenima lovaca-sakupljača, ili o globalnim velesilama u hladnom ratu. Drugim rečima, kupovina, potrošnja ili šoping će spasiti svet.

U politikologiji postoji i tzv. „teorija o zlatnim lukovima“, a prema kojoj nijedne dve države koje imaju Mekdonalds restorane nikada nisu zaratile jedna sa drugom (simbol Mekdonaldsa su spomenuti „zlatni lukovi“ koji čine slovo „M“). Naime, ova teorija tvrdi sledeće: kada država dostigne određeni nivo ekonomskog razvoja i stvori snažnu srednju klasu, u njoj se nužno pojavljuje lanac Mekdonaldsa. I, njeni stanovnici tada više nisu zainteresovani za sukob i rat sa sebi sličnim građanima i zemljama. Drugim rečima, realnost globalnog kapitalizma je takva da države koje su ostvarile snažne ekonomske ili privredne veze, mnogo više mogu da izgube, nego da dobiju u međusobnom ratu. Na primer, Kini se ne isplati da vojno okupira Silicijumsku dolinu Sjedinjenih Država. Mnogo je isplativije da trguje sa njima. Kada je država jednom postala „mekdonaldizovana“, ona se uključuje u sistem globalne trgovine i konzumerizma koji predstavlja snažnu prepreku ratovima i nasilju.

I sad, postoji jedan izuzetak za teoriju o zlatnim lukovima, a to je, gle čuda – Srbija. Naime, bombardovanje Srbije 1999. godine bio je praktično jedini slučaj rata između država sa Mekdonaldsima (imala ih je i Srbija, i zemlje NATO). Međutim, već prvog dana bombardovanja, upravo su srbijanski Mekdonaldsi bili zatvoreni i predmet napada i vandalizacije od strane gnevnih građana, a obnovljeni su tek kada je bombardovanje prestalo. Zato je u pitanju „izuzetak“ koji samo potvrđuje pravilo (okej, cepači dlaka navode i sukob Indije i Pakistana oko Kašmira 1999., te između Rusije i Ukrajine oko Krima 2014.). Da li ćemo i dalje biti ovaj izuzetak? I zato Lidl, kao i Mekdonalds, IKEA ili (uskoro) Starbaks, zaista predstavljaju nešto značajno i na simboličkoj i geopolitičkoj ravni. Jer, ni dve zemlje sa famoznim Lidlom sasvim izvesno nisu ratovale jedna sa drugom, čak i ako njihovi potrošači ratuju jedni sa drugima pred kasom. Trgovina i konzumerizam jednostavno dovode do pacifikacije ratničkih strasti i pratećih mitologija mnogo više od širenja demokratije i ljudskih prava. Redovi i sukobi građana Srbije pred ovom trgovinom ne svedoče samo o našoj materijalnoj i duhovnoj bedi, već i o tome da građani Srbije jednostavno žele da kupuju evropske robne marke. I da žele da ih kupuju jeftino. Pa šta? I šta je tačno loše u tome? Ne želimo mi da hamburgeri i koka-kola, švedski nameštaji i Starbaksova frapućina propadnu. Želimo da svako može sebi da ih priušti. A u pitanju je najbolji zalog za budućnost naše države i društva, šta god nam govorili.