Kvadratura okruglog stola

Ne kao komad nameštaja, naravno, već kao društveni i prostorni izraz ravnopravnosti učesnika u dijalogu? Bilo je to u Sremskim Karlovcima, 26. januara 1699. godine. Tamo i tada je potpisan Karlovački mir između Austrije i Turske nakon petnaestogodišnjeg Velikog bečkog rata.

U pregovorima su učestvovale i diplomate iz Venecije, Poljske i Rusije, te Engleske i Holandije. Tih hladnih januarskih dana, oko 150 diplomata pristiglo je na pitome obronke oko Sremskih Karlovaca, a mnogi od njih su i logorovali pod šatorima. Za potrebe ovog sremačkog „Dejtona“, podignuta je improvizovana baraka ili dvorana od drveta, sa četiri ulaza, za svaku od zaraćenih i zainteresovanih strana. Međutim, hvala taštini, tada se postavilo pitanje ko će da sedne za čelo stola i da rukovodi dijalogom? Dalekovido i mudro, za tu je priliku demokratski napravljen – okrugli sto.

Možda su Austrijanci taktički želeli da se poraženi Turci ne osete poniženo, možda se Englezi setiše svoje mitologije i legendarnih „vitezova Okruglog stola“, možda je taj kultni drveni komad izdeljao, ošmirglao i nalakirao neki lokalni srpski stolar, ko će ga znati, ali okrugli sto je bio rođen. I, nakon čak 36 sastanaka, potpisan je mir.

Posledice ove okruglaste diplomatije i Karlovačkog mira bile su i izuzetne i dalekosežne. Ukoliko je to nekome važno, na padinama Fruške gore – dakle, u Vojvodini, a ne na Kosovu (polju) – zaustavljeno je tursko širenje na Zapad i okončana je osmanlijska kontrola nad najvećim delom centralne Evrope.

Cela Ugarska sa Bačkom, Slavonija i Transilvanija pripali su Austriji, a Banat, južni Srem i Beograd Turskoj. Austrija je postala dominantna sila u centralnoj Evropi, a granica između evropskog Severa i Juga, te Istoka i Zapada na Balkanu, nacrtana je i zacrtana u Vojvodini, omeđena Savom, Dunavom i Tisom. Neke od ovih kulturnih granica i političkih razgraničenja živimo i danas. Kako god, na samo 12 kilometara od Novog Sada ili samo 77 kilometara od Beograda, po prvi put u istoriji, vešto je primenjen format – okruglog stola.

Na tom mestu se i danas nalazi Kapela mira, sa četiri ulaza, nalik na turski šator, i po uzoru na originalnu baraku sa okruglim stolom. Valja je posetiti, a ima i dobrog vina u blizini. Šteta što nije sačuvan originalni okrugli sto, bio bi to prvorazredni eksponat ili artefakt istorije diplomatije i kulture dijaloga.

Jer, dijalog je postao ključna reč i savremene političke Srbije. U proteklih nekoliko meseci, i naprednjačka vlast (potpomognuta relativno zadovoljnim građanima) i opozicija iz Saveza za Srbiju (potpomognuta relativno nezadovoljnim građanima), organizuju svoje mitinge širom Srbije. Pa jedni žvaću sendviče, drugi prave selfije za Tviter, dok se međusobno gledaju sa prezirom, umesto da razgovaraju.

I ovo jeste prvoklasni sociopolitički problem za raspolućeno društvo poput srpskog. Prisetimo se, protesti SZS dobili su ime po arogantnoj opasci predsednika Aleksandra Vučića „I da vas je pet miliona, nijedan zahtev neću da vam ispunim“. Ali su i „savezaši“, početno narajcani brojnošću ljudi na ulicama, samozadovoljno odbijali bilo kakav dijalog sa vlašću. Batalili su i parlament, pa umesto njegove deblokade, zahtevaše samo pet minuta u TV Dnevniku.

Dok je zbog izliva Kosova u mozak, svaki pokušaj kompromisa ili uopšte razgovora između vlasti i opozicije cipelaren kao kolaboracija, odnosno veleizdaja. Čak je i Mirjani Karanović spočitano pojavljivanje na režimskom Pinku. Iako je ona verovatno oguglala na etiketu izdajnice srbskog naroda u sukobu sa jednačenjem suglasnika po zvučnosti.

Protesti „1 od 5 miliona“ i njima izazvana kampanja „Budućnost Srbije“, bukvalno su kidnapovali svaku politiku u Srbiji u proteklih gotovo pola godine. Politika u ovom društvu svela se na formu umesto sadržaja, na prepaljene predizborne parole sa ulickanih bina ili sa mastiljavih kamiona. Kao i na prebrojavanje količine učesnika ili „mase“, nalik na pretpubertetsko merenje spolovila. Čiji protest je veći? Pa, izmerimo onda, evo fotki sa Tvitera, evo drona iz vazduha, evo zimskih jakni, evo udbaških stručnjaka za aritmetiku i nacrtnu geometriju. Srećom, i kako su protesti sve više počeli da se osipaju, te pumpaju „na mišiće“, neko se dosetio da možda upotrebi taj mrski – razum.

I Savez za Srbiju je najzad ispostavio neke razumne zahteve, najavio nestranačke „delegacije za pregovore sa vlašću“, a Borko Stefanović je i otvoreno istakao mogućnost – „okruglog stola“. Što jeste korak u dobrom pravcu. Pri čemu je panker-koji-je-postao-diplomata Borko Stefanović bio đak upravo čuvene gimnazije u Sremskim Karlovcima. I sigurno je posetio ili bar poznaje karlovačku Kapelu mira kao mesto prvog okruglog stola u istoriji diplomatije.

Ima neke istorijske ironije u tome da je okrugli sto – iako najverovatnije ne ovdašnjom zaslugom ili pameću – bio globalno izmišljen upravo na lokalnom tlu današnje Vojvodine i Srbije. Hajde da baštinimo ovo važno sociopolitičko nasleđe u našoj skaradnoj (pred)političkoj zajednici? Ne u ime neke veštačke sabornosti, jedinstva i sloge za umno ili nacionalno nedorasle, već u korist jednog odistinskog dijaloga i društvenog sporazuma o pravilima moderne političke igre.

Uostalom, hvala dalekovidim mudracima iz Sremskih Karlovaca, upravo su ti okrugli stolovi bili organizovani kako bi se dogovorilo mirno rešavanje kolonijalnih napetosti između Velike Britanije i Indije (1930-1932), Holandije i Indonezije (1949), Belgije i Konga (1960). Okrugli stolovi bili su i format razgovora između političke opozicije i komunističkih vlasti u Poljskoj i Istočnoj Nemačkoj 1989. godine. Tada su u Varšavi i u Istočnom Berlinu za okrugli sto seli, i za istim sa tvrdokornim staljinistima dugo razgovarali, i pripadnici poljske „Solidarnosti“ i nemačke građanske opozicije.

Sve kako bi ispregovarali upravo slobodne izbore, društvene reforme, novi Ustav i tu nekakvu demokratiju. I šta im je tačno falilo, osim što su olabavili preteće društvene nemire i nerede, ako ne i sprečili (građanski) rat? Dok je, prisetimo se, Srbija te 1988. i 1989. godine, umesto okruglih stolova, radije mitingašila sa svojim „dogođenim narodom“. I podmazivala tenkove i čistila automatske puške. Dakle, umesto dijaloga za okruglim stolom sa drugim republikama i sa samom sobom, Srbija je dovlačila i (zlo)upotrebljavala građane po mitinzima. Isto kao što to čini i danas.

Ako želimo nekakvu promenu i napredak, razmislimo o okruglim stolovima ili odistinskom „unutrašnjem dijalogu“ između različitih slojeva našeg podeljenog društva. Uprkos političkim pristrasnostima, personalnim gadljivostima i uskogrudim verama u sopstvenu moralnu superiornost. Diplomate Otomanskog i Austrijskog carstva, kao i Leh Valensa i general Jaruzelski, ovo su bili razumeli. Možemo li i mi?

Stotinu mu karlovačkih rizlinga, onaj „okrugli sto“ sa Fruške gore danas je format svake akademske ili ekspertske diskusije, tribine, panela ili debate, od švajcarskog Davosa do mesne zajednice na novosadskoj Detelinari. Zvuči kao poruka sa izbora za „mis“, gde se frazirano zagovaraju mir u svetu i zdravlje delfina, ali dijalog naprosto jeste istorijski važna izmišljotina. I nematerijalna baština koja zaslužuje zaštitu ekipe iz Uneska.

Umesto zadrtog treninga dominacije i moći, okrugli sto je „viteški“ format ili „čojski“ okvir za razgovor u kojem se učesnici unapred dogovore o temi, i zatim u toj drami učestvuju na ravnopravnim osnovama. I sa nekim rezultatima, umesto prozaičnog mitingovanja koje samo raznosi reči u vetar. A „sremački“ okrugli sto je i forma svih savremenih političkih TV programa u kojima analitičari i/ili političari sede za stolom bilo kakvog geometrijskog oblika. Gde mudruju i palamude, ali bar sučeljavaju argumente, mišljenja, interese i politike. Nije li baš to ono što upadljivo nedostaje i medijima u Srbiji?

Prostorna konstrukcija društvenosti jedna je krajnje zanimljiva drangulija. Neki prostori olakšavaju i promovišu, a neki otežavaju ili sprečavaju susret, razgovor, razmenu i dijalog. Na primer, jedno je voz, a drugo je autobus. Dok kupei u vozu okreću ljude jedne ka drugima, sedišta u autobusu ih međusobno izoluju. Jedno su amfiteatar i učionica, sa stolicama okrenutim ka autokratskom profesoru, a drugo je NVO „radionica“ na kojoj su stolice demokratski poslagane u krug.

Ili, kafana. Kafanski stolovi promovišu razgovor i socijalnost među gostima, dok tabuisani šank namerno izoluje pojedinca koji je radije zagledan u sebe i svoju polupraznu čašu. Dakle, za razliku od vozova, radionica i (okruglih) stolova, u autobusu, školskoj klupi ili za šankom, potrebno je okrenuti telo i glavu za nelagodnih 90 stepeni kako bi se porazgovaralo i pogledalo u oči. Tada je lakše buljiti ispred sebe ili u svoj pupak.

S tim u vezi, i gradski trgovi su oduvek bili mesto susreta ili dijaloga između ljudi. Ali se u Srbiji oni koriste jedino kao prostor za napumpane susrete između sličnomišljenika, te za podizanje zidova i iskopavanje rovova prema drugima. Umemo li bolje od toga, kao što su to u 17. veku umeli Austrijanci i Turci? Nažalost, „bolje da čitam knjigu i da igram šah“, poručio je predsednik Vučić, a ni opozicija nije došla na konsultacije o radu parlamenta. I to je ono što onespokojava. Vlast i opozicija u Srbiji jednostavno moraju da razgovaraju i pregovaraju, uprkos svim oštrim ćoškovima po daskama naše egzistencije. I moraju da reše ovu kvadraturu kruga ili okruglog stola. Eno Sremskih Karlovaca za primer, a neka dobro vino podmaže ako ustreba.