Laži i vesti

Nije reč o dežurnim braniteljima i zaštitarima srpskog jezika od vaskolikih anglicizama i mrske latinice. Već o činjenici da, u vezi sa medijima, jezik koji koristimo sve češće briše razliku između – činjenica i izmišljotina, te istine i laži. Reč godine za 2016, prema Oksfordskom rečniku engleskog jezika, bila je „post-istina“.

I, ovaj ugledni rečnik „post-istinitost“ definiše kao „okolnosti u kojima objektivne činjenice manje utiču na oblikovanje javnog mnjenja od emocija i ličnih verovanja“. Slični eufemizmi su: „poluistina“, „neistina“, „alternativna istina“, „kontraznanje“, „dezinformisanje“, „tabloidno izveštavanje“, „ekstremno stanovište“, „granične teorije“, „teorije zavere“ i, možda najpopularnije, „lažne vesti“ ili „fejk njuz“.

Međutim, kako u svom vodiču za kritičko mišljenje ističe kognitivni psiholog i neuronaučnik Danijel Levitin, neophodno je da se vratimo upotrebi starih, dobrih reči kao što su – „istina“ i „laž“. I da odbacimo opasnu ideju prema kojoj istina više ne postoji i više nije važna.

Zašto opasnu? Pa, na primer, jer se nekoliko dana pre američkih predsedničkih izbora 2016. godine pojavila (i postala „viralna“) „lažna vest“ i „teorija zavere“ da su Hilari Klinton i visoki zvaničnici Demokratske stranke uključeni u pedofilsku mrežu prostitucije i trgovine ljudima. I da rukovode ovom kriminalnom operacijom iz nekoliko restorana u Vašingtonu, uključujući tu i nekakvu piceriju „Kometa Ping Pong“. Zvuči šašavo?

Kako za koga. Vlasnici i zaposleni u tom restoranu mesecima su bili maltretirani i zlostavljani, da bi 4. decembra 2016., u ovu piceriju sa poluautomatskom puškom pristigao izvesni 28-godišnji Edgar Velč, nakon što je vozio 560 km iz svog domaćinstva u Severnoj Karolini. Videvši sebe kao „spasioca dece“, ispalio je više metaka u zidove, šank i vrata restorana, a pukom srećom niko nije bio povređen. Policiji je rekao da je „samo želeo da lično istraži navode iz medija“. Bilo je to par dana nakon što je „post-istina“ postala oksfordska Reč godine. Teoretičari zavere su odmah naveli da je ceo slučaj ovog naoružanog napada zapravo bio „insceniran“ kako bi se diskreditovala i prikrila „prava istina“ o političarima koji, naravno, trguju maloletnom decom po vašingtonskim picerijama.

Ali ne moramo ni ići preko bare. Pre samo desetak dana, režimski „Srpski Telegraf“ je na naslovnoj strani objavio „lažnu vest“ da novinari KRIK-a, Mreže za istraživanje kriminala i korupcije, „(japanski!) prate“, „snimaju“, „spopadaju“, „presreću“, „zastrašuju“ i „prepadaju“ majke i njihove šestomesečne bebe na ulici. Potpuno lažno, prevarno i izmišljeno. A pre par godina je urednik KRIK-a bio optužen da „dobija informacije od narko-dilera“ i da je „sado-mazo francuski špijun“. Da li zaista treba da sačekamo nekog ovdašnjeg Edgara Velča koji će sa kalašnjikovim iz rata posetiti redakciju KRIK-a, da i on „lično istraži“ navode iz medija o tome da njihovi novinari spopadaju sirote bebe, kada sadomazohistički ne špijuniraju za Francuze?

Ovaj najnoviji slučaj samo je kap u okeanu septičke jame ovakvih i sličnih „lažnih vesti“ u koje smo uronjeni preko nosa i svake mere i razuma. Ukoliko pročačkamo arhive portala kao što su „Istinomer“, „Cenzolovka“, „Raskrinkavanje“, „FakeNews Tragač“ i sličnih, videćemo antologijske hrpetine i hektolitre manipulacija, dezinformacija i otvorenih laži koje se sipaju pred javnost i konzumente medija u Srbiji.

Prema ovim „naoružanim lažima“ u formi i celofanu vesti, lideri srbijanske opozicije, lideri zemalja iz susedstva, i lideri zemalja Zapada – ponekad ponaosob, a ponekad i svi zajedno – „guraju Srbiju u rat“, „slamaju kičmu Srbiji“, „vode specijalni rat“, „izazivaju haos u Srbiji“, „započinju ofanzivu“, „šalju vojsku“, „srljaju u rat“, „uništavaju Srbe“, „razbijaju Srbiju“, „ruše Srbiju“, „love glave“, „spremaju pokolj“, „prete ratom“, „pripremaju rat“ i „pakuju rat“.

Sjajni doktorandi Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Stefan Janjić i Stefani Šovanec, u jednom naučnom radu analizirali su čak 265 najava ratova i sukoba na naslovnim stranama „Informera“ i „Srpskog telegrafa“ u periodu od godinu dana (2016-2017). Dakle, bio je to bukvalno po jedan rat na naslovnici svakog drugog ili trećeg dana u navedenim pseudomedijima. Da li su i ovi ratnohuškački i psihološko-propagandni kompleti tek „lažne vesti“ ili možda – laži?

Jer, epitet „lažne“ ili „fejk“ vesti zvuči nekako naivno i benigno, i gotovo razigrano i veselo. Kao kada se dete u osnovnoj školi pretvara ili „fejkuje“ da je bolesno kako bi sutra izbeglo kontrolni ili pismeni zadatak. Ali, nema ničeg naivnog u otvorenim najavama rata i optužbama za veleizdaje na štampanoj tvari koja se poput novina prodaje na kiosku.

Dok reč „teorija“ (u frazama „granične teorije“ ili „teorije zavere“) zvuči naučno i ozbiljno, prikrivajući da je u pitanju golo lupetanje i nago laprdanje. Jer „teorija“ nije nekakva moguća, nedovoljno proverena, te potencijalna ideja ili pretpostavka (ovo se u nauci zove „hipoteza“), već naučna zamisao koja se zasniva na pažljivoj, nepristrasnoj i rigoroznoj analizi činjenica i dokaza. Svi ovi eufemizmi na koje smo odjednom pristali (ne)vešto skrivaju činjenicu da su u pitanju otvorene laži, raspojasane i gole poput Nemica i Nemaca po istarskim nudističkim plažama.

Uzgred, stvarni mediji su istraživački ispitali i odakle dolazi spomenuta laž o Hilari Klinton koja preko picerije u Vašingtonu prodaje decu u seksualno roblje. Biće da se mnoge ovakve i slične izmišljotine mahom kreiraju u – Velesu u Severnoj Makedoniji. „Gardijan“ je razotkrio preko stotinu „fejk njuz“ domena iz ovog makedonskog gradića, a u kojem mnogi maštoviti tinejdžeri sa viškom slobodnog vremena preko Fejsbuka guraju te izmišljene priče kako bi zaradili koji inostrani dolar od reklamnih klikova. Treba li da podsetimo da je Veles nekada sa ponosom nosio ime Josipa Broza Tita?

Pa nakon što smo iz istog naziva postjugoslovenski obrisali „Tita“, omladina bez boljih ekonomskih prilika, za sitan novac izmišlja opasne laži. Dakle, u pitanju je industrijska proizvodnja laži u gradu koji je, hvala pljačkaškoj privatizaciji i balkanskom kapitalizmu, ostao bez industrijske proizvodnje. Da li da onda krivimo ovu kreativnu makedonsku decu za pucnjavu u nekoj vašingtonskoj piceriji? Ili treba da krivimo Fejsbuk i ostale internete koji takve lažne vesti dopuštaju i dobro plaćaju? Ili možda političke, obrazovne i društvene sisteme koji neguju lakoverne građane i ljude koji bez trunke kritičkog mišljenja klikću i veruju internetima na kojima koješta piše?

I sad, prostitucija dece preko picerije „Kometa Ping Pong“ možda jeste beslovesna „lažna vest“ po meri onih nesrećnih, zaveraških, paranoičnih kreatura sa aluminijumskim folijama na glavi koje ne bi da im vlasti i CIA „kontrolišu misli“. Ali i puki amaterizam u poređenju sa kontinuiranim najavama rata, sukoba, pakla, haosa i bezumlja sa naslovnih strana koje vrište sa trafika i prodavnica u Srbiji. Iako, još uvek, bez prateće reakcije sluđenih usamljenika koji su u te laži poverovali do mere da uzimaju pravdu u svoje ruke. I vatreno naoružano se obračunavaju sa domaćim izdajnicima i zapadnim ambasadama jer ovi – pisalo je u novinama! – nastoje da unište Srbiju i slome Srbe nekakvim „specijalnim“ ili redovnim ratom. Međutim, mnogo dublji i sistemski problem ove manufakture laži u Srbiji u tome je da se na taj način muljavi, razmazuje i briše razlika između istine i laži.

Sve je to zapravo poput „Ezopove“ pouke iz „Dečaka koji je vikao vuk“. Naime, ukoliko iz dana u dan „mediji“ najavljuju ratove na naslovnoj stranici, a smrtonosne vrućine na vremenskoj prognozi, i svi ipak kolektivno preživimo sutrašnji dan, tada možda jesmo dobili život, ali smo bili izgubili – poverenje u medije. I to je ona kvaka u kojoj je najveći problem: sistemska relativizacija bilo kog medija, novinara, informacije, vesti ili, pak, istine kao takve. Ovako se kolektivno otpisuju i svi oni malobrojno preostali vredni, marljivi, pažljivi i posve perverzni novinari koji, o jeresi, odgovorno, nepristrasno i objektivno rade svoj posao. Dok je, uzgred, i sam „Ezop“ svojevrsna „lažna vest“. On verovatno nikada nije postojao, ne postoje njegovi pisani tekstovi, i ovoj „fejk“ „osobi“ najverovatnije se lažno pripisuju basne koje su napisale mnoge druge individue tokom više vekova. Hm, možda su prokleti stari Grci zakuvali (i) tu dramu?

Da li smo to možda postali previše pažljivi, oprezni i nekako taktični u našem odnosu prema lažima? Kako bismo izbegli sukobe i neprijatne situacije, da se ne bismo tu svađali i prepirali, da slučajno ne ispadne da smo protiv slobode medija i izražavanja itd., počeli smo da koristimo eufemizme za nešto što je potpuno sumanuto, kvarno, pokvareno, prevarno, propagandno, lažljivo i lažno. Priča o novinaru KRIK-a koji presreće, spopada i maltretira bebe na ulici jeste laž. I ljudi koji su napisali i objavili tu priču znali su da je u pitanju laž. Kako vispreno svedoči ranije spomenuti psiholog i neuronaučnik Levitin, ne postoje „dve strane“ priče ukoliko je jedna od njih lažna. Novinari, građani i javnost uopšte moraju da prestanu da pridaju jednaku važnost stvarima koje nemaju podjednaku utemeljenost na dokazima i na činjenicama. Svako, naravno, ima pravo na svoje mišljenje. Ali nema svako pravo na svoje činjenice. A laži, po definiciji, predstavljaju negiranje činjenica i istine. Sasvim je moguće je da pristojni ljudi ne žele da nazovu „lažne vesti“ rečima koje ih precizno i tačno opisuju – a to jesu „laži“ – zato što taktično ne žele da uvrede lažove. Ali zašto? Lažove i lažljivce i te kako treba prozivati, raskrinkavati, pa i vređati, zar ne? I nazvati pravim imenom.