Litije protiv promena

Na čelu kolone biće tzv. mošti, ili jedna šetalica sveca i fašiste Nikolaja Velimirovića. Sve radi „utehe naroda i duhovnog okrepljenja u ovim teškim danima“.

Šta se tačno demonstrira ovim parareligijskim i političkim iventom?

Zašto se izvlači, promoviše i reklamira dotični Velimirović?

Pa, zato što je utemeljio kulturno dominantnu ideologiju tzv. svetosavskog nacionalizma.

I zato što predstavlja paradigmu ili ikonu ekstremne desnice, antisemitizma i fašizma. Ideologiju i kult organskog jedinstva države, crkve i nacije, protivu mrskog individualizma, jednakosti i slobode. I što odgovara svakom režimu.

ISTERIVANJE ĐAVOLA: SPC je saopštila da će ovogodišnja litija u Beogradu biti „u znaku reči Svetog vladike Nikolaja“.

A kakvih i kojih reči, moliću lepo?

Pošto je Velimirović, svojim rečima, o izvesnom Adolfu Hitleru rekao i sledeće: „Mora se odati poštovanje nemačkom Vođi, koji je kao prosti zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija. I, evo u 20. veku, on je došao na ideju Svetoga Save, i poduzeo u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“.

Za one sa jeftinijim ulaznicama, taj posao je bio totalitarizam i Holokaust.

Pošto je sveti Nikolaj govorio i ove reči: „Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i versku toleranciju, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihovog, đavola.“

Velimirović se zalagao za odbacivanje „svih stranih običaja i površnih zapadnih tradicija“, od individualizma i jednakosti, preko demokratije, do vodovoda i kanalizacije. I protiv svih štrajkova, pobuna i revolucija; i protiv Jevreja, samo ne protiv fašizma.

Bio je glavni ideolog Ljotićevog i pronacističkog Zbora, dok njegovi kleronacionalistički, antimodernistički i antisemitski spisi i dalje inspirišu ekstremnu desnicu u Srbiji.

I takvog čoveka, golog fašistu i nagog antisemitu, ćemo da šetamo po slobodarskom Beogradu? Zašto, ako boga znate?

Paradirati nečiji leš nakon dva masakra zaista mogu samo versko-politički lešinari.

Ali, hrišćanstvo i druge religije oduvek su nutkale rešenja za krize i izlečenja ljudi i društva bizarnim praznoverjima.

Posredstvom svetaca (lično, ili preko njihovih magijskih moći), molitvom i hodočašćima, te isterivanjem đavola ili spaljivanjem veštica.

Crkve i manastiri se zato utrkuju oko posedovanja (ili izmišljanja) svetih relikvija i kosti, pošto je to zgodan izvor prihoda od hodočasnika, odnosno versko-zdravstvenog turizma.

U istoriji, način da se odvrati božji gnev bilo je darovanje zemljišnih poseda crkvi. A omiljena metoda smirivanja božjeg besa bilo je uništavanje Jevreja.

ISTORIJA SE PONAVLJA: Jedne mošti, kneza Lazara, već su paradirale SR Srbijom.

Tokom 1988. i 1989, od Vrdnika (Nove Ravanice) u Vojvodini, preko Loznice, Valjeva, Kragujevca, Prištine i Niša, sve do Ravanice.

Pumpajući nacionalistička osećanja glede 600. godišnjice Kosovske bitke, u projektu uspona (veliko)srpskog nacionalizma.

Istim uspaljenim povodom, Slobodan Milošević je na svom golemom mitingu na Gazimestanu 1989. najavio ratove rečima: „Šest vekova kasnije, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti i hrabrosti. Naša glavna bitka danas se odnosi na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog prosperiteta.“

Zvuči poznato i zgodno?

Za naslovnu stranu Informera i Večernjih novosti možda (FOTO) (VIDEO)?

Uostalom, ova režimska glasila godinama najavljuju ratove i sukobe, na svakih par dana u proseku.

Da li nas na kontramitingu u petak očekuje nešto slično? Jedan Gazimestan 2.0?

Radikalna ili radikalska promena spoljne politike Srbije u pravcu izolacije i protivu Zapada?

Naša borba protiv „obojenih revolucija“ koje, o jeresi, samo prizivaju više demokratije, pravne države i ljudskih prava, đavo ih odneo?

Kako beše ono Marksovo o istoriji koja se ponavlja?

Prvi put kao tragedija, a drugi put kao autobuska farsa sa hladnim obrokom?

Na jednoj strani, u subotu su protesti protiv sveprisutne kulture nasilja u državi i društvu. Koji su i protesti protiv vlasti i režima uopšte.

Iako su nesumnjivo politički, ne treba ih banalno personalizovati ili vučićizovati.

U pitanju jeste amalgam bunta i solidarnosti među građanima. Dva masakra u Srbiji bili su tzv. crni labud Nasima Taleba, neočekivani i nepredvidivi događaj sa velikim posledicama.

Zbog nevešte reakcije vlasti na ove tragedije, dugo akumulirani gnev se izlio na beogradske ulice.

Kao i u kafane, frizerske salone, automehaničarske radnje, među taksiste, na internete, i ostale ključne aktere društvene stvarnosti.

Na drugoj strani, u petak je i režimsko okupljanje pod obamističkim sloganom Srbija nade.

Jedan pokušaj reprize događanja naroda, i okupljanja građana oko vlasti i (partijske) države.

Kao i infantilnog merenja spolovila oko toga čiji je miting veći. Egocentrični miting podrške samom sebi.

Međutim, politički čir je puknuo. Kao kod Andersena, car je postao go.

Postalo je ogoljeno jasno da su mahom u pitanju mitinzi koji se organizuju pritiscima, ucenama, iznudama, pretnjama i podmićivanjima.

O tome se najzad otvoreno govori, a ne šapuće po vrtićima, školama, ambulantama i javnim preduzećima.

O činjenici da su građani postali broj. Partijske kvote koje se imaju ispuniti, a ne politički subjekti ili ljudi.

PROTIV ŽIVOTA: A gde se tu uklapa litija u četvrtak?

Sa Nikolajem u mrtvačkom sanduku, ova litija je usmerena protiv života.

Kao kult protiv modernosti i prosvećenosti, liberalizma, socijalizma, feminizma, Evrope i Zapada.

Treba nam povratak veri i tradiciji?

A kako to da se onda gotovo svaki nasilnik, kriminalac ili zlostavljač – zaklinje u veru, naciju i tradicionalne vrednosti?

A baš niko od njih u mrski Zapad i Latinku Perović?

I na rame tetovira krst ili Ostrog, a ne međunarodni simbol ljudskih prava (čiji je tvorac jedan Srbin, Predrag Stakić).

Ne nasedajmo na trabunjanja o zločestim podelama u društvu u trenucima nevolje. U pitanju je podvala ili kvarna ideja o sabornosti i jedinstvu (države i crkve) u interesu vlasti.

Svako je društvo podeljeno. Poenta je u tome koji isečak društva i kakvi svetonazori vladaju u nekoj političkoj zajednici.

I zato se na ovim litijama, ili na srednjovekovnom Danu mladosti, ne radi o promociji vere i krsne slave, već ideologije. I to maligne i totalitarne ideologije svetosavskog nacionalizma, čiji su tvorci Velimirović i njegovi gaulajteri. Koja se ušunjala u našu školu, crkvu, politiku i društvo kao grozni mejnstrim.

Iako sa Svetim Savom ima veze koliko i Hitlerov kukasti krst sa hinduizmom. Dakle, nimalo.

U pitanju je recidiv intelektualnih strujanja na ekstremnoj desnici u Evropi 1930-ih godina – danas.

Jedna vulgarna i plitka zamisao koja počiva na militantnom antizapadnjaštvu, duboko patrijarhalnom ili domaćinskom uređenju društva, te organskom jedinstvu države, crkve i naroda. A sve sproću zapadnih fikcija o pravima čoveka i građanina, zlo i naopako.

Zato su pravoslavne litije u četvrtak mnogo opasnije i zloslutnije od partijskih demonstracija u petak.

Jer, ovo su demonstracije protiv moderne Srbije, i protivu svakog protesta i promene statusa kvo.

Protiv onih društvenih promena koje zasecaju dublje od proste smene tekućeg režima.

Ali, možda ultrakonzervativna ideologija svetosavskog nacionalizma više nije dovoljno atraktivna pred činjenicom sveprisutnog nasilja prema deci i ženama u našem društvu.

Najzad, možda to nije ni akcijska ponuda sendviča, flaširane vode, i dnevnice od par crvenih za sve ucenjene, siromašne i bedne građane naše Republike. Živi bili, pa videli.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.