Ljudska koža (devet minuta)

Ovim belim policajcima je on naprosto ličio na jednog crnca osumnjičenog za silovanje, i zaličilo im je da u rukama drži pištolj (u pitanju je bio novčanik). Premotajmo dvadeset godina unapred i eto slične ili iste stvari.

Brutalno ubistvo crnca Džordža Flojda u Minesoti, kojem je beli policajac skoro devet minuta (8 minuta i 46 sekundi) držao koleno na vratu, ugušivši ga na smrt. Flojd je tada već bio vezan lisicama i na podu, zapomagao da ne može da diše i molio je za život.

Springstin je na svom kućnom radiju ponovo izveo Američku kožu, namerno u trajanju od devet minuta, koliko je trajalo ubijanje Flojda.

A ovo su samo najvidljiviji slučajevi. Američka policija ubila je najmanje 104 nenaoružana crnca tokom 2015. Crni tinejdžeri imaju 21 put veću verovatnoću da ih ubije policija u poređenju sa belim tinejdžerima.

U proseku, jedan na hiljadu američkih crnaca stradaće od ruku policajaca. Zahvaljujući protestima i pokretu Životi crnaca su važni, u američku i svetsku javnost opet su vraćene teme policijske brutalnosti, državnog nasilja i vaskolikog rasizma.

Naravno, za antiamerički orijentisane građane Srbije i sveta, sve je to poslužilo za još jedan diskursić o zloj i naopakoj Americi. I svi živi tada su videli trunje u oku drugoga, a ne rasistička brvna u oku svom. A o našim sopstvenim očima, kao i o našoj koži, ovde se takođe radi.

Ne samo o američkom društvu i njihovim rasističkim pandurima. Jer i svi mi – ljudska rasa – jesmo pomalo rasisti.

Krenimo od očiju. LJudski mozak je zabrinjavajuće reaktivan na pogled, prizor ili sliku druge rase. Prikažimo ljudima nečije lice u trajanju od desetog dela jedne sekunde (100 milisekundi), tako da nisu sigurni ni da li su uopšte videli nešto ili jok.

Priupitajmo ih zatim koja je boja kože pokazanog lica, i pogodiće je sa natprosečnim uspehom!

Posebno je žalosno što se tada aktivira amigdala, iz onog reptilskog dela mozga, a u kojoj se nalazi centar za strah i agresivnost. Ili, kao i Pavlovljeve pse, i ljude je moguće klasično uslovljavati, prikazivanjem nekakvog lica uz mali električni šok pride.

Poput pljuvačke psima, i ljudima tada okidaju centri za strah nakon što samo ugledaju to lice kao svoje zvonce na uzbunu. Međutim, poražavajuća kvaka tada je u sledećem: mnogo brže se klasično uslovimo, zapalimo i uplašimo ukoliko je to lice bilo drugačije boje kože od naše.

Postoji gomiletina eksperimenata na tu rasnu temu, sa podjednako depresivnim rezultatima. Prema jednoj studiji, beli poslodavci ređe odabiraju kandidate sa crnački zvučećim imenima, iako ih nisu ni videli ni upoznali (i uprkos tome što imaju identične radne biografije kao i bela imena).

U jednoj drugoj studiji, ljudi su postajali upadljivo anksiozniji i merljivo nervozniji čak i tokom prijateljskog razgovora sa pripadnikom druge rase. U trećem bizarnom eksperimentu, rasistički impulsi se pojavljuju čim za nijansicu sugerišemo smanjene inhibicije i samokontrolu (tj. samo spomenemo ispijanje alkohola).

Četvrto, ljudima se značajno menjaju reakcije na fotografije ukoliko u Fotošopu samo potamnimo boju kože jednog te istog lica.

Najzad, da bi definitivno poentirali Springstinov motiv Američke kože, istraživači sa Kalifornija stejt univerziteta napravili su onlajn video igricu u kojoj ispitanici treba veoma brzo da odluče da li da upucaju neku osobu ili ne (tasteri J ili F na tastaturi). Sve to na osnovu toga da li ova osoba u rukama nosi pištolj ili pak nešto drugo (novčanik, mobilni telefon ili milkšejk).

Gle čuda, naši će beli sugrađani imati mnogo lakši prst na obaraču ukoliko im pred očima bljesne crnac, a ne belac.

Neka se čitaoci i čitateljke oprobaju i sami u toj kaubojštini, na adresi: www.csun.edu/čdma/FPST/consent.html. Možda je nama kao osobama samo važno ko je kakav čovek, ali našim je mozgovima i njihovim percepcijama i te kako važno i ko je kakve rase. A što duboko onespokojava.

Okej, to su naše oči i naša varljiva mentalna percepcija. A ljudska koža i njena boja? Dođavola, šta je zaista ta prokleta – rasa? U biologiji, rasa je samo banalni taksonomski rang koji dolazi nakon reda, porodice, roda, vrste i podvrste.

I ništa više. Ali, u sociologiji ili u društvu, ovo je već politički izmišljena drangulija za ono kulturno razlikovanje između ljudi. I koja zatim udobno služi tome da ideološki opravdava dominaciju jedne grupe ljudi nad onom drugom.

Istorijski gledano, termin rasa nekad se koristio za etničku pripadnost, pa su npr. i Jevreji i Sloveni takođe bili zasebna rasa u nacističkoj Nemačkoj, ali i širom Evrope. Ipak, ovaj podlački termin se od 18. veka mahom počeo odnositi na neke proizvoljne fizičke ili grupne odlike poput boje kože, obeležja lica, teksture kose itd.

Koje mi i danas priglupo i instiktivno rasistički prizivamo svesti pred izazovom migranata sa Bliskog istoka u Srbiji, a ne samo povodom crnaca u dalekom NJujorku ili Minesoti.

Naime, u svom umu i popularnoj kulturi, mi komotno razlikujemo nekakve crne, braon, bele, žute i crvene kože.

I ovako razvrstavamo, grupišemo i smeštamo ljude planete u nekakve fioke kao svoj donji veš – ovo su gaćice za svaki dan, ove su seksi i za posebne prilike, ove su za menstruaciju itd. Važi. Ali, stvari se komplikuju odmah ili čim treba da pripišemo tu nekakvu rasu ljudima iz npr. Malezije, Čilea, Argentine, Kube, Havaja, Saudijske Arabije, Sirije, Egipta, Irana, Južne Afrike, Azerbejdžana, Turkmenistana, Madagaskara, Japana, Nove Gvineje, te starosedeocima Australije (Aboridžinima) ili Arktika (Eskimima). Jesu li i Čileanci, Norvežani, Sicilijanci i Južnoafrikanci – ista (bela) rasa? Jesu li Indijci – beli Arijevci ili crni crnci? Jesu li ista rasa podjednako kosooki stanovnici Havaja, Kirgistana, Vijetnama i Japana?

Ko su rasno tačno Turci, Uzbekistanci, Sirijci, Iranci, Pakistanci, Jordanci? I uviđamo li onda sav taj zastareli i zatucani besmisao koncepta rase, odmah na prvoj krivini kod Albukerkija?

Rasa je bilo koja grupa ljudi za koju se društveno, kulturno i politički (pogrešno) veruje da čine nekakvu zasebnu biološku grupu. I kojoj su navodno zajednička razna obeležja koja se prenose genetski, iako su ta obeležja zapravo krajnje nejasna, proizvoljna, nebitna ili nepostojeća.

Zato savremena nauka rasu smatra društvenom konstrukcijom i simboličkim identitetom koji je veštački stvoren na osnovu krajnje površnih fizičkih sličnosti i razlika, poput npr. količine melanina u koži.

Dakle, ljudi ideološki konstruišu kategoriju rase, iako ona nema nikakvo intrinzično biološko značenje.

Ne postoje čiste rase, nema višestrukih linija ljudske evolucije, a čovečanstvo jeste jedno i jedinstveno. Sve naše eventualno različite oči, kose i kože naprosto su ljudske, a ne rasne razlike. I obično ne znače ama baš ništa važno osim površnog kurioziteta poput boje kose.

Drugim rečima, grupisanje crnaca i belaca u dve biološke rase identično je besmisleno kao i smatranje plavuša i brineta različitim ljudskim rasama. Najzad, mnogo veći genetski diverzitet pronalazi se unutar tzv. rasnih populacija i grupa, a ne između njih.

Svi smo mi jednog roda, ali svi smo mi ponekad rasisti. Samo što američki policajci imaju vatreno oružje da to i pokažu. Međutim, američka javnost i društvo poseduju i onu testikularnu odvažnost da se tome radikalno usprotive. A mi ovde?

Ove Fusnote nisu nekakva odbrana i zaštita, niti relativizacija ili razvodnjavanje, jednog strukturnog rasizma u Americi, te odvratnih rasista u američkoj policiji.

To su činjenice koje su skaradne i fenomeni koji su zastrašujući, baš kao i istorijski karakteristični ili kulturno specifični za američko društvo. Dok to što smo i svi mi drugi takođe skloni rasizmu ne sme da predstavlja izgovor za rasističke ubice, niti za zaključak da ne umemo bolje od toga.

LJudskoj prirodi verovatno pripadaju i nepotizam, ljubomora, nasilje, rat, zavist, trač, magija, silovanje, oligarhija i ksenofobija, pa ih to opet ne čini dobrim i zgodnim drangulijama ljudskog uma. Uostalom, sasvim prirodni su i otrovne pečurke i koronavirusi, pa ih valja izbegavati.

Međutim, pre nego što udobno antiamerički bacimo kamen prvi, valjalo bi biblijski pogledati i u svoje poslovično dvorište.

Ili u ogledalo u toaletu, predsoblju i liftu, pre nego što izađemo na ulicu i u javnu sferu. Potpuno je u pravu Rambo Amadeus, kada je precizno i ispravno poručio: Rasizam na Balkanu ne meri se odnosom prema crncima – jer ovde ih nema. Meri se odnosom prema našoj braći – Romima.

Koliko njih poznajete lično? Sa koliko njih ste prijatelji?. Pri čemu valja dodati da se balkanski rasizam podjednako meri i našim odnosom prema migrantima, ali kao i prema Albancima.

Uostalom, nije američka policija ta koja je zakopala više od 700 tela američkih crnaca u masovnu grobnicu na periferiji Vašingtona, zar ne? Već je to učinila naša policija u Batajnici kod Beograda.

I Srbija i Amerika ukinule su ropstvo otprilike u isto vreme: 1835. (Sretenjski ustav), odnosno 1865. godine (13. amandman američkog Ustava). Pravo pitanje je šta smo tim pravnim povodom uradili u međuvremenu? Svi smo mi zarobljeni u ljudskoj koži različitih nijansi. Ali, hajde da zbog toga ne pucamo i ne davimo jedni druge?