Maks Vučić

Jer, iako je Veber jedan od osnivača i utemeljivača sociologije kao nauke, kao i jedan od najtalentovanijih i najinspirativnijih društvenih naučnika uopšte, u pitanju je i jedna relativno nepoznata ili čak opskurna figura za običnog građanina, tj. Petra Petrovića sa uplatnice. I super je ako neki sociolog postaje politička superzvezda i predmet rasprave za nedeljnim ručkom, pod haubom frizerskog salona ili u kanalu kod automehaničara. S druge strane, većina Vučićevih aluzija na Vebera odnosila se jedino na njegovo najpoznatije delo, „Protestantsku etiku i duh kapitalizma“ (1904), a i u tim se pozivima (nažalost) retko išlo dalje od naslova ili ceremonijalnog citiranja.

Drugim rečima, građani Srbije se ne nagovaraju na to da trknu do biblioteke i pročitaju neko Veberovo delo na plaži ili pred spavanje, naopako. Već jedino na to da samopregorno rmbače u ime viših metafizičkih ciljeva jer, evo, vidi Nemce i Nemačku kako im dobro ide. A tu je onda jedna prikladna, a ezoterična referenca da to svojim autoritetom i potvrdi. I sad, prema tzv. „Veberovoj tezi za po(st)četnike“, specifična protestantska teologija indirektno je stvorila kapitalizam i bogatstvo za svoje vernike. Bazično protestantske ideje o samodovoljnosti, skromnosti, štedljivosti, pozivu i uopšte jednoj svakodnevnoj marljivosti na ovom ili ovozemaljskom svetu, stvorile su privredno uspešne zemlje poput Velike Britanije, Sjedinjenih Država, Holandije i Nemačke. Nasuprot jednoj katoličkoj taktici rešavanja svega sa tri očenaša nedeljom u crkvi ili povlačenjem u razne manastire pred očekivanjem onostranog, nebeskog sveta, a zbog čega navodno razne Italije i Španije ekonomski tavore.

Parabole sa „zemaljskom“ i „nebeskom“ Srbijom tada su više nego dobrodošle, a cela ta zgodna pričica (za)udara i na pozitivni stereotip koji se na Balkanu neguje o Nemcima i „nemačkom“ – poput Bate Stojkovića u „Ko to tamo peva“. Ipak, kada se „Protestantska etika“ i otvori i pročita, vidi se da Veber mnogo više govori o kalvinizmu i puritanizmu karakterističnom za Sjedinjene Države, a ne o luteranizmu i Nemačkoj, ali ko još ima vremena za đavole po detaljima. A društvene nauke su pokazale i da su ekonomski rast i razvoj malo kompleksnija stvar od stavljanja u pogon par opštih teoloških fraza. Kao i da nisu ti puritanci bili baš sasvim čisti. Ali, sve je to zapravo i simpatično i slatko, baš kao i prigodno i korisno motivaciono, koliko god bilo površno, deklarativno i stereotipno.

Međutim, jedno drugo Veberovo teorijsko nasleđe mnogo je zanimljivije za analizu politike i društva u Srbiji. U pitanju su njegova eksplicitna dela o politici, kao jednoj „dijaboličkoj sili“ koja je i bila i ostala Veberova strast od rane mladosti do kraja života. Što je strast koju Maksimilijan očigledno deli sa Aleksandrom. Na prvom mestu, to je Veberovo predavanje „Politika kao poziv“ (Politik als Beruf) koje je ovaj u dahu izgovorio u jednoj knjižari u Minhenu, 28. januara 1919. godine i koje je postalo klasik političke i sociološke teorije. A na srpski jezik ga je preveo niko drugi do Zoran Đinđić (Maks Veber, „Politički spisi“, 2006). I za koje bi bilo veoma korisno da ga Aleksandar Vučić reklamira, a i neobično zanimljivo ukoliko ga je pročitao.

Ovo je Veberovo nadahnuto razmišljanje o nasilju, demagogiji i nepoštenju koje je po definiciji prisutno u politici ili koje je inherentno političarima. Uz to, čuveni stav iz „Politike kao poziva“ je taj da ljudi oduvek radije služe bogovima i herojima, nego objektivnosti i racionalnosti, te da je spremnost da se slede vođe jedna od osnovnih odlika čoveka. Veber je zato otvoreno tvrdio da su parlamentarnim demokratijama neophodne jake i autoritarne političke vođe jer „velike političke odluke, upravo u demokratiji, neminovno donose pojedinci“ ili „cezaristički ljudi“. Za Vebera, demagogija je legitimno sredstvo političke borbe, a neretko i poželjna politička strategija („Uspešan demagog je čovek koji se najbeskrupuloznije služi sredstvima za zavođenje masa“). U Sjedinjenim Državama, kako sa divljenjem ističe Veber, korupcija je obuzdana tek plebiscitarnim izborom gomile lokalnih diktatora ili lidera zajednica po opštinama. Zvuči poznato i podseća li na Srbiju?

S tim u vezi, Maks Veber je bio i član nemačke delegacije na Pariškoj mirovnoj konferenciji nakon Prvog svetskog rata, gde je učestvovao u pisanju Vajmarskog ustava, gde je svoje ideje bio pretočio u praksu. Upravo inspirisan Amerikom, zagovarao je neposredne izbore za predsednika Nemačke, kao kontrateže nemačkom kancelaru i njegovoj birokratiji. Što je nezgodacija koja opseda i politiku u Srbiji danas. I, najverovatnije je baš Veber bio krivac za zloslutni „Član 48“ Vajmarskog ustava koji je nemačkom predsedniku dozvolio da u određenim okolnostima uvede vanredne mere i donese zakone bez pristanka Rajhstaga. Zašto je ovo važno? Pa, zato što je izvesni nemački kancelar Adolf Hitler, nakon paljenja Rajhstaga u februaru 1933. godine, iskoristio upravo „Veberov“ član 48 da bi zaveo jednopartijsku diktaturu. A znamo šta se dogodilo posle, ili smo bar gledali dokumentarce po kablovskim televizijama.

Međutim, ne treba biti preoštar prema Maksu Veberu kao prema nemačkom nacionalisti, konzervativcu i autoritarcu. Upravo on je, u istom predavanju, i upozoravao i bio preoštar prema neozbiljnim i neodgovornim političarima. To jest, prema ljudima koji su skloni autoritarnosti jer nepopravljivo misle da su pametniji i bolji od drugih, odnosno da imaju vizije, da su vođeni pozivom, ili da su samo uhvatili boga za genitalije. Pa im se onda samouvereno, samozaljubljeno i vizionarski baš fućka za posledice. Primetio je da se u posleratnoj Nemačkoj pojavljuju političari što „proturaju parolu“ „Svet je glup, a ne ja, i odgovornost za posledice ne pada na mene, već na druge, u čijoj sam službi i čiju ću glupost i prostotu iskoreniti“. I tvrdio da tada „u devet od deset slučajeva“ imamo posla sa naduvenim „vetropirima“ i „razmetljivcima“ koji su „opijeni romantičnim senzacijama“.

Prema Veberu koji odzvanja savremenošću, a u Đinđićevom prevodu, „postoje samo dva tipa smrtnog greha u polju politike: neprofesionalnost i – često, ali ne uvek, identično sa tim – neodgovornost (…). Sujeta, potreba za tim da se što više istakne vlastita ličnost, najpre vodi političara u iskušenje da učini jednu od te dve greške, ili obe istovremeno. Utoliko više što je demagog prisiljen da računa jedino na „efekat“ svog delovanja. Stoga se on neprekidno nalazi u opasnosti da postane glumac, a samim tim i u opasnosti da olako shvati odgovornost za posledice svog delovanja.“ Dakle, političar prvo u sebi mora da prevlada sujetu, a iznova je pitanje da li u tome i jedan srbijanski političar uspeva. Pre će biti da je ovde na delu jedan Veber 2.0: „Pravoslavna etika i duh neoliberalizma“.

I zato, zlokobno upozorava Veber u toj minhenskoj knjižari – dok se u minhenskim pivnicama okupljaju neki drugi – „Pred nama nije rascvetano leto, već pre polarna noć, puna ledenog mraka i oštrine. Kad ova noć uzmakne, ko će još biti živ od onih kojima je proleće sada prividno tako raskošno cvetalo? I šta će tada biti od svih vas koji ste sada ovde?“ U čuvenoj i sjajnoj frazi iz istog govora, za Vebera je politika pre svega bila jedno „uporno i strpljivo bušenje čvrstih dasaka“. Međutim, politika se za njega „vodi glavom, ali sigurno ne samo glavom“. Političari zato moraju da posegnu i „za onim što je nemoguće“, a onaj ko to može, taj mora biti i „vođa“, ali i „heroj“.

Imamo li mi takve heroje i političare istinske hrabrosti? Ukoliko neopredeljeno teturamo između Zapada i Rusije, odbijamo kosovsku realnost i sopstvenu ulogu u ratnim zločinima, ne restrukturiramo javna preduzeća i ne razbucavamo kriminal u fudbalskim klubovima i ostalom? Kaže Maks Veber, onaj ko je istinski „pozvan“ da se bavi politikom mora se „naoružati srčanošću“ kako bi imao snage da sprovede mnoge „nemoguće“ stvari u delo, i morati imati hrabrosti da pomalo glupavim i pokvarenim ljudima oko sebe kaže jedno „Ipak!“. Da se možda nije baš u toj slici prepoznao Aleksandar Vučić? Ili, od silnog protestantski marljivog i štedljivog rada, ne stiže da pročita Vebera do kraja? Ovaj sociolog toplo preporučuje „Politiku kao poziv“, a i u obaveznoj mu je literaturi za ispit. Zato, srčano, herojski i hrabro, bez prenemaganja, melanholije i pronalaženja dežurnih krivaca, izbušimo već jednom te čvrste daske koje nam ne daju da postanemo moderno i pristojno društvo. Kakvo je, uostalom, priželjkivao i sam Maks Veber.