Mala Britanija

Tačnije, kruži među njenim uskogrudim, politički kratkovidim, slabije obrazovanim, ruralnim, siromašnijim i nadasve starijim građanima iz Engleske i Velsa koji su glasali za izlazak iz Evropske unije ili za „Bregzit“. I mnogo se diskutuje i traži krivac za ovu nesumnjivo demokratsku, ali i nakaradnu, bespotrebnu i besmislenu odluku tanane većine građana Ujedinjenog Kraljevstva. Analiziraju se sociodemografske strukture glasača, razmatraju se politika i ekonomija, raskrinkava se i na sitno melje stanje svesti. Jer, u Muzeju promašenih poenti, posebna vitrina rezervisana je upravo za bregzitaše. Odakle taj tinejdžerski stav da će nam kupovinom „Ekstra velikog“ kondoma za zaštitu od evropskih bolesti – i penis postati veći? A filozofsko je pitanje kako objasniti budali da granice njegovog vidokruga nisu istovremeno i granice sveta.

Jedni će tada kriviti groznu britansku političku klasu koja se neuko preigrala, ili svesno igrala na kartu najnižih strasti u sopstvenom uskom interesu. Drugi, otuđenu briselsku birokratiju koja se nije dovoljno potrudila da objasni tu prokletu Evropsku uniju običnom Petru Petroviću, odnosno DŽonu Smitu sa uplatnice. Neki će prstom upirati u svetsku ekonomsku krizu po berzama, neki u strukturni rasizam po društvenim institucijama, a neki u ksenofobiju po genomima. Marksistički orijentisani teoretičari i publicisti će suvislo vraćati analizu u domen društvene klase i nejednakosti. Britanskih radnika i radnica razumno nezadovoljnih, eksploatisanih, otuđenih i prezrenih na svetu zbog mera štednje, privilegija nove evropske buržoazije i uopšte kapitalizma. I sve su to važni delovi ove jednačine sa nesrećnim rezultatom. Ali, osnovni žalosni motiv ovog britanskog referenduma i njegovog ishoda ipak je bio i ostao – nacionalizam. I to njegova iracionalna, uskogruda, reakcionarna i posve seksualno frustrirana verzija o sopstvenoj veličini. Kakvu dobro poznajemo iz Jugoslavije pre njenog raspada, odnosno tokom njene balkanizacije. Vaistinu od tragedije do farse. Jer, pogledajmo pobliže u to kakva su uverenja, verovanja ili stavovi ljudi koji su glasali za Bregzit?

To su, na primer, ljudi koji veruju da izlazak Velike Britanije iz EU neće imati negativne posledice po britansku ekonomiju, suprotno ama baš svakom ekspertskom mišljenju ili autoritetu. Kao i nasuprot realnosti sunovrata funte i Londonske berze, što se dogodilo u roku od odmah. Neki od njih smatraju i da će upravo Bregzit magično da reši sve probleme engleske privrede. Uprkos tome što su, na primer, britanski seljaci iz EU dobijali subvencije od oko 2,5 milijarde evra, ne računajući posebne evropske fondove za razvoj nerazvijenih oblasti. To je ekipa koja veruje da u Kraljevstvu nema dovoljno poslova za migrante iz Evrope (tj. iz odurne Poljske, Rumunije, Slovačke ili Bugarske), uprkos tome što više traženih radnika stvara jaču privredu, više poslova i više poreza. I koja veruje da razne evropske medicinske sestre, zavarivači, autolimari, zidari, pa i naučnici i fudbaleri iz inostranstva, ništa ne doprinose britanskom društvu ili Premijer Ligi. A posebno se raduju iluziji prema kojoj će Bregzit naglo otkloniti bilo kakvu moralnu obavezu Velike Britanije da prihvati očajne i udomi unesrećene ljude iz Afrike i sa Bliskog istoka koji, rizikujući život i zdravlje, panično beže od rata i bede.

Zatim, bregzitaši i njima slični mahom su ljudi koji ozbiljno veruju u to da briselska birokratija zaista propisuje „ispravnu“ zakrivljenost banane, tvrdoću krastavca ili maligane u viskiju i brendiju. I to im ide na živce, iako sami ne uzgajaju ni banane ni krastavce, niti peku rakiju, pardon, viski. Uvereni su i u to da će im letovanja u evropskim državama biti jednako opuštena i jeftina zato što razne Tenerife, Mikonosi i Istre ne mogu da dočekaju divne i moćne britanske funte, iako dotične nakon Bregzita vrede mnogo manje nego pre. Glasači „Izlaska“ takođe odistinski veruju da je mnogo suvislije slobodno trgovati sa bivšim kolonijama Britanskog carstva nego sa evropskim susedima. Jer mora biti da se stanovnici kolonija sigurno sećaju kolonijalnog perioda kao doba blagostanja, te hektolitara meda i mleka, pa ne mogu da dočekaju da opet legnu u krevet sa Britancima. Bregzitaši bez blama veruju i da će izolovano i posve suvereno Ujedinjeno Kraljevstvo zasigurno imati ogromnog uticaja na belosvetsku politiku i planetu zato što je, ej bre, Britanija nekada bila jedno veliko i moćno carstvo. Baš kao, ovaj, Inke ili Rimljani, Egipat ili Mongolija. A vidi ih sad! Veličina!

Glasači kojima se dizao na „Izlazak“ zapravo su ljudi koji vlažno sanjaju o nekakvom dobu turbonacionalne suverenosti u kojem država (treba da) može da radi šta god joj padne na pamet. Jer, evo, Severna Koreja, dotična je baš super suverena nacija u poodmaklom stadijumu bola u penisu prema svetu. Dok se Evropska unija doživljava jedino kao jedna podla zaveraška grupica bezličnih birokrata u fensi odelima, koja je potpuno i totalno različita od britanskih bezličnih birokrata u fensi odelima. Zato što je evropski svet tako prostački prost da je u pitanju samo još jedna velika francusko-nemačka zavera. A gordo albionski i posve junački način da joj se suprotstavimo je da zapravo napustimo celu tu gužvu, naravno. A i, realno, bregzitaši otvoreno nostalgičare za vremenom pre tog nekakvog multikulturalizma i tolerancije, za jednim krasnim dobom normalizovane ksenofobije kada su Italijani bili „Žabari“, Nemci „Kupusari“, Poljaci „štetočine“ a Francuzi, pa, tradicionalni smradovi i ljudske izlučevine sa svojim vinima i sirevima i trojkama po krevetima. Jer naravno da ne postoje ama baš nikakve kulturne veze Britanaca sa figurama kao što su Homer, Arhimed, Pitagora, Platon, Aristotel, Euklid, Ciceron, Dante, Leonardo, Mikelanđelo, Servantes, Gutenberg, Kopernik, Kepler, Dekart, Lajbnic, Volter, Ruso, Mocart, Betoven, Gete, Balzak, Zola, Frojd, Marks, Plank ili Ajnštajn.

Otkud, dakle, sve ove iracionalnosti, neistine i vanumlja? Odatle što je, kada se oduzmu ušminkana retorika, pozivanja na nekakvu ekonomiju i briselske budalaštine, Bregzit u svojoj osnovi jedan nacionalistički pokret. Anahrona zlomisao o novoj-staroj naciji koja je samozadovoljno ušuškana između evropskog kontinenta i, valjda Islanda. Zato što je u dobro ograđenom svinjcu neprovetreno i zagušljivo, ali barem toplo. A živi se na gnusnim isparenjima od stvarne ili izmišljene stare slave i veličine, umesto na kaloričnoj kukuruznoj prekrupi. I po čemu je tačno „Britanija Britancima“ logika različita od one „Srbija Srbima“ zlomisli koja je dovela do etničkog čišćenja Hrtkovaca, minobacača i snajpera iznad Sarajeva, urbicida Vukovara i genocida u Srebrenici? U pitanju je odurna nacionalistička, rasistička i kolonijalna ideja o „Nama“ nasuprot „NJima“, s tim što su „Oni“ u ovom slučaju – briselske birokrate, evropski migranti, i belosvetske izbeglice. Dok se ne okrene prema nitkovima u sopstvenim redovima, i uporno ne skapirava da nije lepljiva muva kriva za to što smo mi, pa, fekalija.

Jer, migranti koji su, od prvih ljudi u Paleolitu, masovno dolazili u Veliku Britaniju i temeljno menjali dotadašnji način života bili su, redom: kolonijalni gospodari Rimljani (1. vek p.n.e.), germanski plaćenici Anglosaksonci (5. vek), nordijski pljačkaši i kolonizatori Vikinzi (8. vek), franački pljačkaši i gusari Normani (11. vek). A zatim i Hugenoti, Indijci i Pakistanci, Afrikanci, ljudi sa Kariba, ruski Jevreji i mnogi drugi, u multikulturnom amalgamu koji je stvorio istinski „Veliku“ Britaniju, odnosno njenu moćnu nauku, ekonomiju, kulturu i rokenrol koji su zaista zadužili planetu. Dakle, siromašne izbeglice ili divlji pljačkaši, ali i preci današnjih Italijana, Nemaca, Skandinavaca i Francuza vekovima su migrirali u Veliku Britaniju i komotno (p)ostajali Britanci. A i danas, oko 33% naučnika koji danas rade u Ujedinjenom Kraljevstvu (a čak 38% onih u Sjedinjenim Američkim Državama!) rođeni su u drugim državama. I engleska religija, anglikanizam, samo je jeftina kopija evropskog protestantizma narasla iz želje za vlašću i prndačenjem jednog britanskog monarha. Dođavola, i Rolingstounsi su napravili karijeru na „tuđinskom“ zvuku Afroamerikanaca, a DŽeger sad uskogrudo laprda o Bregzitu. Britanski ministar inostranih poslova, Erl Grenvil, je još 1872. godine nedvosmisleno rekao i sledeće: „Svi stranci imaju neograničeno pravo da uđu i da žive u našoj zemlji“. Ali, sve ovo je važilo dok je Velika Britanija bila otvorena i raširenih ruku za različitost i Druge. Znači, odistinski – velika.

Zbog svega ovoga, „istorijska“ odluka Ujedinjenog Kraljevstva o Bregzitu ostaje samo još jedan spomenik neskapiravanju istorije i njenog hoda. Za deset, pedeset, a naročito za stotinu godina, ovaj će referendum izgledati nepojamno kratkovido, jadno i – malo. Kao pritajeni prdež koji na tren podmuklo zasmrdi prostoriju i zgadi se okupljenima, a zatim ode u atmosferu ili istoriju. Evropska unija može preživeti ili ne mora, ali tradicionalna i reakcionarna (ne)razumevanja nacionalne suverenosti, snage i ponosa odavno su besmislena i pokojna. I zato je ovaj britanski referendum bio samo anahrona zabava za onaj deo naroda koji nema šta da stavi u stomak, pa se nadima od nacionalnog ponosa. Jedan masni pire krompir, pasulj i kobasica sačinjeni od iracionalnosti, nacionalnog libida, ksenofobije i zatucanosti. Ovim tupavim i uskogrudim činom izlaska iz Evropske unije, Velika Britanija je najzad postala – mala.