Mašina i renesansa

Prva stvar koju je Gutenberg proizveo na svojoj štamparskoj mašini bila je Biblija, negde između 1452. i 1454. godine, u nemačkom gradu Majnc. Očekivano, i prve stvari koje su bile štampane u Evropi tog doba bile su Biblije, razne knjižice iz oblasti kao što su teologija, pravo i prirodne nauke, uz ponešto grčkih i latinskih klasika. Još očekivanije, dotični tekstovi nisu učinili čitanje mnogo popularnijom praksom među običnim svetom nego što je to već bio slučaj – a skoro da nije bio uopšte. Naime, dve nešto kontroverznije knjižice su raširile čitanje i štampu po Evropi mnogo efikasnije od teoloških i naučnih traktata. Prva je „Položaji“ Pjetra Aretina (1524), a druga „Gargantua i Pantagruel“ Fransoa Rablea (1530-40). Rableova knjiga se i danas smatra klasikom i satiričnim remek-delom koje, uz obilje seksa i toaletnih šala, ismejava praktično svaki aspekt srednjovekovnog života. Uprkos zabranama i cenzuri, još je Rable napisao da je za dva meseca prodato više primeraka „Gargantue i Pantagruela“ nego što će se za devet godina prodati Biblija. I svima otkrio rupu na saksiji – seks se dobro prodaje.

Aretinovi „Položaji“ još su nezgodnija stvar – u pitanju je bila čista pornografija. Reč je o genijalnim sonetima oslobođenim svakog stida, propraćenim sa 16 crteža seksualnih položaja koje je je nacrtao Rafaelov talentovani učenik Đulijano Romano. Aretino je jedva izbegao zatvor, a knjiga je bila zabranjena i spaljivana. Naravno, štampana je i čitana do iznemoglosti, u tajnosti dodavana od ruke do ruke više nego flaša na srednjoškolskim ekskurzijama. Bila je to prva i jedina knjiga sa kojom je većina običnog sveta imala kontakt, odnosno uopšte poželela da ga ima, čime je podstaknuto štampanje i masovna pismenost širom Evrope. Nije da Gutenbergova Biblija manjka u prljavštinama, ali joj svakako nedostaju ilustracije.

Štamparska mašina bila je ključna u razvoju renesanse, reformacije i naučne revolucije, odnosno u stvaranju moderne Evrope. Ceo taj blistavi proces zakotrljan je, a kako drugačije, telesnim zadovoljstvima, opscenošću i dekadencijom. Famoznu Gutenbergovu galaksiju pokrenula je ljudska želja za gledanjem kako ljudi čačkaju jedni druge. Ništa neobično – svaki novi medij u istoriji istinski se razbuktao tek kada je u njemu pronađen potencijal za nekakvu golotinju. Fotografija, knjige mekanog poveza, video kasete, kablovska televizija i internet – njihovo otkriće bilo je plod genija. Ali za njihovu masovnost, dostupnost i jeftinoću možemo da zahvalimo i sebi samima, odnosno sopstvenim skrivenim željama. Za svaku „Sagu o Forsajtima“, tu je deset „Ljubavnika lejdi Četerli“, za svakog „Građanina Kejna“ tu je deset „Napaljenih tinejdžerki 6“. Dopadalo nam se to ili ne, dobar komad medijsko-tehnološkog napretka zavisio je od takozvanih niskih strasti.

Čemu onda hajka na (u Srbiji, barem) noviju medijsku pojavu krštenu kao „rijaliti“ program? Tipični epiteti koji se dodeljuju celoj toj „realnoj“ gužvi obično se tiču pornografskog, opscenog i svekoliko dekadentnog. Komentatori, sociolozi, psiholozi, sveštenici i razni javni trudbenici utrkuju se u redu za pljuvanje ove televizijske forme kao nečeg što kvari omladinu i izmišlja nove bogove. Zašto, dođavola? Golotinja ili seks na televiziji, velika stvar. Kao da je u pitanju nešto novo ili, uostalom, nešto pogrešno. Kritika navodno pornografskih elemenata u medijskim sadržajima može da znači samo dve stvari. Prvo, da se istorijat (razvoja) tih medijskih sadržaja baš i ne poznaje i drugo, da sebe želi predstaviti kao nekoga iznad ili izvan plebsa tradicionalno zainteresovanog za nekakvo drpanje. Dok je osnovno neznanje na delu zapravo neznanje o ljudskoj prirodi. A ta priroda želi da razotkriva, da posmatra skriveno i da ogoljuje. Svi inžinjeri svesti koji bi da oblikuju ljude prema sopstvenim vizijama onoga kakav bi čovek trebalo da bude, i sa svojim idejama o strastima koje su uzvišene i koje su niske, osuđeni su na neuspeh. Ali, mogu proizvesti gomilu nesreće usput. Svi društveni projekti zasnovani na pogrešnoj zamisli o ljudskoj prirodi bili su odvratni koliko i pogrešni.

Rijaliti programi neće učiniti ljude ni boljim ni lošijim nego što to jesu. Oni su posledica, a ne uzrok određenog ljudskog ponašanja i ljudske prirode. Ironično, ali takva ljudska priroda zapravo je donela mnogo više dobra nego zla na ovaj svet, uključujući tu i mnoge tehnologije, kao direktni rezultat ili kao nuspojavu onoga što je žuljalo ljudski mozak i/ili genitalije. Umesto želje da popravimo tu ljudsku prirodu, bilo bi produktivnije da je već jednom (javno) zavolimo. Niko to bolje nije rekao od spomenutog Aretina, prvog evropskog pornografa i ključne figure u razvoju evropske pismenosti: „Muka mi je od njihove lopovske pravde i sramne tradicije koja očima zabranjuje da vide ono što im najviše prija.“