Memorandum koji traje

Razaranje sistema vrednosti ne odnosi se samo na moralne norme. Stanje je takvo da je gotovo nepoznata lestvica vrednosti za koje se ovo društvo zalaže. Zbog toga se prioriteti potreba spontano obrazuju, pretežno pod uticajem potrošačkog mentaliteta. Ta psihologija povezana sa neobuzdanim primitivizmom silno je ojačala sklonost prema šundu u literaturi, muzici, filmu i zabavi svake vrste. Razvijanje te sklonosti čak se i svesno i sistematski podstiče posredstvom štampe, radija i televizije. Pod pritiskom agresivnog šunda koji suvereno vlada na sceni, prave kulturne vrednosti su ostale bez šireg uticaja.“ Da li bismo potpisali ove rečenice? Da li one precizno opisuju ili vešto gađaju stanje kulturne i moralne krize u kojem se nalazimo? Da li su one aktuelne, tj. da li one važe i danas? Da, da, i da?

Upravo u tome i jeste problem. Kako sad to? Zar nije moralna kriza, a mentalitet nam potrošački? Nisu li nam vrednosti poremećene, šta god to značilo (a ne znači ništa)? Moralna je kriza u tri lepe, kič i šund nagrizaju, vrebaju i prete, evo, vidi rijalitije, kratke suknje i veštačke sise? Ili Marinu Abramovič i Demijena Hersta, nebitno, pa na šta to liči, stotinu mu plastičnih Isusa? Problem je, zato što ove rečenice nije napisao nekakav dežurni TV sociolog, kulturni radnik ili poštenjačina od inteligencije, a koji baš i ne razumeju vreme u kojem žive. Naime, u pitanju su rečenice iz zloglasnog (nacrta) Memoranduma SANU iz 1986. godine. I problem je zato što ovo jeste pseudointelektualni narativ koji vlada i traje i danas, kada neprimereno i nakaradno obeležavamo krvavi jubilej istog dokumenta.

Memorandum SANU je anahroni, reakcionarni i kontrarevolucionarni tekst koji nastupa sa pozicije srpskog nacionalizma. Sirota (ne)kultura, kič i šund, odnosno elitistički stavovi nekolicine akademika o dotičnima su tu najmanje sporni, naravno. Davimo se u šundu, možeš misliti. Neki drugi potezi pera ili udarci mastiljave pisaće mašine autora ovog nacrta mnogo su ubojitiji. Na primer, on osporava AVNOJ, dovodi u pitanje ulogu i značaj Komunističke partije Srbije, kao što odbacuje i vladajući jugoslovenski Ustav. Ali, poenta je u mnogo dubljem kontinuitetu naše intelektualne, političke i ideološke sadašnjice sa većinom stavova u tom zloglasnom dokumentu. Na primer, prema Memorandumu, „Razloga za veću autonomiju Vojvodine pogotovu nije bilo. To proširenje dalo je silnog podstreka birokratskom autonomaštvu i ozbiljnim pojavama separatizma“. Ovo je logika koja stoji iza „antibirokratske revolucije“ koja se dogodila samo par godina kasnije, ali i iza izjednačavanja autonomija sa separatizmom, što je zlomisao koju živimo i danas. Uz to, rečenica „uterivanje naučnika i kulturnih stvaralaca u pokrajinske torove“ implicitno naziva vojvođanske i kosovske naučnike i umetnike – stokom.

Zatim, ima tu i uzbunjivanja javnosti, bolećivog fatalizma i katastrofizma u duhu jednog Donalda Trampa. Te mirnodopske 1986. godine Memorandum je drobio o „fizičkom, političkom, pravnom i kulturnom genocidu nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije“ i o tome da je „srpskom narodu objavljen jedan odista specijalan, ali otvoren i totalan rat (…) koji se odvija skoro pet godina“. Prikočimo malo sa ovim opasnim olakostima. Ej, totalni rat i genocid? A tu odmah iza tekstualnog ugla su i pozivi da se na ovaj „otvoreni rat“ protiv Srba na Kosovu odgovori prigodnom i istom merom: „odlučnom odbranom naroda i svoje teritorije“. Duga ruka Memoranduma (para)vojno se izlila po kosovskom vilajetu 1998. i 1999. godine.

Sve je dodatno začinjeno logikom teorija zavere („Pod veštom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim ulogama, uz aktivnu podršku pojedinih političkih centara u zemlji…“), pri čemu su glavni zaverenici Tito i Kardelj, kao etnički Hrvat i Slovenac. Oni su, naime, sa svojim saplemenicima dogovorili i sproveli prećutnu „revanšističku“ politiku i sistemsku „diskriminaciju“ „prema Srbima“ koja se, pogađamo, „konačno izrazila u genocidu“. Nešifrirano ime ove austrougarske zavere (pardon, „koalicije“) glasilo je „Slaba Srbija, jaka Jugoslavija“. Najzad, memorandumska fraza o srpskom „istorijskom porazu u miru“, a koja logično otvara vrata za pobedonosni rat, karakteristična je i kultna zamisao jednog čoveka. Onog čije ime i prezime počinju na „D-„, a završavaju se na „-obrica Ćosić“.

Logika, ideologija i vrednosni sistem Memoranduma su jasni, i kroz njega provejava i vrišti nekoliko osnovnih, kao i temeljno zlih i naopakih ideja: (1) Srpski narod je opasno razjedinjen zbog procesa decentralizacije, odnosno zbog autonomija Vojvodine i Kosova. (2) Srpski narod je žrtva koja je najviše dala i najviše propatila u socijalističkoj Jugoslaviji, pre svega zbog zavereničkog delovanja Hrvatske i Slovenije. (3) Srpski narod je zbog svega toga u stanju sveopšte političke, ekonomske, duhovne, moralne, kulturne (dopisati po nahođenju) krize. Vratimo se onda na pitanje sa početka ovih Fusnota: Da li bismo potpisali ove rečenice? Da, da, i da. Jer, potpisuje ih naša društvena stvarnost. Tada je posve nebitno da li se ovaj dokument zaista i pročitao. NJegove ideje predstavljaju osnovnu ideološku matricu koja se podlo usadila u umove i prakse, koja se ukorenila u kafane i televizije, frizerske salone i automehaničarske radnje. Autonomije su separatističke i opasne, posvuda su kič i šund, zli Hrvati su prevarili naivne Srbe, mladi ne treba da rade po mrskom inostranstvu, moralna je kriza, na Kosovu je bio genocid nad Srbima, pritisci su „velikih sila“, Srbi su večite žrtve (ali su i najbolji i najjači), Tito je mason. Zvuči poznato?

Memorandum zato nije nikakav prvi „demokratski“ ili „opozicioni“ dokument, kako se danas komotno i neodgovorno tvrdi, već jedan pseudointelektualni omlet sačinjen od gomile nenaučnih stavova, paušalnih opaski, neopovrgljivih tvrdnji, vrednosnih sudova i političkih frazetina. Ali, ova jajarska mešavina pasivne kuknjave i poziva na akciju vremenom je razbila i državu, društvo, živote, porodice i gradove. Tada je Memorandum i moguće i nužno (pro)čitati kao ratni plan. Baš kao što je jedno iščitavati nezgrapnu semantiku, jeftini populizam, zaverašku ideologiju i nekonzistentnu logiku programa Nacističke partije nekih 1920-ih godina, a nešto sasvim drugo čitati je 1945. godine, odnosno nakon Aušvica.

Drugim rečima, cela ta gužva oko Memoranduma bila bi samo neslavno nesimpatična, konspirativna ili „disidentska“, možda čak i inspirativna i legitimna. Neka cveta hiljadu ideoloških cvetova, pa i poneki nacionalistički korov od halucinogenog opijata, ako baš mora. Bila bi, da nema te jedne nezgodne uzročno-posledične sitnice: krvavih etničkih ratova, stvarnog genocida nad Bošnjacima, Sarajeva, Vukovara i Đakovice, izolacije, osiromašenja i bede. A čije je ideološko pogonsko gorivo bio upravo Memorandum. Tih sedamdesetak stranica bili su i kora i fil za spravljanje torte etničkog nasilja i društvenog sloma. Preostalo je samo dodati olovni šlag. Memorandum SANU su i temelji i zidovi poduhvata izgradnje Velike Srbije. Sve ostalo su jebene tapete.

Zlokobna trajnost, diskretni buržoaski šarm ili neodoljiva lakoća postojanja Memoranduma SANU opasni su, preteći i sudbonosni i dan-danas. Zapravo, osnovni politički stav ovog nakaradnog dokumenta može biti sažet u samo jednu poruku: onu protiv složene države i protiv pluralizma u jugoslovenskom ili srpskom društvu. U tome je suština, a svi ostali motivi – od genocida na Kosovu do kiča i šunda u kulturi – samo su varijacije na istu falš temu. Posredi je i bio i ostao jedan agresivni napad na zamisao (kon)federalne države kao zajednice koja prepoznaje različitosti, prava i obaveze svojih građana i mimo banalne etničke matrice. Atak na državu koja nastoji da se razvija i modernizuje po društvenoj vertikali, odnosno koja se razvija u dubinu. Umesto te dubine, ideolozi Memoranduma su vlažno sanjali i sugerisali razvijanje – u širinu. Dakle, umesto pitanja kakva jugoslovenska država, uspešno su nametnuli pitanje kolika srpska država. I u toj močvarnoj kaljuzi čuči aligator svih naših nedaća. I živo blato iz kojeg nikako da se izvučemo. Jer, memorandumska logika srpskog nacionalizma traje i danas, čitavih trideset godina kasnije. A to što Memorandum deluje kao da je napisan danas, predstavlja naš najveći moralni sunovrat i društveni poraz.