Mi, dobre komšije?

Zapravo, krajnje uredno su čekali u redu, na pristojnoj fizičkoj distanci, sa maskama na nosu i lateksom na prstima, kako bi poharali prodavnice u komšiluku svojom platnom karticom, plaćajući PDV. Neverovatno ali istinito, ljudi nisu ni pandemonijumski masovno silovali i panično ubijali druge ljude po ulicama (osim sporadičnih pojedinaca, ali unutar famozna četiri zida ili među članovima tradicionalne porodice). Za ogromnu većinu građana, vrhunac antisocijalnog ponašanja u pandemiji bio je jedino u potrošačkom gomilanju toalet papira, a što je odmah postalo predmet kolektivne sprdnje i internetskog šaljenja.

Dakle, umesto sloma moralnog poretka po jednoj fikciji prirodnog stanja iz Hobsovog Levijatana, biće da je izostao kolektivni rat svih protiv sviju. Ne samo što čovek čoveku nije bio vuk, već mu je radije bio – zlatni retriver. Ili poslovični najbolji prijatelj, odnosno ljubimac. Suprotno svim očekivanjima, prisustvovali smo jednoj eksploziji solidarnosti, ispomaganja, poštovanja, poverenja, ljubaznosti i humora. Nimalo neobično. Pošto je ljudska priroda izdašno obdarena i osećanjima empatije i solidarnosti, ljudi su tokom pandemije jedni prema drugima pre svega bili – dobre komšije.

Kako o tome u sjajnoj hronici u Gardijanu svedoči kolumnista Džordž Monbio, nebrojeni pojedinci i lokalne zajednice se širom sveta (samo)organizovaše kako bi pomogli bolesnima, medicinarima, susedima i ljudima u nevolji.

U Vuhanu, čim je ukinut javni prevoz, dobrovoljci se organizuju da bi prevozili medicinske radnike do domova zdravlja i natrag u njihove domove.

U Indiji, mladi ljudi su pravili pakete pomoći (kilogram pirinča, pola kilograma šećera, pola litre ulja, dva sapuna i 100 grama čaja) za siromašne i ugrožene. Slično je bilo i u Južnoj Africi, sa spravljanjem Paketa za preživljavanje (toalet papir, flaširana voda, sredstvo za dezinfekciju) za one koji žive u nehigijenskim uslovima.

Preko GPS (tačnije, GIS), susedstva u Kejptaunu mapirala su lekare i osobe u stanju zdravstvene potrebe, organizujući kućnu negu za bolesne u slučaju da su bolnice prenatrpane.

Zatim, u Sjedinjenim Državama, preko dobrovoljno samoorganizovanog programa HospitalHero (Heroj iz bolnice), prezauzeti medicinski radnici povezivali su se sa ljudima koji mogu da im ponude hranu i smeštaj.

Studenti u Pragu organizovali su dobrovoljno čuvanje dece lekara, te medicinske braće i sestara.

I prezauzeti američki roditelji, usled zatvaranja škola i vrtića, mogli su da pronađu pomoć za čuvanje, poučavanje i spremanje obroka za svoju decu preko novoformiranog Schoolclosures.org sajta. A za tu decu organizovana su i virtuelna druženja ili onlajn igranja, preko nove platforme WePals.

Ljudi koji su izgubili posao u Americi mogli su da pronađu nekakvu zaradu i sezonske poslove preko solidarne SMS mreže Money During Corona (Novac tokom korone).

Dođavola, čak su i napolitanska mafija i latinoamerički karteli organizovali svoj organizovani kriminal tako da pomognu lokalnim zajednicama u kojima operišu.

U Norveškoj ljudi koji su se oporavili od korona virusa nudili su i pružali usluge koje su inače rizične za stanovništvo bez imuniteta. U Letoniji, programeri se samoorganizuju radi 3D štampanja maski za lice.

Na Filipinima su ove maske šili ručno, u fabrikama modnih kuća.

Mnoge ekspertske grupe prikupljale su sredstva i znanje za javnu ili kolektivnu proizvodnju jeftinijih respiratora.

U Engleskoj, organizovano je rekreativno Trčanje za lekove, gde pojedinci treniraju svoja tela i kondicije tako što, sa kupljenim lekovima, fiskulturno trčkaraju od apoteka do stanova bolesnih građana u karantinu. Konačno, ljudi su se međusobno ispomagali i kulturom i razonodom. Gomila belosvetskih kulturnih institucija, muzeja, galerija, biblioteka i pozorišta jesu izvrsno preneli svoje sadržaje na internete.

Ali, svoju razonodu organizovali su i sami građani odozdo, iako sa spratova.

Na primer, u Dablinu se za penzionere organizovala Tombola sa balkona. Jedan Virtuelni pab kviz je preko Fejsbuka okupio više od 100 hiljada takmičara. Ili građana koji blesavo štreberski vole da odgovaraju na kvizaške trivijalnosti u kolektivnom treningu znanja i nepotrebnih informacija u karantinski slobodno vreme.

A identično sjajno bilo je i u – Srbiji. Prisetimo se samo, jer uopšte nije bilo davno. Kao magične pečurke posle kiše, i u našoj Republici tokom epidemije spontano su nicale digitalne ili Fejsbuk grupe za pomoć sugrađanima u karantinu, sa po više desetina hiljada članova.

Ali i potpuno analogno, posvuda po stambenim zgradama, susedi (koji inače možda i ne zdravljaju u liftu) selotejpom su lepili papire sa informacijama i ličnim podacima na ulazna vrata – o tome da su lično spremni i voljni da komšijama pomognu oko kupovine lekova, nabavke potrepština ili šetnje kućnih ljubimaca.

Organizovani su i spiskovi volontera-profesionalaca za psihološku pomoć, a nebrojeni pojedinci krojili su, šili i poklanjali rukotvorne maske za lice. Zbog zatvaranja pijaca, onlajn se organizuju i pijačni prodavci i mušterije im, sa besplatnim dostavama voća i povrća, svežeg mesa, jaja, sira i začinskog bilja, u zajedničkom kalorijskom interesu.

Dok su fantastični aktivisti Združene akcije Krov nad glavom za samo mesec dana prikupili oko milion dinara u okviru akcije pomoći Niko gladan, niko žedan, niko bez krova. I dnevni list Danas prodavali su beskućnici i sva je zarada ostajala upravo njima.

Zatim, preko besplatne onlajn platforme Antikoronazona.rs i pod geslom Izolacija nije desocijalizacija i Kutak zdravog razuma u doba korone, organizovana su virtualna ispijanja kafe, joge, plesne radionice i razna predavanja (čak 912 kafa i 175 događaja za 2.225 učesnika).

Mnogi pojedinci u Srbiji samoinicijativno su podelili svoje lične i brižljivo sakupljane digitalne biblioteke i videoteke na besplatno skidanje svima, odnosno na prosvetiteljsku polzu čovečanstva.

Nezaposleni i diplomirani studenti nudili su i džabe časove mrske matematike, fizike, hemije i stranih jezika. Dok su majstori nudili besplatne popravke po stanovima, a za ljude kojima je procurio bojler, stradao šporet ili se zapušio mokri čvor. Izdašno su nutkane i poklanjane stvari za bebe i decu, garderoba i maturske haljine, konzervirana hrana i lekovi, polovni kaučevi i televizori.

I tražili su se i pronalazili dobrovoljni davaoci krvi. Čak se i masovno pripomagalo društvenim naučnicima u popunjavanju njihovih dosadnih anketa ili istraživanja, jer valja imati reprezentativni uzorak čak i u nevolji.

Uzgred, gotovo sve ovo nisu (u)radile ni država, ni privatne kompanije. Već obični ljudi, sa neobičnim osećanjem empatije i solidarnosti. A, zapravo, kreativni i zanimljivi neobični ljudi – sa običnim osećanjem empatije i solidarnosti. I ama baš nigde nije bilo rasprostranjene panike na čije su nas širenje, kao na babarogu, toliko upozoravali političari. Biće da je i ova panika jedna izmišljotina ili fikcija poput rase, vere i nacije?

Američki sociolog Enriko Kvaranteli, koji se ceo život bavio sociologijom katastrofa i nepogoda, zato pred kraj karijere (2008) taksativno izdvaja mitove o ljudskom ponašanju tokom ovakvih kolektivnih nezgoda.

A to su popularni mitovi o masovnoj panici, antisocijalnom haranju i pljačkanju, građanskoj pasivnosti i apatiji, napuštanju svojih profesija i društvenih uloga, te o navodno ozbiljnim posledicama po mentalno zdravlje.

Koronavirus nam je svedok: ništa od toga nije bila istina, i stvarnost je bila potpuno drugačija. Konradovo Srce tame ili Kopolina Apokalipsa danas? Pre će biti – Apokalipsa malo sutra.

I zato, prisetimo se ovih slučajeva građanske solidarnosti, empatije i saradnje kad nam možda ponestane vere u srpski narod i/ili u ljudski rod, svejedno. Posebno ukoliko smo se, a jesmo, odmah nakon ukidanja (iz)vanrednog stanja, promptno vratili u svoje partijske tribalizme i prateće agresije. Bilo one aktivne (poput laktanja po stepenicama Skupštine), bilo u one pasivne (poput pseudoštrajka glađu na istim).

Ukoliko smo zaista bili dobre komšije tokom vanrednog stanja, a zaista jesmo, šta ako bismo pokušali da to isto budemo i danas i sutra, u onom redovnom stanju? I prema onim komšijama preko državne granice, ali i prema onima sa Bliskog istoka po izbegličkim kampovima? Zato što nisu ljudi pomagali samo roditeljima i biološkim srodnicima (to se podrazumeva), već i anonimnim strancima, ne pitajući za veru, naciju i orijentaciju.

Jer možda baš to jeste naše – redovno stanje? I, ma šta mi govorili, ma šta mi uradili, ja sjećam se.

Dopadalo nam se to ili ne – a zašto da se, moliću, ne dopada? – ljudska bića jesu životinje koje su univerzalno sklone empatiji, saradnji, ispomoći, solidarnosti, druženju, humoru i igri. I umeju da se izdignu iznad svojih sitnosopstveničkih interesa, tribalizama, parohijalizama i uskogrudosti.

Upravo zato nas je toliko prirodno stezalo u grlu tokom kolektivnih aplauza sa balkona. Jer smo ritualno osećali da smo tada deo nečeg većeg od nas samih. Ponekad, samo ponekad, ljudi nisu Hobsovi vukovi, već Rusoovi plemeniti divljaci u Marksovom i Engelsovom <I>primitivnom komunizmu, odnosno ekonomiji darivanja i zajedničkih dobara. Da li su jedan virus i 300 hiljada ljudskih žrtava zaista morali da nas podsete na to da mi, ljudi, prirodno jesmo – dobre komšije?