Mi, ljudi?

Prema jednom izuzetnom naučnom istraživanju, apsolutno sva ljudska bića na samrti žele samo četiri iste, identične stvari. A to je: da nekako isprave (ili da im se oproste) greške koje su bili napravili tokom života, da budu blizu svojih voljenih, da ispričaju svoju životnu priču nekome ko će ih saslušati, i da umru bez bola. I to je, otprilike, to. O tome svedoče i svi oni koji se bave palijativnom negom, kao i medicinski radnici širom sveta dok danas sa empatijom slušaju (preko lateksa), pridržavaju ruku, i telefonom pozivaju voljene pacijenata dok oni umiru od koronavirusa. I saosećajno dodaju morfijum u venu preko braunile. Dakle, bili muškarci ili žene, stari ili mladi, bogati ili siromašni, iz sela ili grada, Srbi ili Albanci, Rusi ili Amerikanci, hrišćani ili ateisti, muslimani ili budisti, gej ili strejt, desničari ili levičari, gazde ili radnici, crni ili beli, svi mi imamo jedne te iste aspiracije kako nam se približava kraj života. A to je želja da izbegnemo bol, ali i univerzalno ljudska potreba za društvenom povezanošću, bliskošću, opraštanjem i razumevanjem. Hajde da i mi preživeli to – razumemo?

Da li je u pravu bio Mario Vargas Ljosa? Kada je u eseju Kultura slobode tvrdio da ljudi koji žive na istom mestu, govore istim jezikom i veruju u istog boga možda i imaju što šta zajedničkog. Ali i da nisu te stvari ono što ih zaista određuje kao ljudska bića. Zato je pozvao da se oslobodimo od okova svakog nacionalizma, tribalizma ili parohijalizma koji nam se prodaju u formi nekakvog „kulturnog“ ili „kolektivnog“ identiteta. Za Ljosu, u pitanju je tek (ne)zgodna ideološka fikcija koja zapravo dehumanizuje i podlački redukuje čoveka isključivo na pripadnika neke – grupe. A ljudi su pre svega jedna originalna, slobodna, autonomna i kreativna bića. I njihova ljudskost i stvarni identiteti počivaju upravo u tačkama otpora prema pritiscima kulturnog nasleđa i šireg društva u koje su nevoljno uronjeni. U tom se procepu, kao slobodi od kolektiva, pronalaze i ličnost i sopstvo. Međutim, ovaj radikalni individualizam i trening lične autonomije, kreativnosti ili slobode samo je jedan aspekt borbe protiv vaskolikog tribalizma i krvoločnog nacionalizma. Zato što postoji i ono naše univerzalno i zajedničko biološko nasleđe kao pripadnika ljudske vrste, oblikovane evolucijom posredstvom prirodne selekcije. Koje nas kolektivno ujedinjuje upravo poput smrti, žalosti i bola u pandemiji kovida-19.

Mi, ljudi: jesmo li međusobno slični, ili smo različiti? Zavisi kako gledamo na te stvari. Prema sjajnoj ilustraciji lekara i sociologa sa Jejla Nikolasa Kristakisa, ukoliko se nalazimo na visoravni od 2.000 metara, i posmatramo dve obližnje planine od kojih je jedna viša za 200, a druga za 600 metara od nas, primetićemo razlike između njih. Dakle, čitavih 400 metara ili čak stotinu spratova razlike, a što nije malo. I fokusiraćemo se na to šta ih je uopšte bilo napravilo toliko različitim. Ali, ukoliko se „spustimo na zemlju“ ovo „postaju“ dve planine od 2.200 i 2.600 metara, što više i nije toliko različito, zar ne? I, fokusiraćemo se na one jedne te iste duboke geološke sile koje su bile formirale i jednu i drugu planinu.

Slično tome, kada sa turističke visine posetimo neku drugu zemlju, prvo se takođe usredsređujemo na sve one međusobne – razlike. U oči nam zapadaju razlike u običajima, izgledu, arhitekturi, mirisima, ukusima, ishrani, odeći, bogatstvu, pravilima, normama i ljudskim ponašanjima uopšte. Hej, Japanci se klanjaju prilikom pozdrava i jedu živu ribu ili suši povodom ručka, dok se mi ovde ljubakamo triput i izdašno pržimo šarana, deveriku i tolstolobika na ulju i talandari! Međutim, tada ne kapiramo da mi, i i jedni i drugi, zajednički posedujemo – i rituale pozdravljanja i rituale pripreme hrane. Na delu je naša priprosta turistička perspektiva koja prečesto ne primećuje ili pak komotno podrazumeva sve ono ogromno i duboko nešto po čemu smo mi, ljudska vrsta – međusobno slični, a ne površno različiti.

A to je da i ti ljudi u drugoj zemlji ili kulturi identično kao i mi vole svoje porodice i decu, imaju i održavaju prijateljstva, monogamne brakove, pa i ljubomore i preljube. Da svi pripremaju hranu, gledaju filmove, slušaju muziku, stvaraju umetnost, navijaju za sportske klubove, prate modu, daruju poklone i svetkuju praznike. I zaljubljuju se, odljubljuju, tračare, zavide, friziraju, modiraju, posećuju po kućama, pričaju priče, plešu, pevaju, glume, ponose se, stide, plaču, nadaju, sanjaju, plaše smrti i prate vremensku prognozu. Zbog perspektive koja je ideološki narajcano usredsređena na poštovanje naših međusobnih razlika, diverziteta i površnih identiteta, propustićemo da skapiramo sve one duboke, iste ili identične geološke, odnosno prirodne, evolucione sile među svima nama. A koje su podjednako bile stvorile i jednu i drugu društvenu planinu, ili i nas i njih. Dakle, sve nas, ljude.

Otputovali u Grčku na more ili u Tanzaniju na safari, u Rusiju u manastire da pravoslavno verujemo ili u Ameriku da studentski konobarišemo i novca zaradimo – sve ćemo ovo isto primetiti među svim ljudskim bićima ili kulturama koje sretnemo. Svi ljudi na svetu imaju mitove i legende, ukrašavanja tela, folklor, magiju, poeziju, rituale i alate. I u svakom stranom jeziku, svi imaju gramatiku, brojeve, imenice, višeznačnosti, prenesena značenja i antonime. U tom nekom društvu, svi mi, ljudi, imamo podelu rada, srodstvo, porodicu, društvene grupe, razlikovanja po polu i starosti, status, razmenu, trgovinu, saradnju i reciprocitet. U svojim normama i zakonima, svi mi sankcionišemo krađe, ubistva i silovanja. Kad je reč o ponašanju, svi mi, ljudi, poznajemo agresivnost, gestove, tračaranje i facijalne ekspresije. U svakom ljudskom umu postoje i emocije, logika, dihotomije, strah od zmija, empatija i odbrambeni mehanizmi. Svi ljudi na svetu i psuju, i pričaju viceve, i bebeći govore sa decom. I poseduju lična imena, dakle, one lične identitete. Svi. Ljudi. Na. Svetu. Antropologija jeste naša sudbina.

Kao ljudi, neuporedivo više smo sličniji, nego različiti među sobom. Koga onda zaista briga ukoliko neko voli da jede šišmiše, a neko škembiće? Kad svi mi zajedno nešto kuvamo, delimo tu skuvanu hranu među sobom, i najradije jedemo u društvu? I koga, dođavola, briga za to što se neko krsti, a neko klanja? Bog ili priroda su nam svedok: virus SARS-CoV-2 ne pravi te razlike. I ne poznaje državne, geopolitičke, ekonomske, kulturne, verske ili seksualne granice. Možda bismo baš to mogli da naučimo od njega? I posle svega? I naravno da pojedinačna ljudska bića, pa i čitava ljudska društva, nesumnjivo imaju različite životne stilove i istorijske sudbine, i da možda izgledaju relativno drugačije u pogledu boje kože, oblika nosa ili malja po licu. Možda deluje da nema mnogo sličnosti u životima lovaca-sakupljača iz Velike rasedne doline u Tanzaniji i hipsterskih programera iz Silicijumske doline u Kaliforniji. Ali, poput ledenog brega, ispod te banalne površine i doline postoje ogromni geološki slojevi tuđeg iskustva koje svi mi i te kako možemo da razumemo kao ljudska bića. A to pre svega jesu nečija tuga, strah, gnev, ljubav i sreća. Možda nećemo u celini bataliti svoj uskogrudi etnocentrizam i parohijalni nacionalizam, ali hajde da – pokušamo? Ako ćemo neko znanje izvući iz ove pandemije – čak i ako jeste sva verovatnoća da nećemo – hajde da to bude baš ta neobično važna stvar?

Svi ljudi na svetu su u svojoj osnovi isti. Svaka čast famoznim kulturnim razlikama, nasleđima i identitetima, ali sva ljudska bića podjednako i univerzalno brinu, neguju, tuguju, i vode računa jedni o drugima. Daruju, pevaju, kuvaju i plešu. Sarađuju, brinu, leče, strahuju i vole. I oplakuju i sahranjuju mrtve. Sve to zato što u svim našim ljudskim telima postoji jedna bazično ista geologija. Isti genetski kod ili prirodno evoluirani plan sa pratećim mu potrebama, željama, osećanjima i strastima. Koji je, uzgred, do 99 odsto identičan i sa – šimpanzama. Pa skapirajmo onda da, kada npr. volimo masno i slatko, mi delimo tu strast i sa ostatkom planete i živog sveta. Isto kao i kad uživamo u književnosti, muzici i sportu. Kad obeležavamo praznike ili volimo da sedimo po kafanama. Ili kad flertujemo, prndačimo se i drpamo po telesima. I kad brinemo o svojoj deci i o svojim roditeljima. Sve to mi radimo baš kao i svaki Homo sapijens na ovoj usamljenoj planeti.

Mi, ljudi, slučajni i kratkotrajni stanovnici planete Zemlje, jedna evoluciona neobičnost nastala u ustajaloj vodi, naprosto jesmo svi zajedno u toj globalnoj čorbi. Koje trenutno napada jedan drugi (mikro)organizam. Ali, shvatimo onda da nas mnogo više toga međusobno spaja, nego razdvaja. Da li je zaista neophodan jedan priglupi virus, te holivudski glumci ili seksi lepotice sa izbora za Mis, da nas podsete na tu univerzalnu mudrost? Jer mikrob SARS-CoV-2 ne bira svoje žrtve i podjednako ubija sve rase, vere i nacije koje smo mi sami u međuvremenu izmislili, a u prostom interesu naših gazda i vladara. Beda je hijerarhijska, ali pandemija jeste demokratska. Geološki ili evoluirano duboko u sebi, po našem ponašanju, nadama, željama i strastima, nismo mi zaista ni Srbi, ni Sloveni, ni hrišćani, ni pravoslavci, ni desničari, ni desnoruki, ni belci, niti bilo koji drugi parohijalni i izmišljeni entiteti. Mi zaista jesmo pre svega ljudi. I kad živimo, i kad umiremo, i kad – preživljavamo. Možda bismo to najzad mogli da shvatimo? Mi, ljudi.