Mi, varvari

Dodao je i ponešto o Mađarskoj kao zemlji sa „hiljadugodišnjom hrišćanskom kulturom“. I ispao je glup u društvu. Baš kao i svi zadrti nacionalisti, ksenofobi i rasisti kojima u trenucima krize ruka refleksno salutira po rimski. Jer ono što ovakvi nacidiskursići namerno i/ili neuko propuštaju da uvide je činjenica da je upravo ta bela i hrišćanska Evropa koju ljubomorno čuvaju od drugih i drugačijih stvorena – velikim seobama. Koje su i te kako uništile dotadašnji evropski način života. Što je, pokazaće se, bila odlična stvar.

Naime, od četvrtog do devetog veka na tlu Evrope se već bilo dogodilo ono što svoj toj gužvi naklonjeni istoričari nazivaju „Velikom seobom naroda“, a oni manje naklonjeni – „Invazijom varvara“. A sve su zakuvali upravo Huni, nomadski narodi iz Azije. Nakon što su vekovima živeli istočno od Volge, oko Kavkaza i Kaspijskog jezera, ovi migranti masovno provaljuju u Istočnu Evropu i kreću se ka Zapadu. Taj događaj pokreće lančanu reakciju koja je učinila da i druga „varvarska“ plemena krenu na Zapad. Na primer, Goti i/ili Germani se spuštaju iz Skandinavije, sve do Rima (Vizigoti ga pljačkaju 410. godine), a u današnjoj Italiji se nastanjuju Ostrogoti i Langobardi. Zatim, Angli, Sasi i Juti prodiru u nekadašnju rimsku provinciju Britaniju i današnje Ujedinjeno Kraljevstvo, Franci, Burgundi i Vizigoti prodiru u rimsku provinciju Galiju, odnosno u današnju Francusku, dok Vandali i Mavri prodiru u rimsku provinciju Hispaniju, pogađajmo, današnju Španiju. Kada je reč o ovdašnjim parčadima Rimskog carstva, ovuda pristižu Avari i Sloveni, opsedajući Rim na Istoku, odnosno Konstantinopolj (Avari ga napadaju 626. godine). Nešto kasnije, u celu gužvu upadaju i Vikinzi, Normani, Arapi, Turci i – Orbanovi Mađari. Kelti su tumarali svuda unaokolo, a ponajpre oko famoznog i prelepog Halštata u Austriji.

Sve je ovo imalo dalekosežne i dramatične posledice po kontinent. Hiljadugodišnja dominacija Rima, kao republike i kao carstva, privedena je kraju te „migrantske“ 476. godine. Prema konvencionalnoj interpretaciji, dolazi do kolapsa antičke kulture i civilizacije, a Evropom je zavladala ona srednjoveko-vna. Bio je to kraj urbanizma kao i umetnosti klasičnog perioda, uz masovnu pojavu novih ruralnih naseobina i kraljevstava. Dakle, na ovim migratornim osnovama nastaju novi politički entiteti koji će zatim stvoriti moderne nacije kakve poznajemo (ili „poznajemo“) danas. Često ih stvarajući ili izmišljajući upravo pozivanjem na kontinuitet sa ovim nomadskim plemenima ili narodima – Germanima, Francima, Anglima i Sasima, Keltima, Slovenima i ostalima. Jer svi vole da su naročito drevni. Iako ta transistorijska kopča nema nikakve veze sa realnom istorijom, naravno, poslužila je kao zgodan politički mit u periodu stvaranja modernih država-nacija. Dakle, tek u 19. veku. Johan Gotfrid Herder, autor koncepta nacionalizma („Nationalismus“) je među prvima drobio o tome da su spomenuta plemena i bila i ostala koherentni biološki ili rasni entiteti koji nastavljaju da žive u modernim etnicitetima i nacijama – što se neobično uspešno zapatilo u popularnoj imaginaciji i kod kulturno-nacionalno osvešćenih delatnika.

S tim u vezi, Mađari, kao i Francuzi, Italijani, Nemci, Englezi i ostali koji uskogrudo čuvaju bedeme sopstvenih država pred novom seobom naroda, zaboravljaju na to da su njihove države nastale na ruševinama Rimskog carstva. Kao i da su njihove političko- nacionalne mitologije, prelivene u udžbenike iz istorije, nastale na osnovu izmišljenog romantičarskog kontinuiteta sa ovim davnim migrantima. Drugim rečima, Viktor Orban ne bi imao ni državu ni naciju kojom ksenofobno premijeriše da se Huni, Avari, Mađari i ostali „varvari“ i „vandali“ nisu slili u tadašnju Evropu i uništili grčko-rimski način života. Uz to, komotno možemo da zamislimo rimske građane koji su preplašeni zbog „seobe naroda“ koja preti da „izmeni Rim“. Kao i rimske careve i generale koji pozivaju svoje legije da „odbrane Rimsko carstvo“ i da „zaštite naš način života“, odnosno „hiljadugodišnju helensko-rimsku kulturu“. A ne moramo mnogo ni da zamišljamo, samo potražimo istorije iz tog doba. Ili popularnu kulturu: „Čuvari dalekih granica javljaju preko glasnika: južna plemena ratnička su stigla ispod zidina. I sve je više varvara, a sve je manje Rimljana“, kako veli Momčilo Bajagić Bajaga. Međutim, kada danas dižemo zidove i bodljikave žice, odnosno hapsimo, zatvaramo, žigošemo, proterujemo i nebrigom utapamo ili ubijamo nove migrante i njihovu decu na tlu Zapadne civilizacije, valja postaviti sledeće pitanje: ko su tu tačno civilizovani, a ko varvari?

S druge strane, priprosta slika o rušilačkim varvarima koju bi verovatno potpisao i Viktor Orban (iako potomak tih istih migrantskih varvara) daleko je od realnosti. Velika seoba naroda verovatno je bila posledica, a ne uzrok pada Rimskog carstva koje se već neko vreme polako raspadalo po šavovima. U istoriji Rima postoji i period nazvan „Krizom iz trećeg stoleća“, kada se Rimsko carstvo hrvalo sa izazovima građanskih ratova, političkih prevrata, kuge i ekonomske depresije. Politička i ekonomska frag fragmentacija već je bila razbila kulturno jedinstvo carstva, a seosko stanovništvo po obodima se slabo identifikovalo sa prestonicom. Društveno tkanje se već bilo promenilo, samo o tome niko nije obavestio careve, generale i senatore u Rimu. Zatim, istoričari svedoče i o ekstremnom zahlađenju koje se odigralo 535. i 536. godine koje je dovelo do masovnog uništenja useva i gladi, a koje je dodatno doprinelo Velikoj seobi naroda. Zanimljivo je i da su klimatski faktori – ovaj put globalno zagrevanje i masovna suša – bili među okidačima građanskog rata u Siriji i najnovijoj seobi naroda u Evropu. A kada je reč o kulturi i civilizaciji, sve je bilo daleko od katastrofe koja je civilizovanu Evropu bacila u nekakvo „Mračno doba“ ili „Saeculum obscurum“. Ideja o mračnom dobu ili mračnom srednjem veku je renesansna izmišljotina Petrarke i ekipe humanista, a zatim i francuskih prosvetitelja. A istorijska istina je posve drugačija: niti su srednjovekovni potomci varvara mislili da je Zemlja ravna ploča, niti je postojalo pravo prve bračne noći, kao što nisu postojali ni pojasevi nevinosti i sve one ostale „srednjovekovne“ sprave za mučenje po jeftinim turističkim muzejima, i nikada se nije raspravljalo o tome koliko anđela staje na vrh igle. Ljudi u srednjem veku su putovali, koristili escajg, živeli 60-ak godina u proseku, preispitivali religiju i dogme, stvarali umetnost i izmislili univerzitet.

Najbolji primer naše mitologije i iskrivljene slike o kolapsu Rima čine – Vandali. U pitanju je germansko pleme koje je živelo na teritoriji današnje Poljske, a zatim migriralo i osnovalo kraljevstva u Španiji i Severnoj Africi. Na osnovu propagandnih napisa renesansnih istoričara, Vandali su postali sinonim za varvare i pljačkaše koji su opustošili i uništili Rim. I danas termin „vandalizam“ označava bezumno razaranje, posebno umetnina i nekakve kulturice. Međutim, savremeni istoričari svedoče o tome da su drugovi Vandali iz pozne antike i ranog srednjeg veka zapravo bili nešto sasvim suprotno od onoga što mislimo o njima: kreativni nastavljači – a ne razarači – rimske kulture. A isto je bilo i sa ostalim varvarima koji su se zapravo sasvim uspešno udenuli u rimske političke i ekonomske institucije i infrastrukture, ali i ponudili nešto novo. Velikom seobom srušena je samo još jedna uveliko umorna, jalova, iscrpljena i istrošena civilizacija u ime jedne nove, sveže, živahne i živopisne, čije posledice osećamo i danas. Ništa nije zaista propalo, čak i kad je propalo. Nakon Velike seobe naroda i pada Rima, stvari su se naprosto promenile, a evropska civilizacija je krenula novim kreativnim putem. Nije se promenila samo naša uskogruda i neofobna želja da pričamo priče o varvarskim migrantima koji uništavaju načine života i sisteme vrednosti.

I zato, naše sopstveno i skromno varvarsko poreklo čini da se pred izazovom novih migranata ponašamo kao podli i bedni skorojevići. Huni, Vandali, Ostrogoti, Vizigoti, Alemani, Langobardi, Burgundi, Angli, Sasi, Juti, Alani, Svevi, Gepidi, Franci, Frizi, Avari, Sloveni i ostali koji su iz pograničja u talasima jurišali na zidove tadašnje civilizovane Evrope bili su nekadašnji Sirijci, Kurdi, Iračani, Avganistanci, Pakistanci, Libijci, Eritrejci, Nigerijci, Somalijci, Sudanci i ostali koji to čine danas. Roditelji naših roditelja su ti koji su nekada od nekud pristigli na Zapad i „vandalizovali“ rimsku civilizaciju. I na njeno mesto instalirali onu koju smo nazvali hrišćanskom u nizu kreativnih (dis)kontinuiteta. Jer, naši putevi i vodovodi, naše pravo i politika, naša umetnost, drama i arhitektura – i dalje su mahom grčko-rimski. Snaga civilizacije ogleda se u tome što ona traje i inspiriše i mnogo vekova nakon što je politički nestala. S druge strane, svi mi Englezi, Francuzi, Nemci, Mađari, Srbi i ostali, da li bismo zaista radije želeli da smo ostali još jedna rimska provincija? Periferna Galija, Britanija, Hispanija ili Panonija u okvirima disfunkcionalnog carstva ispunjenog hroničnim građanskim ratovima, političkim nemirima i već uveliko sterilnom i okamenjenom umetnošću? Ne bismo? Zahvalimo varvarima i njihovim velikim seobama na tome. Ali se zato ne ponašajmo kao uskogrudi skorojevići koji su nedavno otkrili civilizaciju i ljubomorno je čuvaju pred izazovom novih velikih seoba. Koji ne žele da se menjaju i prilagode, baš kao Rimljani svojevremeno. Jer onda će naša civilizacija nestati tako da neće ni ostati naročito upamćena. Naši preci bili su varvari. Da li ćemo to i ostati?