Mir božićni!

Negde beše izvesni most koji je odvajao zaraćene Francuze i Britance, sa stražarskim kućicama na obe strane mosta.

Sve to radi uzbunjivanja ukoliko neprijatelj odluči da isti pređe i da napadne.

I sad, neki britanski oficir je patrolirao unaokolo i zaprepašćeno primetio „svog“ stražara kako, nasred mosta, drži i francusku i britansku pušku, po jednu na svakom ramenu. Francuskog stražara nije bilo na vidiku.

Šta se dogodilo? Pa, francuski stražar se bio iskrao da u obližnjem selu kupi nekakav alkohol (za obojicu), a britanski stražar mu je, sasvim normalno i drugarski – pričuvao pušku.

Kako sa Stanforda ističe neurobiolog Robert Sapolski, slučajeva ovakvog bratimljenja između sukobljenih u ratu ima mnogo više nego što bi to generali, političari, popovi, medijski propagandisti i/ili nacionalno svesni istoričari voleli.

U Krimskom ratu (1853-1856), zaraćeni ruski i francuski vojnici redovno su razmenjivali rusku votku za francuske bagete.

U Američkom građanskom ratu (1861-1865), vojnici Severa i Juga takođe su se uredno družili, kartali, razmenjivali novine i hranu, uz zajednička krštenja pre za sutra zakazanog krvoprolića. Sličnih razmena, drugovanja i bratimljenja bilo je čak i u Španskom građanskom ratu (1936-1939) između republikanskih i fašističkih snaga, gde se osmatralo jedino da ih u tome ne ukebaju oficiri.

Ali, najupečatljiviji i najčudesniji slučaj te vrste bilo je rasprostranjeno, nezvanično i krajnje spontano Božićno primirje iz 1914. godine, početkom Prvog svetskog rata.

Naime, na Božić 1914., vojnici Saveznika i Centralnih sila duž čitavog Zapadnog fronta praznično su počeli da dovikuju „Ne pucajte!“ neprijateljskoj strani.

Ubrzo su usledile i božićne čestitke: „Merry Christmas“ sa grubim nemačkim naglaskom, baš kao i „Frohe Weihnachten“ na gordom engleskom.

Beše to tek peti mesec „Velikog“ rata, ali je pristojnim i dobronamernim ljudima bilo dosta te gužve.

Oprezno izašavši iz rovova, susreli su se na „ničijoj zemlji“, prvo kako bi jedni drugima solidarno pozajmili nedostajuće lopate za ukop postradalih.

Ali, ovo istinsko božićno čudo nije ostalo samo na tome. Vojnici su ubrzo počeli da razmenjuju simbolične suvenire, hranu, piće i cigarete.

Zatim su, nenaoružani, zajedno večerali i pevali božićne pesme. Posekli obližnje četinare i okitili ih svećama i papirnim ukrasima. Glasine o primirju raširile su se poput požara ili blagovesti, a stigle su i do Istočnog fronta, gde su oružje položili i Rusi i Austrougari.

Ima na Guglu: brojni britanski i nemački vojnici tada su čak i pozirali zajedno ratnim fotografima. I, što je možda najpoznatije, mnogi zaigraše fudbal. U posve prijateljskim utakmicama, sa konzervama od vojnih obroka umesto lopte, bez naročitog brojanja golova ili rezultata.

U tim magičnim, prazničnim trenucima, duž gotovo 800 kilometara rovova na frontu, niko više nije bio – neprijatelj. Mir božićni, primirje se rodi.

Nije potrajalo. Nije smelo da potraje. Oficiri su tek pretnjama prekim sudom i streljanjima primorali vojnike da se vrate na posao u rovove i – ratovanju.

Izveštavali su i bogoradili kako praznici predstavljaju najveću opasnost po vojni moral. Tada mladi poručnik Šarl de Gol kukumavčio je zbog „žalosne“ želje francuske pešadije da se bratimi sa onom nemačkom.

A i jedan nebitni kaplar, osobenjak i čudak, izvesni Adolf Hitler, svoje miroljubive saborce otvoreno je smatrao izdajnicima nemačke države i naroda.

Ipak, pasivni otpor ili džepovi primirja nastavljeni su sve do kraja rata, što se danas u istoriografiji naziva „Živi i pusti druge da žive“ fenomenom.

Na primer, vojnici sa obe strane obično su se hranili u isto vreme, kada je prećutno dolazilo do obustave vatre.

Jer, ko još želi da ubija ili da bude ubijen kada je vreme ručku?

Vagoni sa hranom i poljski toaleti bili su lake mete, ali ih gotovo niko nije gađao. Slično je bilo i tokom lošeg vremena. Šatro nadrealno kao u „Crnom Guji“ ili vicevima o stereotipnim Lalama, istoričar Toni Ešvort svedoči o realnom događaju kada su Nemci tokom jednog prećutnog primirja slučajno ispalili dve granate u britanske rovove, nakon čega su uzviknuli: „Izvinite, molim vas! Valjda niko nije povređen!

Nismo hteli, sama je opalila ova prokleta pruska artiljerija!“. Namerno mašeći, Britanci su uzvratili sa tačno dve granate, kao znak da su tu, ali i da se dobro razumeju.

Sociolozi i antropolozi imaju objašnjenja za ovakva „neobična“ ponašanja ljudske životinje u ratu, kao i miru.

Ona su učestal(ij)a među pripadnicima istih rasa, vera, nacija i jezika (npr. u građanskim ratovima) i među nižerangiranim vojnicima.

Pojavljuju se među pojedincima koji se često susreću licem u lice (npr. stražarima na onom mostu) ili među grupama koje su dugo stacionirane jedne pored druge (npr. u rovovskom ratovanju).

Ova ratna bratimljenja po pravilu izbegavaju rasprave o politici i geopolitici, i zasnovana su na antropološkoj razmeni hrane, pića i cigareta, odnosno „komšijskih“ priča o lošem vremenu i još lošijim oficirima.

Identično poput „divljaka“ ili „urođenika“ sa nekakvih Trobrijandskih ostrva, i moderni ljudi u ratovima u koje su bačeni – razmenjuju darove (pa čak i granate) po principu reciprociteta i uzajamne empatije.

Na ovaj način, i nasuprot dominantnoj ideologiji, pojavljuje se jedan osećaj međusobne povezanosti i bratstva, zbog bivanja u istoj čorbi i sosu po nakaradnom receptu moćnika i donosilaca odluka. Dakle, društvena solidarnost ili kohezija u zajedničkoj nevolji sačinjenoj od blata, čelika i krvi.

Vojnička pisma sa fronta krcata su ovakvim osećanjima uzajamnog poštovanja za hrabrost neprijatelja i patnju braće po oružju. I sve to nasuprot ratnohuškačkoj propagandi kod kuće, kreirane od krvožedne ekipe koja je udobno daleko od linije vatre i smrti.

Ovo je sekularna božićna lekcija koju bismo mogli da naučimo za ove istorijsko-verske praznike.

Posebno u danima kada se iznova zvecka oružjem u pravcu Crne Gore, i kada smo jednu tuđu borbu oko profita komotno spinovali u „našu borbu“ oko nekakvog izmaštanog nasleđa i tabuisanih svetinja.

Već viđenim narativima i praksama, ovako se zloslutno ugrožava Crna Gora kao nezavisna država. Baš kao i – mir. Rezultate ove šatro identitetske politike i diskursića o vaskolikoj ugroženosti vere i nacije takođe smo već videli: od Ovčare, preko Srebrenice, sve do Batajnice.

A Srbi iz Crne Gore mogli bi da priupitaju Srbe iz Hrvatske koliko je tragično završila njihova odbrana i zaštita iz Beograda. Sistematska destabilizacija Crne Gore predstavlja šibicarsko igranje šibicama, balvanima i rovovima u isključivom interesu političke klase u Srbiji. Bilo političke klase na vlasti ili u opoziciji, bilo one u odelima ili u mantijama, svejedno je.

Prvi svetski rat sa sobom zaista nosi velike lekcije.

Ali to nije samo gradivo o hrabrim jurišima, herojskim podvizima i užasnim golgotama iz čitanki i udžbenika. Već i lekcija o toksičnoj opasnosti nacionalizma, te sjajno zaraznoj ideji o bratstvu među ljudima. Jer, na Božić 1914., topovsko meso se najzad suprotstavilo svojim nadređenima i gazdama.

I oni su bili uzbunjivači, i dezerteri od dominantne ratne i nacionalne svesti.

Masovnim i spontanim polaganjem oružja, improvizovanim jelkama i fudbalskim loptama, osvestili su činjenicu da stvarna moć počiva u običnim, radnim ljudima. U muškarcima i ženama koji su odlučili da, bar na kratko, sudbinu preuzmu u svoje ruke. Bili su izloženi najstrašnijem oružju koje je svet do tada video: tenkovima, mitraljezima, otrovnim gasovima i bacačima plamena. I znali su da je samo pitanje dana kada će i oni stradati pod kišom granata i kuršuma.

A zašto, moliću lepo?

Da bi generali jedni drugima prikačili po novu mesinganu značku sa zastavicom u nacionalnoj boji? Da bi političari crtali nove granice po geografskim kartama i među ljudima?

Radi imperijalnih, velikodržavnih ambicija impotentnih književnika, analitičara i dežurnih mudrosera?

Ili da bi, naprosto, bogati postali još bogatiji?

U Srbiji nas tri decenije pljačkaju, i zavađaju pa vladaju, pod izgovorom ugroženosti „naroda“, „nejači“ i „svetinja“. Smeštaju u rovove nasuprot ljudima, susedima i bližnjima sa kojima delimo jezik, veru, istoriju i/ili kulturu.

Nije nam bilo dosta?

Uprkos carevima, kraljevima i kajzerima (iz gotovo iste familije!), junkerima, lordovima i biznismenima, obični i naprasno zaraćeni ljudi Evrope – pronašli su zajednički jezik.

Na Božić, i na ničijoj zemlji. Raščarali su i raskrinkali tu zlu magiju etnonacionalizma, a koja je bila u interesu jedino njihovih gospodara.

Nakon meseci brutalnih borbi, već uveliko očvrsli i promrzli vojnici iz Prvog svetskog rata spontano su položili svoje oružje i masovno ustali iz svojih rovova.

Radi antropološkog susreta sa izmišljenim neprijateljem, a zapravo ljudima sa istim strahovima, nedaćama, potrebama i željama.

Rukovali se, razmenjivali cigarete, mesne nareske i dugmad od kaputa. Igrali su fudbal i pokazivali fotografije porodice koja ih zabrinuto čeka kod kuće.

I kolektivno razumeli da i „neprijatelja“ čekaju iste takve supruge i deca, božićne jelke i praznične večere. I verovatno jesu skapirali ko je njihov stvarni neprijatelj – onaj ko ih je u te rovove i smestio.

Da li to na ovaj Božić kapiramo mi? Ili smo još uvek u svojim rovovima?