Mirovni profiteri?

Nešto slično se dogodilo popularnom građanskom aktivisti Savu Manojloviću. On je od najnovijeg miljenika i gotovo lidera opozicione javnosti ubrzo prokazan u delovima iste. Ne i bez dobrog razloga.

O čemu se tačno radilo, za one bez Tviter-ulaznica?

Pa, ljutnuvši se jerbo mu postavljaju pitanja o centralnim problemima srpskog društva (poput Srebrenice i Kosova), i saplevši se o etiku sa logikom usput, Manojlović je u razgovoru za Nedeljnik izjavio sledeću stvar.

Da u Srbiji postoje ratni, ali i oni – mirovni profiteri. I fekalija je prirodno pogodila ventilator.

PROŠLOST TRAJE: Mirovni profiteri, zaista?

Kao da to nije bilo dovoljno, dosolio je i da ova mitska bića neprimereno „izazivaju podele u društvu“ i „postavljaju pitanja sa kojim njegova generacija nema nikakve veze“ (rođen je 1986).

Jer to je „generacija modernih tehnologija koja komunicira sa drugima, koja je putovala i koja ima prijatelje svih nacionalnosti i vera“, kao da su komunikacija, putovanja i multikulturna prijateljstva nešto epohalno i nadnaravno.

Zamislimo moderno-tehnološkog omladinca iz Nemačke koji na pitanje o holokaustu tvrdi da ga ne gnjavimo i ne izazivamo podele, jer on unaokolo putuje, koristi internete, i druži se sa Jevrejima?

I sad, da li je Manojlović bio nespretan, kratkovid ili proračunat svejedno, u pitanju beše kolosalna uvreda po zdrav razum.

Kao i uvreda za onu „krhku vertikalu“ antiratnog pokreta i, uopšte, moralne savesti u našoj Republici.

Šta to bi, moja Milena, pardon Savo – generacijo moja (rođen sam 1983)?

I tko nam je ukrao dušu?

Mi, relativno mladi, žutokljuni i golobradi ljudi, zaista ne možemo da budemo krivi za ratne zločine brkajlija po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu 1990-ih.

Ali, mi jesmo odgovorni za to kako se tačno sećamo tog zlog i naopakog iz nedavne prošlosti koja traje, zar ne?

Međutim, nije Manojlović usamljen u takvom smatranju.

Još je Vojislav Koštunica izjavio gotovo istu stvar (verovatno) 2005: „Kao što postoje ratni profiteri, postoje, davno je rečeno, i antiratni profiteri. A među antiratnim profiterima, u našoj javnosti postoje i haški profiteri“, aludirajući na očekivane dobiti od saradnje Srbije sa Hagom.

Filozof i nekadašnji SPS-pomoćnik ministra prosvete Slobodan Jauković napisao je i čitav rad pod naslovom Antiratni profiter u naučnom časopisu Vojno delo još 1996 (sveska 48, broj 3).

Dok je Momo Kapor davne 1992. ovako sramotno pisao o antiratnoj Srbiji: „Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, i lažnih pacifista“.

Najzad, zlomisao o podgojenim antiratnim profiterima ponovio je i sam Aleksandar Vučić u izjavi za Tanjug 2016: „U devedesetima žive samo oni koji su dobro živeli u tim godinama i dobro naplaćivali to vreme. Razni ratni i antiratni profiteri, razni tipovi koji su dobijali novac spolja da bi mogli da glume velike žrtve, da im se nešto teško dešava. Ali im ne ide“.

Zvuči poznato?

GODINE RASPLETA: I zato ovde i nije reč o Savu Manojloviću i njegovom neveštom odgovoru na nezgodno pitanje ili dva.

U ideološkom mejnstrimu ili kulturnoj hegemoniji našeg društva, odvajkada se prozivaju, stigmatizuju, progone i cipelare mirovnjaci i antiratni aktivisti kao antidržavne i antisrpske političke babaroge.

Prvo kao „izdajnici i strani plaćenici“ ili petokolonaši, a sada kao tzv. „autošovinisti“ i „slučajni Srbi“.

Konstantinovićevim rečima, „Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom“ – a danas se termin drugosrbijanac koristi kao uvredljiva etiketa.

Na tom smo užetu već visili, i malo nam je preko glave ili one stvari.

Od Vojislava Šešelja, preko Dragoša Kalajića, do Dragoslava Bokana juče i danas, mnogi su pozivali (i pozivaju) na ratoborni obračun sa mirovnjacima kao sa domicilnim ništarijama.

I po uzoru na diktatorski režim Vladimira Putina, zazivaju zabrane nevladinih organizacija kao antidržavnih i antipatriotskih elemenata, te stranih tela u sabornom tkivu nacije.

Dok je istina sasvim drugačija.

Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor i Inicijativa mladih za ljudska prava, Centar za kulturnu dekontaminaciju i (retki) drugi odvažni pojedinci i organizacije, bili su i ostali svetionik ili lučonoša savesti Srbije u inače nesavesnom i skaradnom društvu.

Kao i paradigma istinskog srpskog patriotizma u tekućim Godinama raspleta, odnosno raspada, smrti, gliba i rata.

Jer ovde se zapravo radi o ratu i miru, kao i našem ličnom i društvenom odnosu prema njima.

Sve do relativno nedavno, ljudi i države bili su u gotovo konstantnom stanju ratovanja.

Naprosto „doći, videti i pobediti“ beše najnormalnija stvar u društvu. I rat je sve do nakon Prvog svetskog rata bio smatran za jednu isključivo herojsku, časnu, duhovnu i veličanstvenu stvar.

Rat su kao plemeniti poduhvat opisivali i jedan Emil Zola („Rat je sam život. Samo ratoborne nacije su napredovale, a nacija umre čim se razoruža“) i jedan Tomas Man („Rat je i čišćenje i oslobođenje“).

Za Hegela, ratovi su neophodni jer spasavaju državu od „skamenjenosti i stagnacije“.

Retki pojedinci koji su ratove kritikovali i ismevali bili su Džonatan Svift, Blez Paskal, Volter i Tolstoj (i Šekspirov Falstaf).

A Imanuel Kant je 1795. objavio svoj blistavi esej Trajni mir čiji je tiraž ubrzo rasprodat.

Dragi Bravo, pardon Savo, da li je onda i Kant bio – mirovni profiter?

RAT JE ZABRANJEN: Nakon Drugog svetskog rata i iskustva Holokausta, rat je i formalno i praktično postao – zabranjen ili nezakonit. I svako ko ratove zagovara ili huška smatra se globalnim parijom, međunarodnim odmetnikom ili nerazumnim divljakom.

Zamisao da može da bude nešto slavno u poduhvatu u kojem se ubijaju ljudi danas deluje potpuno sumasišavše.

Hipici sa Vudstoka i antiratnih protesta 1960-ih su pobedili. Ideja da je mir jedna intrinzična i inherentna vrednost po sebi, postala je uobičajena, normalna i prirodna za gotovo svaku osobu u razvijenom svetu (okej, sa izuzetkom desničarskih i ratobornih jastrebova iz Sjedinjenih Država).

A ovde i sada?

Biti i delovati protiv rata u Republici Srbiji bilo je i (p)ostalo nekako – izdajnički i antisrpski.

U našem malom i kočopernom galskom selu, rat se još uvek smatra za jednu slavnu, uzbudljivu, mušku, herojsku i plemenitu stvar koja ljude pročisti od jalove sebičnosti, ženiranja, kukavičluka, konzumerizma i hedonizma dekadentnog buržoaskog društva.

I to je, otprilike, cela suština, kvaka i koren našeg neslaganja sa modernim svetom.

Koji nas ne razume, baš kao što i ne razumemo mi njega.

A po toj kvarnoj logici o ratnim i antiratnim profiterima, da li su onda moralno ekvivalentni i fašisti i – antifašisti?

I jedni i drugi su ostrašćeno ubijali ljude (prvi Jevreje, a drugi fašiste)?

Pa čemu onda te mrske „podele u društvu“?

Postoje li to i antifašistički profiteri možda?

Da li su profiteri i borci protiv nasilja nad ženama?

Antipedofilski profiteri, koji takođe sede po nevladinim organizacijama i bave se problemom seksualnog zlostavljanja dece?

Jesu li mirovni profiteri bili i Gandi ili Mandela?

Da li je to zaista putinofilno sumnjiv postao svaki aktivista civilnog društva koji za svoje aktivnosti dobija novac sa mrskog Zapada, nastojeći jedino da ovde i sada ostvari pristojnije društvo po uzoru na spomenuti Zapad?

I što zatim birokratski pravda umobolnim izveštajima i budžetiranjem svake proklete stavke u svom projektu posvećenom borbi za stvar koja je – ispravna?

Sve to za razliku od ratnih profitera, koji račune ne polažu nikom?

Najzad, ukoliko neko zaista zarađuje za život, kupuje hranu i plaća račune od svog antiratnog aktivizma, nije li to za svaku pohvalu i divljenje?

Postoji li humanija i plemenitija zarada od toga?

Kako i kad se dogodilo da su nam profiti svakog malog i srednjeg preduzetnika posve super, osim profita onih građana koji preduzimaju jedan istinski društveno odgovoran posao?

Antiratni aktivisti tipično i nažalost žive krajnje finansijski skromno, ali i egzistencijalno ugroženo u smislu stalnih pretnji nasiljem i smrću.

I ne brine njih stanje na žiro-računu, već hoće li sutra imati glavu na ramenima.

Jesmo li videli ulazna vrata prostorija Žena u crnom u poslednje vreme?

Antiratni profiteri posluju nešto izuzetno značajno i hrabro, čineći to i u ime svih nas iz osamdeset i neke.

I zato ekvivalencija ratnih profitera – dakle, krvoločnih ubica, silovatelja, progonitelja, te pljačkaša novca, bele tehnike i videorekordera – sa onim antiratnim aktivistima jeste sramotno neosetljiva, koliko i neosetljivo sramotna.

Sakrivanje iza navodnog generacijskog jaza i novih tehnologija samo je nevešta odbrana i zaštita sopstvenog neznanja, odnosno moralne nebrige i istorijskog slepila.

Jer upravo su posleratne generacije u Nemačkoj bile te koje su priupitale svoje roditelje „A šta si radio u ratu, tata?“.

Da li to isto zapitkuje naša omladina, i svi koji se tako osećaju, i zašto ne? I samo zato – mir, brate, mir.