Misli negativno!

Iako nam stiropor do tada nije ni padao na pamet, truđenje da nešto ne radimo čini da radimo baš to. Ovo je primer koji je u svojoj knjizi „Protiotrov: Sreća za ljude koji ne mogu da podnesu pozitivno razmišljanje“ (2012) upotrebio kolumnista „Gardijana“ Oliver Berkman. Naime, prema idejama profesionalnih zagovarača „pozitivnog mišljenja“, prosto ne treba misliti na loše i ružne stvari. Po istoj stiropornoj analogiji, ovo je jednostavno nemoguće. Previše razmišljanja o tome da ne treba razmišljati o negativnim stvarima čini da razmišljamo samo o negativnim stvarima na kraju dana.

Savremena kultura je prenapučena idejama o tome da treba biti i osta(ja)ti pozitivan. I da, iako smo u životu uspešni poput Jadranke Šešelj na izborima, samo treba da nabacimo osmeh i pozitivnu misao, a sreća će se okrenuti u našu korist. U ovakvom izlivu gluposti u mozak posebno su agresivni razni pop-psihološki i pseudonaučni priručnici za samopomoć. Jer, kao i svaka prevara, od hrišćanstva do proizvoda za uvećanje penisa, za skromnu novčanu naknadu ova jeftina „uradi sam“ psihologija nudi laka rešenja za teške probleme. Misli pozitivno, ti to možeš, budi optimista, voli sebe, svaki dan je novi početak i slične mantre i instant budalaštine za umno nedorasle plašljivce. Jer pre svega je u pitanju varljiva, ali i zavodljiva ideja da je moguće menjati okolnosti u fizičkom i društvenom svetu samo preko pukog mišljenja. Jedna naivna, infantilna i narcisoidna misao prema kojoj je „sve dolazi iz glave“, koja tvrdi da je dovoljno zauzeti drugačiji stav prema svetu i, abrakadabra, taj svet će se promeniti. Ovakav stav samo deluje osnažujuće i zgodno na brzinu. Ali, realnost je kurva i poput banke u tranzicionom društvu uvek dođe da naplati dug sa masnom kamatom.

Uzgred, sličan virus ume da zahvati i politiku. Naime, režim narodnog psihologa Borisa Tadića je briljirao u iskrivljenoj logici sasvim pozitivnog nesuočavanja sa stvarnošću, a čak je i vlada Zorana Đinđića zakuvala putujući optimistički projekat koji se nazivao „Srbija na dobrom putu“. Neposredno pre kriminalnog i posve političkog atentata na njega samog. Što, naravno, nije sprečilo Đinđićeve naprasne sledbenike da unaokolo dele njegove optimističke govore i fraze sa ove turneje, u priglupom neuviđaju bolne ironije. Režim politikologa Dačića i pravnika Vučića za sada ipak nešto ciničnije i realnije pristupa stvarnosti, kakve su im i struke. Što najverovatnije znači samo to da izbori nisu na pomolu.

Međutim, šta je to toliko loše u pozitivnom mišljenju, stotinu mu leptira po sunčanom danu? Prvo, zabluda je uvek zabluda. Možemo misliti da se pri dnu duge tucaju jednorozi, ili da je Kosovo u sastavu Republike Srbije, ali to jednostavno nije istina. Isto je i sa fantazmima o tome da će nam biznis krenuti samo ako razmišljamo pozitivno ili da smo baš visoki, lepi i plavi, a da je svet taj koji to ne uviđa, ali evo, od sutra hoće. Zablude su pogrešne koliko god one nekome bile utešne ili činile da se osećamo bolje. Drugo, pozitivno mišljenje uopšte i ne čini da se osećamo bolje. Naučni dokazi cure u potocima: istraživači pokazuju da neprekidno pozitivno razmišljanje čini da osoba nikada ne može da se zaista opusti. Zatim, insistiranje na tome da će se na kraju sve srediti učini da pozitivni mišljači nikada nemaju rezervni plan. Uz to, opšta stiska u vezi sa tim da treba misliti pozitivno često rezultira u poricanju ili u krivljenju samih sebe – jer nesrećnik u ovom kultu pozitivnosti počne da misli da „nije dovoljno“ mislio pozitivno. Konačno, neki ljudi su istinski depresivni i treba im pomoć koja je puno više od eskapističkih frazetina lišenih pameti i sadržaja poput „Ako ti život ponudi limun, napravi limunadu“, te moronizama Paolo Koelja zbog kojih plače najmanje jedna šuma suludo bačena u papir za knjige. Dobra volja jednostavno nije dovoljno dobar recept.

Ljudi su tek nedavno u istoriji ukapirali da je sreća nešto na šta svi ljudi na svetu imaju podjednako pravo. Ali niko nije rekao da ne treba da radimo ništa drugo osim da osećamo srećnost. „Hoću da budem srećaaan!“, čuje se posvud. Evo ti cucla, a muljaj se u svojoj mozgovnoj fekaliji u glavi još malo, odrasli imaju pametnija posla od menjanja te pelene. Ako nam je životni cilj samo to da se po svaku cenu osećamo dobro ili bolje – nije li ovo odlika jednog slabog, kukavičkog, uskogrudog i detinjasto kmezavog pogleda na svet? Dakle, možemo li bolje od toga?

Naravno, najbolje je pokušati da umesto pozitivnog razmišljanja, počnemo razmišljati realistički i racionalno. Međutim, ako izuzmemo naučnike, matematičare i profesionalne šahiste, ljudska životinja se nije pokazala naročito dobro u tom sportu. Mozgovi koji su su evoluirali sa ciljem da se naši nešto niži organi uspešno i što češće sparuju ne mogu biti dobar oslonac za racionalno sagledavanje sveta. Zato je bolje – misliti negativno. Baš tako, jeretički: biti pesimista. Ne nihilistički odustajati već, jednostavno, aktivno misliti sve najgore. Ljudi koji se služe pozitivnim mislima da bi izbegli da se osećaju loše sebi čine lošu uslugu, jer nas upravo loši osećaji motivišu na to da delujemo i preduzimamo nešto. Normalno je i zdravo da se osećamo loše i da mislimo negativno ako smo izgubili posao, partnera, novac i živimo u odvratnoj državi. A to može biti i plodotvorno. Naime, pojedina istraživanja pokazuju da su ljudi sa negativnim raspoloženjem ubedljiviji u svojim porukama i argumentima u društvu. Zatim, da negativna osećanja zapravo poboljšavaju pamćenje, čine nas pažljivijim i mentalno preciznijim. Na kraju, pesimizam, kao mentalna priprema za najgore moguće rešenje, zapravo rezultira u većoj spremnosti i u osećanju kontrole kod našeg negativnog pojedinca i antiheroja.

Lični antiheroj Vudi Alen rekao je da se život deli na „užasan“ i na „očajan“. Da očajne živote vode smrtno bolesni, slepi, invalidi itd., a da užasne živote vodimo svi mi ostali. Iz tih razloga, treba da budemo srećni i zahvalni na tome što nam je užasno. Hipohondar i militantni pesimista kakvim su ga sekularni judaizam i Njujork dali, rekao je i „Život je pun tuge, samoće, nesreće i patnje – i onda se završi prebrzo“. Paradoks prema kojem ovo i nije tako loš recept za bolji život, međutim, nije još jedna samopomoćna mantra. Pesimističkim stavom, kao pripremom za najgori scenario, zapravo imamo veće, a ne manje šanse da taj scenario izbegnemo. I, plus, tako pripremljeni, veće šanse da se ne osećamo isuviše loše ako se u toj eskivaži ne uspe. Ako hoćemo da se održavamo na vodi, tonemo. Ali ako se trudimo da potonemo, isplivaćemo. Kao sa stiroporom, ako se trudimo da budemo pozitivni i samopouzdani, drhtaće nam brada. Ako odbijamo da smo smrtni i bespomoćni, osetićemo stvarni očaj. Spas i očuvanje zdravog razuma najčešće leže u priznanju da nam spasa nema.