Močvarna sloboda

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Takvi poduhvati se u politikologiji nazivaju „mikronacijama“, a označavaju (teritorijalno male) entitete čiji predstavnici tvrde da su u pitanju nezavisne ili suverene države-nacije, iako dotični nisu zvanično priznati od strane međunarodnih organizacija ili drugih država. Većina ovih hobističkih, egzibicionističkih ili utopijskih „nacionalnih“ projekata izdaje svoje lične karte i pasoše, štampa novac, piše ustave i tome slično – obično za omalenu grupu svojih članova porodice i prijatelja.

Na primer, tu je „Republika Morosija“, na površini od 1.3 jutara zemlje, koju je na svom imanju usred pustinje u Nevadi još 1977. godine proglasio izvesni Kevin Bo. Ili „Kraljevstvo LJupkosti“, koje je u svom stanu u Londonu osnovao „Kralj Deni I“, odnosno izvesni Deni Volas. Zatim, „Veliko flandrijsko vojvodstvo“ sa 114 „građana“ koji su 2008. godine proglasili svoju mikronaciju na Antarktiku. „Republiku ostrvo Ruže“ je na veštačkom ostrvu (platformi na devet stubova i sa restoranom, kafanom, poštom i radiom) u Jadranskom moru 1968. godine izgradio italijanski arhitekta Đorđo Roza, proglasivši nezavisnost – i sebe za predsednika iste. Da bi ubirao kintu od turizma bez plaćanja poreza, naravno – a italijanska mornarica mu je eksplozivima uništila projekat već sledeće godine. Zatim je proglasio vladu u egzilu. Postojala je i „Republika Minerva“, libertarijanski projekat izgradnje veštačkog ostrva južno od ostrva Fidži iz 1972. godine. Čim su gospoda libertarijanci napravili ostrvo za svoj nesputani kapitalizam – osvojili su ga, anektirali i rasformirali redovni vojnici sa obližnjeg ostrva Tonga. Slično je prošla i „Operacija Atlantida“, kada su se libertarijanci iz NJujorka ukrcali na svoj brod („Sloboda“, naravno) i krenuli put Kariba da se tamo usidre i igraju (minimalne) države. Brod je potonuo u uraganu. Konačno, najnovija mikronacija koja je zaokupila pažnju javnosti u Srbiji i Hrvatskoj je izvesna „Slobodna Republika Liberland“, koju je usred dunavsko-graničnog spora između dve spomenute međunarodno priznate (iako jednako traljave) države „osnovao“ češki libertarijanski političar i desničarski aktivista Vit Jedlička.

I okej, sve je to simpatično koliko i detinjasto, a u čemu je tačno problem? Prvo, ona generalna problematika. Ovakve političke simulacije tipično su nekakav oblik političke subverzije ili bunta protiv sopstvenih država i njihovih politika. Međutim, one se skoro po pravilu izvrnu u svoju suprotnost ili upravo u ono protiv čega se bune. Jer postaju prezainteresovane jedino za formalnu stranu državnosti (zastave, grbovi, himne, poštanske markice), a njihovi osnivači sami sebi dodeljuju zvučne i grandiozne titule, nagrade, ordenje i lente. I zato ovakve šarade najčešće nisu ni subverzivne ni kreativne, već duboko anahrone i reakcionarne. Dakle, sredstva za promociju određenih politika postaju sredstva za ličnu promociju – obično imitiranjem srednjovekovnih heraldičkih simbola i priprostim izmišljanjem (ili elaboriranim stvaranjem) nove državne aristokratije. Neke druge mikronacije, naravno, samo su nevešta sredstva za sprovođenje ilegalnih finansijskih aktivnosti ili za proste internet-prevare. Ali šablon je uporno isti: kritikujući sopstvenu državu (što je uvek za pohvalu), mikronacije i same postaju hipertrofirane i anahrone državice koje se u svojoj suštini nekritički dive i klanjaju samom konceptu države i nacije, odnosno državnosti i pripadajućeg budžeta (što je uvek zloćudno i opasno). Jednostavno je – mikronacionalizam počiva na istom mentalnom đubretu kao i nacionalizam.

Drugo, posebna problematika. To jest, ona sa „našom“ mikronacijom – „Liberlandom“ Vita Jedličke na močvarnoj dunavskoj adi od sedam kvadratnih kilometara između Zmajevca i Bačkog Monoštora. Iako je cela ta stvar prvobitno dočekana kao kreativna i domišljata reakcija na hronično svađalaštvo i sukobe između Srba i Hrvata, odnosno kao svojevrsno ostrvo tolerancije i slobode, posredi je duboko problematičan projekat. Sam Jedlička je prilično sporna kreatura koji se, poput mnogih drugih mikronacionalista, šatro fura na libertarijanizam i anarho-kapitalizam. Za one sa jeftinijim ulaznicama – na nesputano slobodno tržište i na minimalnu državu kada je reč o ekonomiji i svemu ostalom. U konkretnom smislu, Jedlička i njegovi pajtaši se klanjaju privatnom vlasništvu, krupnom kapitalu i niskim porezima, skloni su skretanjima u desno, militantni su antikomunisti, kao i protivnici Evropske unije. Među tim pajtašima su i lokalni balkanski novinari i kapitalističke dogmate koje se otvoreno dive lokalnim tajkunima. Dakle, po pitanjima slobode – te svakako dragocene reči – „Liberland“ se zapravo fokusira na slobodnu konkurenciju i trgovinu. To jest, na slobodu ovaca da ih pojedu vukovi. Pardon, industrijalci i bankari i njihove klanice deregulisanog kapitalizma. Jer, „Liberlandov“ zgodni moto „Živi i pusti druge da žive“ samo je ideološka dimna zavesa za iste one dimnjake Mančestera o kojima su u 19. veku drobili Marks i Engels: surovo slobodnu eksploataciju slabih od strane jakih.

I tu se odmah pristiže do (prividnog) paradoksa mikronacija od pre pasus-dva. Stotinu mu močvarnih sloboda, u pitanju je anarho-kapitalista koji stvara – državu? Sa sve zastavom, grbom, ustavom, nacionalnim praznicima, kancelarom, kabinetom, budžetom, porezima, policijom, te helikopterčićima kao „sistemom za bezbednost granice i zaštitu predsednika“ (ozbiljno)? To jest, „Ustavnu republiku sa elementima direktne demokratije“ u kojoj se (doživotno?) predsednikovanje Vita Jedličke ne dovodi u pitanje? Dakle, jedan ideološki protivnik državne regulacije koji troši popriličnu energiju na regulisanje svega i svačega u svom fiktivnom državnom igralištu? I stvara mikronaciju koja „poštuje druge ljude i njihovo mišljenje nezavisno od rase, etniciteta, orijentacije ili vere“, ali čiji „građani“ zato ne smeju da budu ljudi sa „komunističkom i ekstremističkom prošlošću“, niti ljudi koji su krivično kažnjavani? I koja bez naročitog blama tvrdi sledeće: „Čak i jeftinoj i najefikasnijoj predsedničkoj kancelariji na planeti Zemlji treba nešto finansijskih sredstava“, zbog čega po internetu moljaka za donacije? Jer, budžet za predsednika je 2000 dolara mesečno, za prvu damu 1200 dolara mesečno – u šta nisu uračunati troškovi putovanja (8000 dolara mesečno), diplomatske aktivnosti (2400 dolara mesečno), niti „kancelarija u Pragu“ (verovatno „režija“ Jedličkinog praškog stana) od 2500 zelembaća na mesec. Kukumavči se i za finansiranje rada „izvršne saradnice predsednika“, studentkinje Kristine Nedvedove („ona će mi pomoći da održavam svoj raspored ažuriranim“) od 1200 dolara mesečno, inače prilično zgodne i atraktivne mlade dame. Biće da je Jedlička u svom libertarijanizmu imao neke druge ovce na umu – one za šišanje.

Zbog svega ovoga, jedina dilema u vezi sa Jedličkinim „Liberlandom“ je sledeća: da li je u pitanju projekat namenjen ličnoj promociji i egomanijaštvu, projekat namenjen lakoj zaradi – ili nakaradna kombinacija ta dva? Srećom, ako je verovati sajtu ove mikronacije, ceo taj lični i/ili lukrativni cirkus je do sada prikupio samo par stotina dolara, iako to Jedličku ne sprečava da sebe unaokolo naziva „predsednikom“. Kao što nije sprečilo ni pojedine belosvetske medije poput Tajma i Gardijana ili CNN-a, BBC-ja i Foks NJuza da potroše nešto mastila, odnosno minuta na celu tu gužvu. A tek su ovdašnji medijski proleteri nekritički zajahali na celu tu stvar. Dok se govori o čak 20 ili 200 hiljada prijava za (inače neobično selektivno) državljanstvo. Ne trebaju nam nove žabe koje u dunavskoj močvari, po uzoru na američke libertarijanske konje, dižu noge na potkivanje. Kao ni nove kapitalističke distopije ili prostačke prevare od strane najsvežijih profesionalnih „prijatelja srpsko(hrvatsko)g naroda“ u našoj političkoj močvari. Naprosto, mikronacije su poput mikropenisa – smešne i neupotrebljive. Ali njihovi napaćeni nosioci umeju da budu kompleksaški zli i naopaki.