Monstrumi i ljudi

Zaista. Biće reči o posebno mračnim, zastrašujućim i odurnim elementima ljudske psihe i ponašanja. A prema dotičnim je mnogima od nas veoma teško biti nepristrasan i racionalan, što je posve razumljivo i okej. Drugo, govoriti ili pisati o nečemu strašnom istovremeno ne znači prihvatati, relativizovati ili oprostiti to nešto strašno. Ali ne postoji stvar na planeti Zemlji koja je toliko užasna da treba u potpunosti izbegavati razgovor o njoj. Zapravo, što se nečega više plašimo, više treba da ga upoznamo i razumemo, zar ne? Međutim, još jednom: objasniti i razumeti istovremeno ne znači opravdati i oprostiti. U redu?

Ta užasno nepojamna i nepojamno užasna stvar o kojoj valja porazgovarati je pedofilija, odnosno seksualna privlačnost prema deci. I da, i sama kombinacija ovih poslednjih nekoliko reči izaziva jezu, nevericu, gnev i strah. Uz to, javnost u Srbiji je šokirana, preplašena i besna zbog zastrašujućeg silovanja i ubistva trogodišnje devojčice iz jednog zaječarskog sela. Međutim, osnovna medijska tema u vezi sa ovim nezamislivim zločinom je – smrtna kazna za počinioca. A ne razgovor o samom zločinu, njegovim uzrocima i mogućnostima prevencije. Građani po društvenim mrežama i pojedini tabloidi se utrkuju jedino u nekrofilnoj kreativnosti u vezi sa odmazdom prema V. R. (28), koji je priznao ovo silovanje i ubistvo. Bez obzira na to da li je ovaj konkretni silovatelj i ubica bio i pedofil ili „samo“ nasilnik, zlostavljač i psihopata, upravo je dimenzija seksualnog zlostavljanja ta koja smrzava krv u venama, te rađa muku u mozgu i želucu. I zbog toga, kao i u ranijim i jednako strašnim zločinima, kolektivno o(t)pisujemo i dehumanizujemo ovog i njemu slične zločince kao „monstruma“ i prizivamo linč. Dakle, uljimo užad za omču ili potpaljujemo vatru za lomaču. I ovo je shvatljiva, refleksna reakcija „nemilog za nedrago“, kada živci popuštaju, a krv navire na oči pred izazovom nečeg toliko neshvatljivo zlog i naopakog. Ali refleksi nisu uvek najbolji odgovor na užas. Ponekad valja pokušati sa znanjem.

A naše društvo, ali i većina razvijenih društava, o pedofiliji ne zna ama baš ništa. U pitanju je fenomen koji je umnogome potpuna misterija za modernu nauku. Ne znamo šta je izaziva, kako je sprečiti, niti kako je (iz)lečiti. Najbolja sredstva koja imamo su nadzor i javna stigmatizacija (varijante „Registra seksualnih prestupnika“), odnosno hemijska kastracija, a njihovi uspesi su oskudni i skromni. Ne znamo tačno ni šta je pedofilija (relativno neutralna, iako ne manje odurna, definicija glasi: „osoba koja ima osnovno ili isključivo seksualno interesovanje za pretpubertetsku decu“). Da li je u pitanju medicinska dijagnoza, psihijatrijsko stanje, parafilija, genetska manjkavost, plod traumatičnog iskustva (takođe zlostavljanja)? Da li je to statistički neizbežna naopakost na kontinuumu ljudske seksualnosti? Može li se umanjiti ili izbrisati iz populacije?

Društva i nauka ne znaju čak ni koliko uopšte ima pedofila. Zato što čim neko prizna da to jeste – taj je sebe osudio na progon i upropastio je sebi život. Procene se kreću od oko jedan odsto do zapanjujućih 18 odsto, najčešće u zavisnosti od definicije pedofila. Oko koje, opet, ne postoji saglasnost. Ne znamo njihov broj, jer pedofili studentima psihologije ili anketarima preko telefonske slušalice naprosto neće reći šta ih seksualno privlači. Doduše, postojala su istraživanja u kojima su ljudima kačili razne detektore na genitalije i pokazivali im ilegalne fotografije nage dece, ali i ona su nepouzdana. Jedine temeljne naučne studije o pedofiliji koje postoje rađene su na osuđenicima, što opet znači da su iskrivljene zato što su dotični zlikovci, prvo, zlostavljali nekoga i, drugo, bili uhvaćeni u tome. S druge strane, upozorava činjenica da danas postoji oko četiri miliona (!) internet sajtova sa dečjom pornografijom, u skaradnoj industriji koja je vredna oko 20 milijardi dolara. LJudski um i seksualnost ponekad su zaista mračne naprave.

Ipak, nelagodna činjenica je i ta da nisu svi pedofili istovremeno i zlostavljači dece. Iako je reč „pedofil“ svakako jedna od najgorih i najstrašnijih u našim rečnicima, ona automatski ne znači zlostavljanje ili silovanje. Iako je najčešće koristimo upravo kao sinonim za nekoga ko jeste seksualno zlostavljao dete. Ali, ni mnogi seksualno frustrirani ljudi koje privlače polno zrele osobe, ali nemaju priliku za dobrovoljnim seksualnim odnosima – takođe nisu nužno zlostavljači i silovatelji. Naprosto, između opcija „nema seksa“ i „seksualno zlostavljam nedužnu osobu“, najveći deo populacije odabira ovu prvu. Međutim, naša društva nemaju pojma šta da rade sa onim pedofilima koji nisu, niti žele da budu zlostavljači dece. Umesto da im se na neki način pomogne, mi radije ne razgovaramo o njima ili sa njima, već čistimo oružje i oštrimo glogov kolac. Što je sumanuto jer bismo na taj način – spasili mnogu decu od zlostavljanja.

Na primer, u Nemačkoj postoji mreža za prevenciju „Ne zlostavljaj“ („Kein Täter Werden“), koja od 2005. godine nudi „besplatno i poverljivo terapeutsko lečenje“ za ljude koje seksualno privlače deca ili tinejdžeri. I sad, pre nego što poblesavimo od pravednog gneva jer nas i sama fraza „grupa za podršku pedofilima“ tera na povraćanje, suština ovih terapija je savršeno ispravna. U njima se vredno i mukotrpno radi na tome da navedeni ljudi nauče da poštuju seksualne želje i potrebe drugih, da prepoznaju sopstvene opasne želje, te da kontrolišu svoje ponašanje i nagone tako da se u potpunosti izbegne mogućnost seksualnog zlostavljanja. Ohrabrujući pedofile da potraže profesionalnu pomoć, mi ih sprečavamo u tome da postanu zlostavljači, i time spasavamo živote. Drugim rečima, društvo mora da odgovori na nezgodno pitanje šta mu je važnije – da zaštiti decu ili da zatvara pedofile? Jer deluje kao da, nažalost, moramo da odaberemo jedno od ta dva. Zato što prepuštanjem pedofila samima sebi i njihovim guranjem u tešku ilegalu stvari samo postaju gore i opasnije.

Problematična činjenica je i ta da naša društva i kulture zapravo ne percipiraju pedofiliju kao bolest, već jedino kao moralnu iskvarenost. Dok je nauka uspešno otkrila fizičke razlike u mozgovima pedofila i ostatka ljudi. Rečima neuronaučnika DŽejmsa Kantora za jedan internet portal, inače vodećeg svetskog naučnika za ove grozne teme, delovi mozga koji su zaduženi za naše socijalne instinkte i poruke („O ovoj osobi se brinem“, „Od ove osobe bežim“, „Sa ovom osobom flertujem“), zapravo su pogrešno poslagani u mozgovima pedofila. Za većinu ljudi, slika deteta izaziva instinkte u vezi sa negom, odgajanjem, hranjenjem, vaspitanjem, a kod pedofila okidaju neuroni odgovorni za seksualnu privlačnost. Međutim, mi nismo zombiji, insekti, niti robovi naših nervnih završetaka i njihovih ružičastih ili mračnih želja. To nipošto ne znači da pedofili, silovatelji i ostali nisu odgovorni za svoja zlodela, šta god strašno im mozgovi šaputali. Već samo da nam bolje razumevanje ovih užasnih tema može pomoći u kreiranju boljih odgovora na njih. Još jednom, ovo je objašnjenje, a ne opravdanje.

Otvoreni i racionalni razgovor o pedofiliji ovu pojavu neće učiniti gorom, niti će je normalizovati, relativizovati ili afirmisati. Upravo zatvaranje očiju pred pedofilijom ili tabuisano odbijanje da se o njoj govori, definitivno mogu pogoršati stvari. Javnost je razumljivo histerična o ovim pitanjima, kao što je shvatljivo i da najradije ne želi da misli o njima. Ali, strah i neznanje nikada nisu rešili neki problem, naprotiv. Prava hrabrost zato nije u smišljanju sadističkih scenarija usmerenih ka zlostavljačima, silovateljima i ubicama, već u tome da se hrabro suočimo sa najmračnijim fenomenima i najstrašnijim ponašanjima ljudskog roda. Dopadalo nam se to ili ne, ali i ti „monstrumi“ su ljudi. Ako zaista želimo da sačuvamo našu decu od seksualnog zlostavljanja, razumevanje ovih mračnih stvari je neophodan prvi korak. Trošimo značajne količine novca i drugih resursa da pronađemo, uhapsimo i zatvorimo zlostavljače dece, što je i neophodno i važno. Ali i minimalne količine novca da naučimo kako se pedofilija uopšte pojavljuje i razvija. A svi eksperimenti sa skeniranjem mozga koštaju manje od bola, patnje i užasa za jedno dete koje je neki zatvorenik zlostavljao. To što je neko takav iza brave je dobro, ali i prekasno. Bez znanja o teškim temama kao što je pedofilija, preostaje nam jedino da i u budućnosti krupnim slovima ispisujemo reči „Monstrum“ na naslovnim stranicama. I da brojimo nedužne žrtve.