Mora li ta Amerika?

I, ubrzo smo saznali i povod za to zlo i naopako. Naime, hostesa iz Srbije, Danica, se u klubu na tom Zakintosu bila fotografisala ili pravila selfije sa Amerikancima (Bakarijem i još jednim). Tada ju je srpski momčina, na tečnom srpskofrustriranom jeziku, upitao „Zašto se, pored ovoliko Srba, slikaš sa Amerikancima?“. Ona nije odgovorila, te je ovaj srpski junak nepražnjenih mošnica udario Amera. Dotični je na udarac odgovorio (flašom), pa je krdo zemljaka priskočilo u batinašku pomoć protiv mrskog Amerikanca, i nesrećnik je preminuo za dvadesetak sekundi.

Dakle, povod za ovo tragično ubistvo bio je – nacionalizam, tradicionalno zadojen antiamerikanizmom. Jer, šta ima srpsko čeljade da raspaljuje selfije sa drugima i drugačijima (i to još „obojenima“), „pored ovoliko Srba“? Drugim rečima, jedan inter-etnički i inter-rasni flert „naše“ hostese, u pravoslavnoj Grčkoj, proizveo je pravednički gnev i završio se linčom. To jest, „moralnom“ osvetom u vidu najteže, smrtne kazne za tuđina. S tim u vezi, u odličnom tekstu za „Nedeljnik“, Branko Rosić se suvislo upitao, „A šta da je hostesa pričala sa Rusima?“. Tim povodom, sjajno je pisao i o mladim ljudima koji su u Srbiji decenijama „dresirani“ da preziru tu Ameriku, a koju nisu ni videli, niti o njoj išta znaju. A sada se, poput urođenika koji po prvi put vide belog čoveka, u nekakvom paket aranžmanu, sa Amerikom (u formi atraktivnih i privlačnih Afroamerikanaca), po prvi put susreću po grčkim letovalištima.

Naravno, ovaj izliv geopolitike u mozak među pravovernom srbadijom na Zakintosu bio je samo povod, a ne uzrok za nasilje. Uzroci se nalaze mnogo dublje, u ljudskoj prirodi, ili pak u standardnim okidačima agresivnosti – alkoholu, ljubomori, hroničnoj nejebici i tome sličnom. A što sve karakteristično odlikuje horde omladinaca prenapumpanih hormonima, u morskom i desetodnevnom okruženju zgodnih i uporno nedostupnih devojaka sa samo par centimetara tekstila na telu, što radije očijukavaju sa drugima i Drugima. Uostalom, odmah nakon Zakintosa, na Lefkadi se dogodio i slučaj etnički čistog premlaćivanja, odnosno teške tuče među Srbima, a iznova „zbog devojke“. Ali, sve to istovremeno i nipošto ne znači da su te devojke za bilo šta krive, naopako. Kriv je naopaki patrijarhalni sistem u kojem muškići smatraju da oni zbog oblika svojih genitalija imaju nekakvo nadnaravno pravo na ženskinje i njihove izbore.

Međutim, iako su uzroci ovog nasilja seksualne prirode, svojevrsna zatucanost zbog netucanosti, ni konkretni povodi nisu za zanemarivanje. Dakle, kafanske tuče među mladim bivolima sa viškom testosterona u krvotoku jesu uobičajena stvar. Ali, ovaj put nas interesuju (geo)politički povodi i izgovori. Jer, stotinu mu selfi stikova, zašto je srpskom mandrilu na Zakintosu toliko zasmetalo fotkanje „sa Amerikancima“? I da li bi zaista sve toliko eskaliralo da je u pitanju bila ekipa Rusa, Grka, Engleza, Kineza, Urugvajaca ili Togoanaca? Posebno zato što su i komentari na celu tu zastrašujuću brutalnost aludirali na prezrenu Ameriku i na pravednu odmazdu od strane „srpskih državljana“ (uzgred, zanimljiv je taj manir da se ljudi iz Srbije koji su uradili nešto dobro nazivaju „Srbi“, a oni koji su uradili nešto loše – „srpski državljani“). Prosto, „našoj deci“, čim su ugledala Amerikanca, promptno je proključala krv predaka, pomešaše se i nejač i bombardovanje, i svetinje i ognjišta, i Milica Rakić i Bogorodica LJeviška, pa eto, omakne se čoveku da drugom čoveku skače po lobanji. I upravo ta normalizacija nasilja i mržnje prema Amerikancima u Srbiji rađa ključno pitanje: kako se to dogodilo?

Naime, kako se dogodilo da i 2017. godine i dalje živimo antiamerički narativ iz 1998. i 1999. godine? Da i „posle 2000.“ (seća li se iko te serije?) faktički furamo one nesrećne „targete“ i đipamo uz „Volimo te, otadžbino naša“? Čak se i danas nedavna poseta Sjedinjenim Državama od strane predsednika Vučića ublažava i razvodnjava ili pak tumači kao faustovski pakt sa đavolom, pošto je Amerika dežurna babaroga u dominantnom diskursu. Prisetimo se, na studentskim protestima 1996/97. godine, demonstranti su ponosno nosili i zastave te iste Amerike, uz nemačku, britansku i Ferarijevu zastavu, sa stavom „Beograd je svet“. Gde je u međuvremenu pošlo po zlu? Tako je, ubrzo se dogodilo bombardovanje, zatim i de fakto nezavisnost Kosova, a sa svim tim i Miloševićeva i Šešeljeva (pa i Vučićeva) ratna propaganda. Ali, od tada je prošlo 18 godina. A ta je propaganda, baš kao i ceo taj antiamerički duh vremena i sentiment opštenja sa radoznalim Kolumbom, i dalje posve zdrav i živ. A, razmislimo, bio je i Drugi svetski rat, gde su Nemci uz nezapamćena zverstva okupirali Jugoslaviju. Pa su opet, za mnogo manje od 18 godina, ti isti Nemci bili rado viđeni gosti na jugoslovenskom primorju, a i Jugosloveni su odlazili na pečalbu u Nemačku. S druge strane, srpski „osvetnici“, tj. nasilnici i ubice iz Zakintosa, tokom bombardovanja su bili deca kojima su roditelji tada doslovno brisali zadnjicu i mazali je Pavlovićevom mašću posle. Ali oni, i mi zajedno sa njima, i danas preko leđa američkih turista bijemo moralno superiorne bitke sa Klintonom, Blerom, Šrederom, Širakom i Solanom. To jest, sa mrskim Zapadom. Možemo li da se pomirimo već jednom? Sa prezrenim Amerikancima, ali zapravo sa samima sobom? Pa i sa svojim sopstvenim nepočinstvima, a koja su do tog rata i do tog bombardovanja od strane Zapada i NATO bila dovela?

I zato povod smrtonosne tuče na Zakintosu leži upravo u pažljivom zapuštanju građana Srbije i njihove omladine. Koje nas hrani virulentnim antiamerikanizmom i antizapadnjaštvom, smeštajući nas u vonjave, blatnjave i gnojave rovove u kojima bijemo pravedne bitke protiv fiktivnih (a evo i realnih) „Amerikanaca“ koji nam kradu „identitet“ (dakle, žene). I tavorimo zaostajući u tom brlogu, udaljavajući se od razvijenog i modernog sveta. Drugim rečima, u pitanju je vešto zapuštanje koje nam ne dopušta da se pomerimo iz 1999. godine, i zbog kojeg osećamo vanumni prezir prema Sjedinjenim Američkim Državama, toj najstarijoj nezavisnoj republici na kugli zemaljskoj. I zbog toga toliko otužno zvuči opaska o starim i drevnim (dakle, zapuštenim) srpskim tarabama „starijim od Amerike“, umesto da se hvalimo autoputevima nalik na one američke. Dok istovremeno, u potpunom apsurdu i šizofreniji mozga, spremno učestvujemo u američkoj i zapadnoj, a ne u, recimo, ruskoj ili kineskoj kulturi. Jer, ovde se sluša američka, a ne ruska muzika, gledaju se američki, a ne ruski filmovi, i koristi se američki „Fejsbuk“, a ne ruski „Vkontakte“. I zato se dešava apsurd da nam je i dalje presimpatična ona reklama za „Sprajt“ gde otac Predraga Stojakovića govori „Predraže, sine, mora li ta Amerika?“. A sin Predrag je – poput, uostalom, i Tesle i Pupina – baš u toj mrskoj Americi uspeo, bio podržan, i postao uspešan, ostvaren i slavan. Uz sve greške i grehe američke (spoljne) politike, i uz svojevrsni američki kulturni imperijalizam, antiameričko drvlje i kamenje se najčešće rasipa unaokolo kao što krava rasipa balegu, kada ne dovodi do nevinih žrtava. I zato, kako je to neko negde mudro rekao, „Jedino što mrzim više od Amerikanaca su antiamerikanci“.

Na kraju, jedna lična ilustracija. Pre nekoliko dana, moji prijatelji (Momčilo i Boško) i ja, smo se vratili sa fantastičnog džez festivala („Jazz Is Back!“) u Grožnjanu u Istri. Za neupućene, u pitanju je nagrađivani festival i škola džeza koju je upravo 1999. godine obnovio legendarni Boško Petrović, dok se ovde bilo bežalo od američkih bombi. U ovom magičnom istarskom gradiću kulture i umetnosti, svake godine se okupi pedesetak omladinki i omladinaca iz doslovno celog sveta, da sa internacionalnim mentorima i prestižnim profesorima preko dana uče sav taj džez. A zatim svake večeri, uz razne goste, na koncertima praše, džemuju, improvizuju i razvaljuju na svojim saksofonima, klavirima, udaraljkama, trubama, trombonima i ostalom do kasno u noć. Dakle, tri momka iz Novog Sada, u društvu mladih i matorih muzičara sa cele planete, potegla su u nestvarni Grožnjan radi jedne, da, autohtono američke muzike. Okej, i radi malo nudističkog kupanja usput i pride. Ali, ovaj i slični festivali jasno demonstriraju koliko je američka kultura odistinski otvorena, privlačna i univerzalna, baš koliko i globalna. I da nema ništa loše u tome, naprotiv. Finkinja za trubom, Portorikanac za klavirom, Novozelanđanin na basu, Hrvat za bubnjevima, Austrijanac na saksofonu, Elsalvadorac na bongosima i mnogi, mnogi drugi koji su svirali i razumevali „američki“ džez, zapravo su nas snažno i moćno naučili šta je tačno taj famozni interkulturni dijalog. A sve posredstvom jedne prvobitno američke, a danas i svakako internacionalne muzike. I na tim kultnim grožnjanskim balvanima, pod otvorenim nebom i pogledom na celu Istru, uz džez, pljuge, malvaziju i teran, bio je bolji provod nego na Zakintosu. Između ostalog, i zato mora ta Amerika.