Možemo li i mi?

Moji prijatelji iz studentskih dana (pa i sa naših redovnih hodočašća na Motovunski filmski festival) – Dražen Cepić, Marijana Rimanić i Marija Krnić.

A bilo ih je i mnogo više iza reflektora i gužve, i onih koji su stajali iza ove izuzetne pobede i dugotrajne borbe: Goran Pavlić, Jelena Ostojić, Valerio Baćak, Marko Gregović, Srećko Horvat, Jovica Lončar, Igor Bezinović…

Uzgred, Goran, Dražen, Jelena i Igor danas su i profesori na univerzitetima u Zagrebu i Zadru.

Valerio je profesor sociologije na Ratgersu u Nju Džersiju.

Marko je radio za Grinpis (pa i sarađivao sa Barakom Obamom), a Srećko je filozofska superzvezda, i on danas već druguje sa Žižekom, Asanžom i Varufakisom (pa i sa Pamelom Anderson).

I, sad, kad sam davne 2007. kao student boravio u Zagrebu, na redovnom druženju sa spomenutim prijateljima (i tada i takođe još studentima sociologije i filozofije), Goran i Dražen su mi rekli da prvo moramo na jedan veoma važan sastanak.

I da ćemo tek posle da odemo na pivo u Krivi put.

Našao sam se u jednoj relativno ofucanoj prostoriji, na susretu aktivista inicijative Pravo na grad, dok su oni bili planirali svoje aktivnosti i demonstracije protiv izgradnje tržnog centra na Cvjetnom trgu, odnosno rušenja u Varšavskoj ulici.

A zapravo, našao sam se u društvu kolega koji su razborito promišljali grad – kao jedno bolje mesto za život, i to za sve ljude.

Danas, ili četrnaest godina kasnije, upravo oni i njihove ideje – preuzeli su upravljanje gradom Zagrebom.

Temeljna ideja, filozofija i studija Anrija Lefevra – Pravo na grad (1968) – insistira na tome da svi građani imaju pravo na to da učestvuju u gradu i da uopšte prisvajaju grad za sebe.

Da su ljudi ti koji moraju biti u središtu svakog procesa donošenja odluka o izgradnji, obnovi i o upravljanju gradom.

Kao i da građani imaju zajedničko pravo da koriste i da zauzimaju prostore grada bez ograničenja.

Lefevrovim rečima, Pravo na grad je „I vapaj, ali i zahtev“.

Biti i činiti grad ne sme da bude određeno privatnim vlasništvom ili bogatstvom, već jedino učešćem ili participacijom.

I naše svakodnevne aktivnosti one su koje menjaju i oplemenjuju svaki grad koji drži do sebe.

Sloboda da stvaramo i da prepravljamo svoje gradove, jedno je od naših najdragocenijih, a opet najviše zanemarenih prava, pisao je i sociolog Dejvid Harvi.

Grad jeste i mesto gde su nejednakost, nepravda i eksploatacija najočigledniji, ali je grad i onaj ključni topos društvene transformacije posredstvom participacije odozdo.

Što jeste dobro razumela ekipa iz Možemo, pa je doslovno oduvala one tradicionalne političke opcije, HDZ i SDP, koji u Zagrebu osvajaju samo 11 i 8 odsto glasova.

Politička platforma Možemo zato nije samo još jedna zelena (ili zeleno-leva) koalicija, kako se to ponekad (i u Srbiji posebno) pojednostavljuje i banalizuje. Uopšte se ne radi o politici koja ekološki plitko zahteva samo više drveća, parkova, biciklističkih staza, kao i da se đubre obavezno raspoređuje u tri kante.

Uostalom, i krajnje suprotno popularnom mišljenju, upravo su gradovi oni prostori koji su prirodno – zeleni. Centralni Menhetn, Tokio, London ili Šangaj, a ne život u predgrađu ili po vikendicama, čine one odistinske prijatelje planete Zemlje.

Jer suburbani ljubitelji prirode, trave i drveća troše neuporedivo više energije, odnosno fosilnih goriva (za transport i grejanje) u poređenju sa urbanima. Ironično i kontraintuitivno, nema ništa zelenije od gradskog asfalta.

Drugim rečima, super su i drveće, biciklovi i reciklažna razdvajanja otpada.

Ali, poenta je u nečem sasvim drugom, i u politički sasvim drugačijem. A to je preuzimanje kontrole građana nad svojim životom i svojim gradom.

U komšiluku, u zajednici, ali i u širem društvu.

Možemo nudi jednu gotovo jeretičku i upadljivo zaboravljenu participaciju i učešće, aktivnost ili zainteresovanost, i onu istinsku demokratiju, slobodu i jednakost na lokalnom trgu, pa i na globalnoj tržnici.

I zato su Možemo toliko politički atraktivni, kao i subverzivni pred onom politikom koju su od građana tipično preotele dve dominantne partije – a u Srbiji ona jedna.

Prisetimo se tada važnih lekcija sa studija na našim filozofskim fakultetima.

I, ko nas je to bio slagao da su filozofija i teorijska sociologija beskorisne i nepraktične?

Još prema Loku i Tokvilu, u srcu svakog društva nalazi se – poverenje. Za sociologa Roberta Patnama, poverenje izrasta iz lokalnih udruženja, od crkvenih zajednica do amaterskih sportskih klubova.

Za (takođe) sociologa Lumana, poverenje je i sredstvo za baratanje budućnošću, odnosno vešti simbolički alat za smanjivanje rizika.

A prema Džejn Džejkobs, ovo poverenje proističe iz komšiluka, i jednog urbanog baleta ili pak uličnog plesa.

Dakle, društveno poverenje proizvode građani koji svakodnevno svrate u svojun kafanu na ćošku na piće, koji oko porekla domaćih jagoda pitaju za savet lokalnog piljara, koji komentarišu najnovije vesti pred susedima i novinama u trafici, i koji se razgovaraju kupujući burek sa sirom u pekari na uglu.

Dok ugaono pitanje svakog društva glasi: možemo li povratiti ili čak ugraditi to poverenje u samu strukturu našeg grada?

Kako je još 1920-ih pisao sociolog Robert Park, postoje samo dve vrste ljudi na svetu.

Oni koji žive, i oni koji još ne žive u gradu.

I zaista, Ujedinjene nacije 2007. su proglasile da, po prvi put u istoriji, više ljudi živi u gradovima nego u selima – njih 3,303,992,253 nasuprot 3,303,866,404.

Broj stanovnika gradova raste za oko 180,000 svakog dana i pretpostavlja se da će do 2050. godine u gradovima živeti 75 odsto stanovnika sveta.

Obitavamo u dobu poslednje velike migracije, jer po pet miliona ljudi više svakog meseca započinje svoj život u gradovima.

Građani sveta se koncentrišu ili gomilaju u gradove, i jedni kraj drugih.

Gradovi jesu trijumfovali.

Svet nije ravna ploča, ali svet jeste popločan. Međutim, da li su svetski gradovi popločani i dobrim namerama?

Grad je i refleksija društva u prostoru, pa i odraz odnosa moći u društvu.

Možemo sve to dobro razume, zbog čega i nudi radikalno drugačiji odgovor na ključno pitanje savremenog doba: Šta je grad?

A grad jesu – blizina, gustina i susret.

Sociološki emergentna karakteristika učestalih društvenih susreta, veza, interakcija i mreža između ljudskih političkih životinja.

Grad nisu građevine i asfaltirani putevi, pa ni parkovi ili parking mesta.

Jer postojali su gradovi i pre toga.

Grad nisu ni megalomanski projekti poput Beograda na vodi ili metroa, pevajuće i svirajuće fontane, te novogodišnje rasvete i jelke.

Ali grad nisu ni besplatni vrtići, javni prevozi i školski udžbenici.

Jer socijalnih politika ima i na selu.

Drugim rečima, previše političara, urbanih planera i ostalih zvaničnika pogrešno smatraju da je moguće poboljšati grad građevinskim projekatima, te izgradnjom gradova bez ljudi.

Novi stadion, asfalt ili autoput, novi konferencijski centar ili stambeno naselje verovatno mogu površno našminkati grad.

Ali, oni ne mogu da reše njegove dubinske i strukturne probleme.

A možemo li – mi?

Nekoliko zgodnih primera postoji u gradovima i u našoj Republici.

U Šapcu, bar dok je gradonačelnik bio Nebojša Zelenović, građani su na referendumima direktno odlučivali o tome koje će investicije finansirati.

Ne da(vi)mo Beograd se oslanjaju na snagu susedstva, na lokalne politike i promene koje dolaze odozdo, uz protivljenje građevinskim projektima koji raskidaju urbano tkanje.

Na sličnim politikama počiva i Lokalni front iz Kraljeva.

U Novom Sadu, građani se organizuju kroz Inicijativu za mesne zajednice, kao mesta za povezivanje, udruživanje i uključivanje nezavisnih građana u lokalne političke i urbane procese.

A kao značajan vrednosni korektiv u pravcu progresivnih, modernih, regionalnih i antinacionalističkih politika, tu je i Građanski demokratski forum Zorana Vuletića.

Možemo, i moći ćemo, ukoliko i mi sami najzad shvatimo – šta je grad?

Urbanost je i način života, davno je o tome pisao sociolog Luis Virt (1938).

Grad je verovatno najveće ljudsko otkriće u istoriji, jedan amalgam čoveka, društva i prostora.

Grad relaksira jake, srodničke ili tradicionalne veze, u korist onih koje su prolazne i tzv. slabe, kako je pisao Granoveter (1973), a u kojima zapravo počivaju znanje, sloboda i kreativnost.

Imamo li i mi ovde – Pravo na grad?

Jer grad jeste jedan urbani ples stalnog pokreta, promene i ljudi.

Grad čine lokalni kafedžija, piljar, berberin, taksista (a i Lefevr je vozio taksi po Parizu!), ulični svirač, studentkinja, penzioner na klupi, demonstrant na trgu, beskućnik, migrant, ulični prodavac, hipik, panker, lezbejka, i komšija ili sused pre svega.

Za uspešan grad zato nisu najvažnije uspešne zgrade, već uspešni prazni prostori između zgrada, kao čvorovi ljudske kreativnosti i sinergije.

Grad nije sačinjen od betona i cigle. Grad je satkan od krvi i mesa.

Grad čine njegovi ljudi u interakciji i tačka.

A one vladajuće politike učinile su da zaboravimo na sve to. Moji filozofi i sociolozi iz Možemo zato nas uporno podsećaju na naše – Pravo na grad.

Na participaciju, na demokratiju, i na preuzimanje kontrole nad sopstvenim gradom i našim životom. Bravo, drugovi i drugarice!