Muvanje konobarice iz Smedereva

Čak su i „Zvezdane staze“ bile sastavljane od isečaka prethodnih epizoda. Tada, sa blesavom idejom na pameti, u američku televiziju Foks ulazi izvesni Džon Lengli, inače drugorazredni režiser dokumentarnih filmova o kriminalu i atentatima. On je Foksu predložio seriju bez scenarija – TV program u kojem će kamere jednostavno pratiti nekoliko realnih policajaca, snimajući kako hapse i/ili jurcaju za realnim osumnjičenima. Producentima se ideja dopala pre svega zato što će moći da izbegnu scenariste, ozbiljne u svojim štrajkačkim namerama. Štaviše, neće morati da plaćaju ni glumce. Rođeni su „Policajci“ („Cops“), prvi rijaliti šou na svetu. Ideja je bila uspešna koliko i poražavajuća. Ubrzo postaje jasno da je posve nepotrebno trošiti gomilu novca na neke kreativne ljude, poput scenarista i glumaca. Televizijski gledaoci će, prosto, gledati sve.

Vremenom, „rijaliti“ programi postaju gotovo najpopularnija televizijska forma. Gledaju ih gotovo svi slojevi stanovništva, i gledani su u gotovo svim krajevima sveta. I, cela ta „realna“ gužva je pre nekoliko godina stigla u Srbiju, te po gledanosti ugrozila zaplete i rasplete po pisanim receptima Siniše Pavića, čak i njegovo veličanstvo Drugi dnevnik. Priča o rijalitiju kao fenomenu ne posustaje, a najnovija tema su konflikti i vulgarnost u TV programu koji se naziva „Farma“. Gde pristojan svet nad „Farmom“ i ostalim rijaliti programima krši prste, ali ove iste prste ipak ne pomera po daljinskom upravljaču. U čemu je stvar?

Mnogi će sociolog seiriti o poremećenom sistemu vrednosti, o begu od sopstvene društvene realnosti, o tranzicijama i o globalizacijama. I mnogi političari i javne ličnosti će zahtevati zauzdavanje tog televizijskog trenda, u ime javnog morala i sličnih izmišljotina. Ne primećujući, pri tom, da mnogi kritički diskursići o karakteru najnovijih televizijskih programa zapravo imaju jedno staro ime – cenzura. I da je dotična puno opasnija od nešto psovki i šamara emitovanih iz katodnih cevi. Uostalom, u pitanju je televizijski program kao i svaki drugi, bilo nasilan, bilo erotičan, bilo dosadan. Jedino što umesto jasno strukturisanog zapleta postoji nekakva nagrada kao motivacija. I učesnici su običan svet, ili nešto poznatiji svet, u običnim situacijama. A u tome je i kvaka.

Naime, popularnost ovakvih programa ne počiva u bežanju gledaoca od sopstvene stvarnosti, jer bi tada najpopularniji TV program bili dokumentarci o evropskim prinčevima i princezama ili putopisi sa Havaja ili Fidžija. Osnovni „krivac“ za popularnost rijalitija je naša identifikacija sa učesnicima tih programa. I najpopularniji filmovi i serije su oni u kojoj je naša identifikacija sa glumcima i njihovim situacijama najveća. Taj mehanizam, uz dašak voajerizma, u rijalitiju je samo osnažen uobičajenošću ili „realnošću“ situacija u kojima se akteri nalaze. Flert i svađa, seks i agresivnost, oduvek su privlačni za gledanje. Međutim, lakše se identifikujemo sa nerežiranim i smotanim „muvanjem“ između beogradskog studenta i konobarice iz Smedereva nego romansiranim dijalogom između Leonarda di Kaprija i Kejt Vinslet, dok Titanikom jure ka ledenom bregu. Nekako, bliža nam je kuhinjska svađa prepuna psovki nego mlataranje mačem Mela Gibsona u borbi sa Englezima u „Hrabrom srcu“. Ništa neobično. Od antičkog pozorišta naovamo, oduvek je zabavno kada to sve radi neko drugi, samo su nam ti drugi sada za nijansu bliži. Mnogi će to nazvati jeftinom zabavom, ali bez objašnjenja zašto zabava mora da bude skupa. Od čokolade do masturbacije, čovek će posezati i za kratkoročnim zadovoljstvima, zato što su – zadovoljstva. I u tome nema ništa loše.

Pojedinci u rijaliti programima neretko se pokazuju kao sebični, priprosti, loši u odabiru partnera i još lošiji u rešavanju problema. Kao što je i većina nas, uostalom. Opsesija čovečanstva običnim svetom i banalnim situacijama je univerzalna. Zato što smo i mi sami najčešće takvi, obični i banalni. Nimalo herojski, ali tako divno i predvidivo ljudski. Sakrivati tu istinu, cenzurisati je od sebe i drugih, zapravo je kukavičko i palanačko ponašanje. Gledanje rijalitija jeste gledanje u ogledalo, ali ogledalo osnaženo neonskom sijalicom: gde se svaka bubuljica i ožiljak jasnije vide. I koliko god nam se ta slika ne dopada, teško nam je da odvojimo oči od nje. Nikakav problem, možda ćemo bolje upoznati sebe.