Na udaru je sekularizam!

Pa neka onda Drugi vide svog (tj. našeg) boga.

Svako ko je ikad igrao ili navijao za neki sportski klub poznaje uzbuđenje zbog pobede Nas protiv Njih.

Ubacimo tu i klupski lojalno ili navijačko verovanje u jednog, ekskluzivnog i pravičnog boga koji će našu patnju nagraditi srećom u sledećem životu, narajcana osećanja uvrede i nepravde koju je počinio zli i naopaki Drugi klub, kao i agresivne impulse mladih muškaraca preplavljenih testosteronom i nezadovoljstvom i – dobili smo recept za krvoločnu utakmicu ili čorbu.

Pa ipak, iznova smo zapanjeni što je tinejdžer islamista u Parizu odsekao glavu nastavniku istorije, čiji se greh sastojao samo u tome što je učenicima pokazao karikature Muhameda na času, u toj smrtonosnoj, a opet životnoj lekciji o sekularizmu i slobodi govora.

Zapad se najmanje dvadeset godina iznenađuje zbog verski motivisanih zlodela koja su počinjena u ime islama.

Među njima je poziv na smrt Salmana Ruždija iz 1989, zato što je u svom romanu aludirao na Muhamedov život.

Ili ubistvo holandskog režisera Tea van Goga 2004. zbog filma o položaju žena u muslimanskim zemljama.

Bilo je nasilja zbog karikatura u danskim novinama Jilans-Posten 2005, sa najmanje 250 mrtvih širom sveta.

U redakciji Šarli Ebdoa, 2015. je streljano 12 novinara.

Britanska učiteljica u Sudanu je 2007. uhapšena zato što je u svom odeljenju plišanog medvedića nazvala Muhamed.

Desetine hiljada ljudi sa isukanim sabljama i mačetama okupilo se na protestu zahtevajući smrtnu kaznu ili 40 udaraca bičem za ovu ženu.

Bombe islamskih terorista u metrou u Madridu ubile su 193 osobe (2004), a njih 52 u Londonu (2005).

U Parizu 2015. ubijeno je 130 ljudi u napadu na restorane i klubove, a najmanje petoro ljudi stradalo je u Beču pre samo nekoliko dana.

I, 11. septembra 2001, za samo par sati, islamisti su ubili 3.000 ljudi.

Pa ipak, Zapad udobno zaboravlja na sopstvenu istoriju progona jeretika i nevernika za koje mu se činilo da svojim mišljenjem, ponašanjem, verovanjem, pa i samim postojanjem – vređaju Nas i našu veru.

Zato što je izmišljao nove bogove, u Atini je pogubljen i jedan Sokrat, a na istoku Rimskog carstva Isus iz Nazareta.

U periodu od oko stotinu godina (1095-1208), hrišćani prozvani krstašima namerili su da preotmu Jerusalim od bezbožnih muslimana i time zarade svoju ulaznicu u Raj. Masakrirali su sve Jevreje i muslimane na tom putu, u Nikeji, Antiohiji, Konstantinopolju i Jerusalimu, sa oko milion žrtava.

Uzimajući u obzir tadašnji broj ljudi na planeti, ovo je ekvivalentno broju od šest miliona ubijenih Jevreja u holokaustu u 20. veku. U 12. i 13. veku, na jugu Francuske se omasovljuje verski pokret tzv. katara ili Albižana.

Evropske vojske tada genocidno masakriraju sve do jednog od ovih 200.000 tzv. jeretika, uz odsecanja noseva i vađenja očiju.

Uzgred, katarska verovanja vode poreklo od bogumila sa Balkana, a koje su podjednako varvarski progonili i Stefan Nemanja i Rastko Nemanjić, danas neobično popularni srednjovekovni vlastelini iz Raške.

Nakon Sabora u Rasu 1186, bogumili su i ovde sistematski spaljivani na lomači, sečeni su im jezici, žigosani su po licu, uništavane su im kuće i knjige.

Progon jeretika bio je dodatno institucionalizovan u Evropi između 15. i 18. veka u formi Inkvizicije.

Njen španski ogranak posvetio se progonu Jevreja i muslimana koji su prihvatili hrišćanstvo, zbog sumnje da i dalje tvrdoglavo i bezbožno veruju u svoje bogove.

Beše oko 350.000 žrtava.

Dok na severozapadu Evrope, nakon reformacije, neprijatelji genocidno postaju protestanti.

Što opet ne znači da i sami protestanti nisu progonili jeretike i bogohulne individue.

Jedan utemeljivač protestantizma, Martin Luter, pozivao je na spaljivanje sinagoga, jevrejskih škola i imanja.

Onaj drugi, Žan Kalvin, pisao da ljudima ne smemo dozvoliti da slobodno otvaraju usta i izgovaraju šta požele, i da lažne proroke valja kamenovati do smrti.

Po čemu se to razlikuje od islamskog fundamentalizma danas?

U tri stoleća verskih ratova u Evropi (1522-1712), u kojima strada i do 30 odsto ljudi, spadaju Hugenotski ratovi u Francuskoj (1562-1598), Osamdesetogodišnji rat u Holandiji (1568-1648), Tridesetogodišnji rat u centralnoj Evropi (1618-1648), Engleski građanski rat (1642-1648) i ratovi sa Škotskom i Irskom (1586-1603) i mnogi drugi.

Jeste, ratovalo se tu i za teritorije i dinastički uticaj, ali je religija bila onaj ključni sastojak koji je sve učinio krvožednijim i šatro opravdanijim.

U tom smislu, arapska ili islamska civilizacija je od 8. do 16. veka bila beskrajno tolerantnija i prosvećenija od one evropske ili hrišćanske.

Dok su se zatucani Evropljani bili valjali u blatu inkvizicije i varvarstvu krstaških i verskih ratova, muslimani su pažljivo čuvali i klasičnu grčku kulturu, usvajali znanja iz Indije i Kine, uz nebrojena naučna i tehnološka otkrića u matematici, astronomiji, fizici, hemiji, medicini, pravu, ekonomiji i sociologiji.

Islamsko nasleđe ovog prosvećenog doba su i tzv. arapski brojevi koje i danas koristi cela planeta, kao i algebra, (al)hemija, azimut, alkalno, algoritam i alkohol – sve arapske reči i koncepti.

Da, jeste, i programerske algoritme izmislili su Arapi, u Bagdadu u 9. veku.

Islamski svet od Kordobe do Teherana bio je i mesto do tada nezabeležene verske tolerancije, znanja i obrazovanja, bar u poređenju sa hrišćanskom Evropom.

Međutim, samo tri-četiri stoleća kasnije, to više nije bio slučaj.

Ne radi se o islamofobiji, već o (arapskim) brojevima.

Muslimani danas čine oko 20 odsto svetskog stanovništva, ali se više od polovine naoružanih sukoba na svetu vodi u muslimanskim zemljama. Islamski teroristi ubili su oko dve trećine svih žrtava terorizma u 2008. godini.

Smrtna kazna postoji u 3/4 islamskih zemalja, a samo u 1/3 neislamskih.

Saudijska Arabija i Jemen ukidaju ropstvo 1962, Oman 1970, a Mauritanija tek 1981. godine.

U mnogim islamskim zemljama još uvek se praktikuju kamenovanja, javna bičevanja, amputacije udova ili jezika, kao i – lov na veštice.

Komparativno, u ovim društvima je nepismenost visoka, izdavanje i prevođenje knjiga oskudno, a dostupnost interneta slaba.

Istorija se okrenula naglavačke – danas su islamska (a ne zapadna) društva ta koja su neuporedivo nedemokratskija, neslobodnija i netolerantnija prema drugim religijama, ženama i manjinama.

Šta se dogodilo?

Kao što smo videli, uopšte se ne radi o samom islamu, jer je hrišćanstvo stolećima bila mnogo netolerantnija, zatucanija i krvoločnija verska ekipa.

Radi se o odnosu između crkve (džamije) i države.

Radi se o sekularizmu.

Dok je religija upravljala državama i politikom Zapada, poput Papske države u Evropi, ovo je bila biblijska dolina suza.

Ali, gradualnim usponom sekularnog humanizma i prosvetiteljstva, ova istorija predugog trajanja je prekinuta i preokrenuta.

S druge strane, religija i danas upravlja mnogim državama sa većinski muslimanskim stanovništvom.

I samo u tome, a ne u islamu kao veri i teologiji, je problem.

A ulog je mnogo veći od još jedne odsečene glave zbog slobode govora i uvrede verskih osećanja u Parizu.

Suština je u sudaru dva tipa odnosa između države i religije u društvu.

Glavna linija podele tekućih sukoba zato nije hrišćanstvo-islam, domicilni-migranti, Zapad-(Bliski) Istok, već je to linija sekularizam-klerikalizam.

Nije stvar u tome da neki Drugi napadaju Nas i naš komotni način života.

Već u tome da (islamski, ali i drugi) fundamentalisti zapravo napadaju sekularizam, a koji se samo pojavljuje u formi uvredljivih karikatura, plišanih Muhamed-medvedića i Satanskih stihova.

Uostalom, klerofašisti i fundamentalisti svih klupskih boja i religija dobro se razumeju u svojim međusobnim svetim ratovima, a posebno u svojim bombama na redakcije časopisa ili klinika za abortus.

I zato je nedopustivo popuštanje pred pretnjama islamskih, katoličkih, protestantskih, pravoslavnih, budističkih ili bilo kojih drugih verskih fundamentalista.

Dok se pojavljuje i rizik da, pod miroljubivo (ne)veštim izgovorom verske tolerancije i nevređanja verskih osećanja, dovodimo u pitanje tu izuzetnu doktrinu i modernu vrednost – sekularizam.

Srednjovekovna i ranomoderna Evropa je već jednom dopuštala da joj hrišćanski verski fundamentalisti određuju šta je ispravno, a šta nije.

I ko je pravoveran, a ko jeretik i bezbožnik.

I nakon milenijuma krvoprolića, uvidelo se da ovo nije valjalo.

Hajde da ne ponovimo tu grešku, posebno dok se klerikalizam vraća, sa osvetom, i u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Poljskoj, Rusiji i posvud.

Bili vernici ili ne, pogledajmo u davnu ili savremenu istoriju, i skapirajmo da je odbrana vrednosti sekularizma društveno važnija od odbrane vrednosti naše lične vere i pratećih pahuljičastih osećanja.

Islamistički napadi na pisce, režisere, karikaturiste, nastavnike ili pak obične putnike u metrou i goste restorana, pre svega su napadi na sekularizam.

I zato je sekularizam, a ne bela i hrišćanska Evropa, ona tvrđava koju moramo braniti.