Na Zapad po farmerke

Odgovor se pronalazi u jednom neobično moćnom i misteriozno privlačnom komadu odeće – farmerkama.

Ova izdržljiva i indigoplava tkanina od pamuka (denim, „džins“ ili „teksas“) i pantalone od istog žilavog platna (farmerke, traperice ili farmerice), nakon Drugog svetskog rata postale su uniforma modernog građanina sveta.

Samo se osvrnimo oko sebe u nekom društvu: na poslu, u kafani, izlasku, učionici, čekaonici, javnom prevozu, amfiteatru, ordinaciji, biblioteci ili na ulici uopšte.

Izvesno je da će većina ljudskih životinja unaokolo, po svojim preponama i nogama, nositi džins.

Ali, farmerke su i nešto mnogo više od planetarno najpopularnije pokrivalice za donje udove i ekstremitete.

One su simbol hladnoratovske i globalne prevlasti Zapada, baš kao i izraz nezasite ljudske strasti za slobodom. Kako to?

Bilo jednom na Divljem zapadu… kada je izvesni imigrant, trgovac i Jevrejin iz Bavarske, Levi Štraus, u San Francisku 1873. godine patentirao tehniku ojačavanja džepova pantalona bakarnim nitnama.

Prema legendi, da bi grumenje zlata ostajalo na sigurnom.

Naime, od sredine 19. veka, masa ljudi slivala se u Kaliforniju i na američki Zapad u grozničavoj potrazi za zlatom i pratećim bogatstvom.

Logorovali su po divljini i kopali u teškim uslovima, zbog čega im je i trebala izdržljivija odeća. Zgodno rešenje bilo je u grubom i prvobitno mornarskom tekstilu nazvanom „denim“ (poreklom iz francuskog grada Nima ili „de Nimes“), odnosno džinsu (po svojevremeno pomorskoj sili Đenovi ili „de Genes“).

Zlatnu žicu tada je preduzetno pogodio baš Levi Štraus.

NJegove rudarske pantalone bile su jeftine, lake za održavanje i relativno udobne za nošenje, a opet dovoljno čvrste, otporne i gotovo nepoderive.

Čuvena kožna etiketa sa konjima kako razvlače farmerke pojavila se već 1886., a prepoznatljiva crvena tkaninica što izviruje iz zadnjeg džepa dodata je 1936. godine. „Leviske“ su rođene.

Međutim, rudari i ostali proleteri oduvek su imali odeću koja je jeftina, izdržljiva i trajna.

Zašto bi neko pri zdravoj pameti i klasnoj svesti nosio jedan, realno, radnički kombinezon van rudnika ili mimo pokretne trake, i to još kao statusni simbol?

Kako je plava tkanina od koje su pravljena i šatorska krila i cerade za prikolice zavladala svetom kako svakodnevne, tako i visoke mode?

Odgovor počiva u možda najuspešnijoj industriji ili inovaciji savremenog Zapada – popularnoj kulturi.

U kultnom vesternu „Poštanska kočija“ („Stagecoach“, 1939) DŽona Forda, tada mladi DŽon Vejn zamenio je široke kožne pantalone iz dotadašnjih „kaubojaca“ upravo – plavim farmerkama.

Usledile su jednako kultne farmerice Marlona Branda („The Wild One“, 1953), DŽejmsa Dina („Rebel without a Cause“, 1955), Elvisa Prislija („Jailhouse Rock“, 1957) i Merilin Monro („The Misfits“, 1961), a marketinški mag Lio Barnet 1954. godine u džins oblači kauboja iz reklame za „marlboro“ cigarete.

Dakle, izmišljanjem tradicije, izvorno radničke pantalone transformisane su u mitološko stočarsku ili farmersku, odnosno seljačku i gotovo narodnu nošnju mlade nacije.

To jest, u uniformu američkog kauboja, kao izmaštanog simbola političke nezavisnosti i ljudske slobode.

Bilo je samo pitanje dana kada će ova mitologija postati stvarnost.

Jer, u generacijskoj i egzistencijalnoj potrazi za avanturom, seksualnom slobodom i životnim smislom, omladina na Zapadu posle Drugog svetskog rata upadljivo ustaje protiv svojih roditelja i njihovih činovničkih poslova od devet do pet. A postoji li bolja ikona za taj poduhvat od – kauboja?

I kako onda prikazati komšiluku i društvu ovaj ustanak protiv dominantnih društvenih normi, zahteva i ograničenja? Tako što će se obući „kaubojske“ farmerice, naravno.

DŽins kao svoju radnu i paradnu uniformu prvo preuzimaju bajkerske bande, zatim studenti i bitnici sa Zapadne i Istočne obale, te rokenrol i kantri muzičari iz 1960-ih.

Uz to, Levi Štraus verovatno nije kapirao da njegove farmerke, osim što su izdržljive i trajne, mogu da budu i – seksi.

Uske farmerke zatežu liniju i podižu zadnjicu, stražnji džepovi dodatno zaokružuju žensku pozadinu, dok šlic sa rajsferšlusom sa lakoćom oslobađa muške genitalije.

Popovi su zato od samog starta bogoradili protiv farmerica kao „pantalona za bludničenje“. Što ih je, naravno, samo zacementiralo kao uniformu buntovno raspojasane omladine i svih koji se tako osećaju.

Ali, sve to nigde nije bilo toliko očigledno kao na geopolitičkom – Istoku. Svaka čast trkama u nuklearnom naoružanju, ali omladina Sovjetskog Saveza i sovjetskih satelita po Istočnoj Evropi pre svega je čeznula za – farmerkama.

Posedovali su ih samo oni srećnici sa rođacima na Zapadu, i bila je to najtraženija roba na crnom tržištu iza Gvozdene zavese. Koja se, kao u dobu kalifornijske „Zlatne groznice“, i bila plaćala suvim zlatom. Ili Beluga kavijarom.

Američki i jugoslovenski studenti su čitava putovanja po Evropi finansirali prodajom nekoliko pari farmerki po ulicama Budimpešte, Bukurešta, Varšave ili Praga.

A sovjetska policija imala je i frazu „džins kriminal“, koja je značila „kršenje zakona izazvano željom da se po svaku cenu nabave artikli od džinsa“.

Groznica i pomama za džinsom postojala je i u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su armije Jugoslovena odlazile u Trst, samo da bi sekularno hodočasno kupile par – farmerki.

Danas verovatno deluje neverovatno da mnoge socijalističke države „radnika i seljaka“ nisu bile dopuštale proizvodnju i prodaju jednog krajnje banalnog, izvorno rudarskog i mitološko seljačkog komada odeće.

Ali, nije se tu nikada ni radilo o umeću proizvodnje, koliko o društvenim i političkim vrednostima. Beše to stvar ideologije, a ne tehnologije.

Farmerke su bile i ostale jedan atraktivni, seksi, i subverzivni simbol „dekadentnog“ Zapada, a što je i buntovna omladina Istoka sasvim dobro prepoznavala i razumela.

Za partijske aparatčike nekada, kao i danas, nogavice od džinsa sa bakarnim nitnama bile su izraz opasnog slobodnog tržišta i mrskog potrošačkog društva.

Jer valjda partija i vođa ponajbolje znaju šta je narodu potrebno i šta nacija želi, zar ne?

A to su pionirske uniforme za decu i omladinu, plavi kombinezoni za radnike, te braon i siva odela od poliestera za birokrate po državnim preduzećima, koje već pravimo po fabrikama, i kakva sad tu crna ponuda i tražnja?

Šta je sledeće ukoliko dozvolimo farmerke?

Bikiniji i mini suknje? Bitlsi ili, nedajpartijo, Stounsi?

Slobodni mediji i pošteni izbori, zlo i naopako?

Priča o farmerkama sa obe strane nekadašnje Gvozdene zavese zato ostaje neobično ilustrativna, koliko i instruktivna.

Jer upravo zbog onoga što farmerke simbolizuju, Zapad jeste toliko popularan među građanima Srbije koji ka Zapadu masovno migriraju.

Čak i ukoliko danas to slobodno rade, a rade, obučeni upravo u farmerke.

I uprkos tome što u mnogim lobanjama Berlinski zid još uvek nije bio pao. Naime, duhovno-ideološka nadgradnja naše posleratne, pljačkaško-tranzicione i traljave ekonomske baze učinila je da poverujemo kako je nekakva Rusija ta koja nam je „bratska“, a daleka Kina „prijateljska“ zemlja na jednoj ideološkoj ravni.

Otuda i sveprisutna društvena šizofrenija u kojoj mladi u Srbiji priželjkuju bliže veze i usklađenije spoljne politike sa Rusijom, ali i to da se oni lično školuju, žive i rade u – zemljama Zapada.

Zahvaljujući iskustvu „Koka-kola socijalizma“, prema toj fantastično preciznoj sintagmi istoričarke Radine Vučetić, građani Srbije još uvek dominantno konzumiraju angloameričku popularnu kulturu.

Zapadnu ili Zapadom inspirisanu muziku, filmove i TV serije, robu široke potrošnje i trendove uopšte. Američki Fejsbuk i Instagram, a ne ruski Vkontakte, čak i kada na istom „šeruju“ nekakvog Putina.

Ali, priupitajmo ideološki narajcane rusofile i putinoljube, koji to tačno ruski bend privatno slušaju ili ruski brend tačno kupuju?

Prisetimo se i decenije sankcija i embarga devedesetih, te simboličkog značaja koji su tada imale „original“ leviske, najke i koka-kola, švercovani gotovo identično kao u Moskvi Hruščova i Brežnjeva?

Ili pak nedavnih redova ispred beogradskog Starbaksa? Ne toliko zbog zašećerene kafe, koliko zbog simboličke želje da Beograd jeste ili bar bude – svet.

Prosečne plate i penzije u Srbiji Aleksandra Vučića možda i zaista rastu.

A stopa nezaposlenosti možda i realno opada. Biće i da se neke nove fabrike fakat otvaraju, a autoputevi grade.

Veštački ili jok, dinar jeste stabilan, u budžetu je suficit, a kreditni rejting zemlje povećan.

Dođavola, zašto onda ljudi i dalje odlaze sve dalje odavde? I u farmerkama, „original“ ili iz Novog Pazara svejedno, masovno hrle na odurni Zapad, a ne u bratsku Rusiju?

Čine to zbog jedne trajne „Zlatne groznice“ u smislu šanse, prilike ili bar obećanja društvene ravnopravnosti, vladavine prava, demokratije i slobode, a koju naprosto ne osećaju kod kuće.

Nije sve u BDP-ovima i suficitima, ima nešto i u simbolima.

Osvestili to u sebi ili ne, ljudi koji žele da se oblače kao ljudi na Zapadu – zapravo žele da i njihova društva budu nalik na društva Zapada.

I zato, kao i u Trst svojevremeno, građani Srbije i danas idu na Zapad – „po farmerke“.

Odlaze privremeno ili zauvek, po svoj simbolički komadić mitološkog džinsa kao izraza slobode, nezavisnosti i bunta, uprkos novim fabrikama i autoputevima.

Zato što nam te baš te slobode, nezavisnosti i bunta u Srbiji nedostaje.