Nacionalistička kontrarevolucija

Danas pada 100. rođendan Kraljevine Jugoslavije, a prekjuče je bio 75. rođendan Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ovih dana ti rođendani zapadaju, ali se slabo obeležavaju, a još manje proslavljaju na postjugoslovenskom prostoru. Zašto? Zato što još uvek živimo našu šeprtljavu nacionalističku kontrarevoluciju. I nacionalisti, koji su tu zemlju i bili razbucali u zastrašujućem krvoproliću, od svojih provincijalnih i tribalističkih državčeta do dan-danas nisu uspeli da naprave društva vredna življenja. Te skupljaju salvete sa nacionalnim motivima i osećaju potrebu da Jugoslaviju demonizuju i satanizuju. A šta im drugo preostaje, dok ih Jugoslavija peče kao venerična bolest i sećanje na seksi trenutke i doba? Omiljeni postjugoslovenski sport tada je takmičenje u paranormalnoj disciplini „Ko se najviše napatio u Jugoslaviji?“. Pa predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović fantazira da u Jugoslaviji nije bilo više vrsta jogurta, a jagodinski šerif Dragan Marković Palma u razgovoru za Al DŽaziru komotno ustvrđuje da se u Srbiji danas mnogo bolje živi nego u Jugoslaviji. Jer, evo 3000 za gospodina, i vidi žirafu. Drugim rečima, zato što i decenijama nakon smrti Jugoslavije jedemo govna, što i sami znamo, ali se pravimo da su krempite.

Jugoslavija je bila i ostala fenomen, realnost, prostor i vreme najvećeg napretka u svakom svackijatom smislu koje ovo kukavno parče planete pamti. Sa Jugoslavijom, po prvi put u svojoj istoriji, Balkan je zahvatio proces amerikanizacije (dakle, političke integracije na federalnim osnovama), a ne balkanizacije (dakle, političke dezintegracije po etničkim linijama), kako to navode udžbenici političke teorije. Dve Jugoslavije nastale su nakon traume svetskih ratova u kojima su njeni građani, uz ogromne žrtve, bili na strani pobednika i moralne savesti planete, time zasluživši poštovanje čitavog sveta. A čije to poštovanje zaslužujemo danas, dok Tramp po NATO samitima gurka Crnogorce, Putin po Kremlju ponižava Srbe, Grci maltretiraju Makedonce, Evropljani Hrvate, Slovence brkaju sa Slovacima, a niko ne haje za Bosance? Tek je državni i društveni okvir SFR Jugoslavije lansirao Južne Slovene iz stanja hronično pasivnih i svrstanih zajednica u poziciju hrabro nesvrstanih i posve nezavisnih kreatora svetske politike.

Jugoslavija nije bila tamnica naroda, ali zato jeste bila tamnica za nacionaliste. Jer u njoj su bili zatamničeni i Vojislav Šešelj i Franjo Tuđman i Alija Izetbegović. I, da, bilo je tu međuetničkog povlačenja i potezanja, od Hrvatskog proljeća do Memoranduma SANU. Međutim, antinacionalizam je bio zvanična državna ideologija (druge) Jugoslavije, oličen u krilatici o „bratstvu i jedinstvu“. A šta je tačno loše u tome, i nije li to bila avangardna vrednosna poruka za Evropljane koji danas o istom sole pamet ili mudruju kao o „diverzitetu“? Jugoslavija kao projekat jeste nastojala da bude protivotrov etničkom nacionalizmu. A bila je to i jedina balkanska zemlja u kojoj su svi Srbi (i Hrvati) zaista živeli u istoj državi, što je navodno vekovni, vlažni san srpskih (i hrvatskih) nacionalista. Da, u Jugoslaviji je bilo i snažnih napetosti između federalizma i centralizma. Ali, ovo su napetosti koje nužno prate svaku složenu političku zajednicu. I kreatori Sjedinjenih Američkih Država svojevremeno su jedva prikupili delegate u Filadelfiji za stvaranje svoje ustavne federacije, nasuprot uskogrudim interesima budućih saveznih država. I postali su velesila, čim su stvari i stvarnost počeli da posmatraju nešto šire od svog omalenog, feudalnog i banditskog imanja. Ali treba umeti objasniti budali da granice njegovog vidokruga nisu i granice sveta.

Jugoslavija je bila i zemlja u kojoj su Južni Sloveni sociokulturno bili najbliži i najbliže Zapadu. I dalje su (za)ostajali za njim, ali su hvatali korak ili su bar znali kuda idu. Dok je mađarski socijalistički režim nazivan „gulaš komunizmom“, onaj u Jugoslaviji beše „Koka-kola socijalizam“. Amerikanizacija jugoslovenske kulture započeta je još 1960-ih godina, a i velika jugoslovenska preduzeća funkcionisala su po zapadnom obrascu. U Jugoslaviji se i slušao i stvarao kvalitetan džez i rokenrol, nosile su se farmerke, najlon čarape i šuškave trenerke, koji su bili nedostižni statusni simboli za većinu i „drugog“ i „trećeg“ sveta. Na jugoslovensku Korčulu su, da promišljaju društvo, dolazili i Ernst Bloh, Herbert Markuze, Anri Lefevr, Jirgen Habermas, Erih From i druge veličine. Na FEST dolaziše Kopola, Forman i rahmetli Bertoluči, a na Brione i engleska kraljica i Liz Tejlor. Jedan Pablo Pikaso je naslikao plakat za „Bitku na Neretvi“ za 12 flaša jugoslovenskog vina. A tri meseca nakon što je bio kročio na Mesec, u Jugoslaviju (kao jednu od tek 23 zemlje sveta) je došao i tu dva dana hodao Nil Armstrong. Danas u goste dolaze jedino evropske birokrate, „specijalni izaslanici“, „visoki predstavnici“ i ostale drugorazredne diplomate. Srećom, sa posetama su olabavili prvoklasni mirovni pregovarači. Ali, očigledno je kratak put od filozofa, kosmonauta, te muzičkih i filmskih superzvezda do Lorda Karingtona, Martija Ahtisarija i ostalih Karla Biltova. Tačno onoliki koliki je put od „Jugoslavije“ do „Zapadnog Balkana“ ili „regiona“.

Jugoslavija, posebno ona druga, bila je i svojevrsno privredno čudo. 1950-ih, industrijska proizvodnja rasla je u proseku za 13,83% godišnje (svetski rekord, ispred Japana), a 1960-ih i 1970-ih oko 8,2 odsto. Što je tada smatrano za stagnaciju, a danas je naučna fantastika za postjugoslovenske državice. Jugoslavija beše i na korak od punopravnog članstva u Evropskoj Ekonomskoj Zajednici, u koju je bez carina izvozila 90% svoje industrijske robe. Jugoslovenska industrijalizacija i urbanizacija bespovratno su transformisale zaostale balkanske prostore, a u periodu 1945-1970. se u gradove preselilo oko 5,5 miliona Jugoslovena. Izdašno se investiralo u infrastrukturu i privredu, i to sopstvenim snagama i sredstvima, bez molitvenog čekanja na spasonosne strane investitore. I cela Jugoslavija bila je manje zadužena nego što su to i Srbija i Hrvatska danas. Zato nam možda i ne treba neka naročita kultura sećanja, već valja samo da otvorimo oči i pogledamo unaokolo. Jugoslavija je živa i živi u našim tada izgrađenim prugama i fabrikama, autoputevima i soliterima, ambulantama i bolnicama, osnovnim i srednjim školama, bibliotekama i fakultetima, muzejima i galerijama, mesnim zajednicama i domovima kulture. Dok u našim vrlim novim postjugoslovenskim društvima izgradiše jedino par hipermarketa i tržnih centara za (ras)prodaju uvozne robe na Crni petak. Jugoslovensku arhitekturu čitavom svetu predstavlja njujorški Muzej moderne umetnosti (MoMA). A u kakve antologije će ući današnji Beogradi na vodi i novosadske Promenade?

Jugoslavija jeste bila projekat vaskolike i sveukupne modernizacije, emancipacije, te širenja granica lične i društvene slobode. Partijske elite – prvo radikalske, a zatim i komunističke – jesu kontrolisale ili kidnapovale dobar deo društvenog života u zemlji. I znalo se ko nosi vodu, a ko malter. Ali se Jugoslavija gradualno kretala od kraljeve diktature, preko sovjetskog totalitarizma, do jedne sasvim meke autokratije i, najzad, liberalizacije pod Ante Markovićem. Smanjivana su ovlašćenja tajne policije, eksperimentisalo se sa slobodnim unutarpartijskim izborima, a građanima Jugoslavije je dozvoljeno da putuju i rade po inostranstvu. A uvećavale su se intelektualne slobode i radnička kontrola u kompanijama, uz nezabeleženi procvat umetnosti, književnosti, popularne kulture i potrošnje. Dok je 1921. godine 51,5% stanovništva Jugoslavije (i 80% stanovnika Makedonije i Bosne i Hercegovine) bilo nepismeno, broj nepismenih 1981. godine bio je 9,5%. Samo ta činjenica bila bi dovoljna da skinemo kapu, stojimo u stavu mirno i duvamo perut sa kragne toj Jugoslaviji. Dakle, mrski i odurni Jugosloveni su oni koji su gotovo iskorenili nepismenost i aktivno i nadahnuto prosvećivali ljude u pogledu zdravlja, obrazovanja, kulture i umetnosti. Stotinu mu partizanskih ofanziva, Jugoslavija je imala i prvi komercijalni nudistički kamp u Evropi – Koversadu kraj Vrsara u Istri. Dok danas uveliko oblačimo pravoslavni, katolički i islamski tekstil kako bismo kamuflirali svoju gologuziju i zasenili moralnu prostotu.

Jugoslavija je nažalost trajala (pre)kratko. Baš onoliko koliko je trajao Hobsbaumov „kratki“ 20. vek. Ali njeno nasleđe živi i danas. Ono diše kao ontološki, egzistencijalni i gotovo eshatološki izraz ili iskra onih boljih mogućnosti južnoslovenskih plemena. Uz sve svoje nedostatke i nakaradnosti, a kojih nipošto nisu bile lišene ni razvijenije zemlje u tom „kratkom“ veku. Jugoslavija je i kao ideja i kao praksa bila izraz modernosti, prosvećenosti i kosmopolitizma, nasuprot hroničnoj zaostalosti i dubokoj periferiji Južnih Slovena. I ne radi se tu o (jugo)nostalgiji kao sentimentalnom „žalu za mladošću“, već o činjenicama. Umesto lažnih narativa i jeftinih finti za sirotinju na kojima odrastaju nove generacije postjugoslovena. Dok racionalno maštaju o pasošu sa kojim će moći da pristojno žive i rade bilo gde, samo ne u „regionu“. Shvatimo već jednom – i još jednom, kao što su to bili shvatili naši preci – da nas više stvari povezuje, nego što nas odvaja. Da mi, balkanska plemena i građani jugoslovenske veroispovesti, govorimo ili razumemo isti jezik, da imamo istu kulturu i nasleđe. I da se lečimo, školujemo i studiramo po ustanovama nastalim u toj Jugoslaviji, da kotrljamo automobile jugoslovenskim (auto)putevima, da slušamo istu muziku i gledamo iste filmove, da se smejemo istim vicevima o Muji, Lali i Crnogorcima, da su nam oči more Jadransko, a kose klasje Panonsko, dođavola. I zato i zauvek: srećan ti rođendan, Jugoslavijo.