Najbolji svet

Odgovorio je inženjerski logično: uprkos svemu, mora biti da je ovo svet sa zapravo najboljom razmerom dobra i zla. Jer, božesačuvaj, ne bi nas taj bog zavrnuo. Ljudska planeta je poput pripitog vozača koji milicioneru sa onom duvalicom na gotovs odgovara da nije ni pijan ni trezan, već „taman“. Dakle, u svetu ima i zla i bedastoća, naravno, ali u taman savršenoj razmeri da bi i dalje bilo najbolje moguće. Volter je, kao i svako razumno i skeptično biće koje je videlo šta se dešava unaokolo, tvrdio da je količina zla i patnje naprosto nepodnošljiva da bi taj inženjerski optimizam bio istina. Međutim, danas, po izmaku 2014. godine, valja se vratiti čitanju Lajbnica. Iako je, za razliku od Voltera, bio krajnje pedantan, dosadan i suvoparan pisac, pa čak ni danas ne postoje njegova „Sabrana dela“ sakupljena na jednom mestu. Jer ko voli da čita o optimizmu i o tome da je baš sve super, zar ne?

Slično tome, svetu i danas nedostaje dobrih vesti. I to ne u nekakvoj priprostoj novinskoj ili TV rubrici namenjenoj tetkama koje vape za hepiendom i sličnim žvakama za mozak. Niti zato što bismo svi radije furali ružičaste cvikere na nosu i pretvarali se da je sve posvud sjajno. Već zato što su dobre vesti, naprosto, istina. Naime, mi danas zaista živimo u najboljem od svih ako ne mogućih, onda bar dosadašnjih istorijskih svetova. Ovo je najbolje vreme za svet, odnosno za ljudski rod u njemu do sad. A izvesno je da će postajati bolje – bar ako ne zabrljamo tu klimu. Jer statistika je neumoljiva, šta god mislili o njoj, a verovatno mislimo sve najgore. Cinik, pesimista i sporadični nihilista u ovom kolumnisti urla, skače i previja se od bola, ali to neće promeniti činjenicu da je današnji svet zapravo sasvim pristojno mesto za život. I to po gotovo svim relevantnim parametrima, bez filozofiranja.

Na primer, od 1990. do 2012. godine broj siromašnih u svetu se prepolovio. I u pitanju nije nekakva zavera bogatih namenjena sopstvenoj savesti, niti politička prevara poput manipulisanja dozvoljenim nivoima aflatoksina onomad. U kalkulaciju su ubrojani celokupni uslovi života, od dostupnosti pijaće vode do načina stanovanja. Humanitarni napori (sa Bobom Geldofom ili bez njega) pomogli su svakako, ali istinski podsticaj je ponudila međunarodna trgovina. Dakle, sve one fabrike preseljene u inostranstvo i patike ušivene u Bangladešu zbog čega kukamo iako pojma zapravo nemamo. Goleme populacije mnogih golemih država – Kine, Indije i po Latinskoj Americi pre svega – ovo je podiglo iznad kritične granice apsolutnog siromaštva. Podrazumeva se da oni i dalje ne žive dobro, ali više nisu podobni modeli za reklame Crvenog krsta kao što su nekada bili. Dok je 1981. godine 70 odsto stanovništva zemalja u razvoju živelo sa manje od 2 dolara dnevno (a 42 odsto sa manje od jednog dolara), 2012. godine sa manje od dva dolara dnevno živi tek 43 procenta, a sa manje od dolara „samo“ njih 14 odsto na svetu. Jasno je i da ova statistika zvuči surovo – posebno onima i dalje zarobljenima u tih 14 odsto. Ali ostaje činjenica da su poslednje dve decenije učinile da polovina najsiromašnijih građana sveta ustane sa tog dna.

Zatim, globalna pismenost, kao i nivo fakultetskog obrazovanja, na istorijskom je vrhuncu. Razne konzervativne kreature drobe o tome da niko više ne čita knjige, da omladina samo bulji u mobilne telefone dok drug „Tolstojevski“ drema na polici jer nema aplikaciju za android. Međutim, pismenost na celoj planeti danas je na astronomskih 84 odsto. I ne radi se samo o razvijenom Zapadu, na kojem je pismenost odavno proterana u udžbenike iz istorije. Samo u Indiji sa njenih 1,2 milijarde stanovnika, 60 odsto ljudi može da uživa u „50 nijansi siva“, a zatim trenira srednji vek u krevetu, dok je pre pola veka broj pismenih na potkontinentu bio mršavih 18 procenata. Postotak pismenih danas je 97 odsto u Albaniji, 99 odsto u Azerbejdžanu, 84 odsto u Bocvani, 96 odsto u Boliviji, 98 odsto u Bugarskoj, 90 odsto u Brazilu, a nismo ni stigli do „C“. Zatim, suprotno popularnom uverenju, u razvijenim zemljama se zapravo čita više književnosti i ozbiljnih časopisa nego ikad. Čast izuzecima, ali baba i deda pre pedeset godina nisu sedeli pored kamina i čitali Džojsa ili Hemingveja. A ti mobilni telefoni, tableti i ostala čuda sa ekranima na dodir? Brojna omladina ih koristi za, neverovatno, čitanje raznih sadržaja po internetima od kojih su mnogi pametni baš kao i te sprave među prstima.

Dobro, a ratovi? Bar nešto kao indikator da je sve otišlo dođavola? Evo Ukrajina, evo Irak, evo odurni zlikovci iz Islamske države, eno Afrika, gde sigurno neko vodi građanski rat (samo nismo te države naučili baš skroz pa spominjemo ceo kontinent)? Tačno, mača se laća i od mača gine, ali ratni sukobi i smrti od ratnih dešavanja su u konstantnom opadanju u svetskoj istoriji – čak i uključujući dva svetska rata. U njima je mnogo ljudi izginulo samo zato što je u 20. veku mnogo ljudi na svetu – živelo. Ali postotak ljudske životinje koja gine u ratu takođe je na istorijskom minimumu. Od lovačko-sakupljačkih društava do, otprilike, Napoleona, rat je bio svakodnevna pojava za većinu stanovništva, stalno. Dok je prva decenija 21. veka verovatno bila decenija sa najmanjim brojem ratnih žrtava u pisanoj istoriji. Ako izgleda kao da ratujemo po ceo dan, to je samo zato što ima više informacija o ratovima nego pre, ali ne i samih ratova.

U tom smislu smo i tolerantniji nego ikad. Danas oko polovina ljudi u Srbiji zastrašujuće skaradno ne bi želela Rome za komšije i nije ih blam da to kažu zaludnom anketaru. Ali pre stotinak godina takvo pitanje uopšte ne bi bilo moguće postaviti a da istraživača ne pošalju u ludnicu na elektrošokove jer zapitkuje gluposti. Donedavno je po celom kontinentu bilo „opštepoznato“ da su ljudi drugačije vere, nacije i boje kože hodajući đavoli koji kradu decu, dušu i blagostanje. Danas kršimo prste jer se mnogi protive gej brakovima, ali je homoseksualnost bila ilegalna sve do 1810. u Francuskoj, 1861. u Engleskoj (kažnjavana je vešanjem) ili do revolucionarne 1917. u Rusiji. Stotinu mu društvenih progresa, žene nisu glasale do pre jednog veka (i manje) jer su smatrane za histerična, neinteligentna i nadasve neozbiljna bića (uz to, do pre par vekova, nije glasao niko, nigde). A danas kolektivno pronalazimo načine kako da ih ima više u politici jer smatramo da je to i važno i okej. Dakle, svet danas izgleda kao pomahnitala orgija zatucanosti samo u poređenju sa idealnim svetom lišenim svih predrasuda i u kojem je Anđelina Džoli svačija mater. Ali u poređenju sa stvarnim svetom u bilo kom trenutku istorije, naše predrasude i poštovanja različitosti zapravo stoje sasvim dobro.

Zatim, za ogroman deo čovečanstva, stvari su i jeftinije i dostupnije nego ikad. Od hleba i kafe, sve do automobila i televizora. S tim u vezi, u razvijenim zemljama su u stalnom opadanju i krađe i provale i otimačine. I, konačno, pametniji smo nego pre. Prosečni koeficijent inteligencije današnjeg čoveka je za 24 poena veći od onog pred Prvi svetski rat – i to ne samo zato što su mnogi jurcali u tu belosvetsku klanicu za boga i otadžbinu. Jer banditi od psihologa nam ne govore da se IQ iznova kalibriše od generacije do generacije tako da stotka ostane prosek. A i da ne bismo mislili o svojim precima kao o tupanima jer nije prijatno. Dok zapravo napredujemo i sve više razvaljujemo one slagalice i obrtanja predmeta u prostoru.

Lako je biti ciničan, kao što je i lakše pisati i izveštavati o groznim i odvratnim stvarima. Ako kao generacija priznamo da svet trenutno i ne stoji tako loše, onda istovremeno priznajemo da smo prošli bolje nego naše dede i babe. A to znači da isti taj svet ima pravo na to da od nas očekuje mnogo više – truda, zalaganja, jezika, tehnološkog znanja, umetnosti, uspeha, obaveštenosti uopšte. U ovako sjajnom svetu, naš je izbor da budemo neuki, zadrti i uskogrudi. Naši preci su mogli da se izvuku. S druge strane, nije ni loše što toliko kukamo. Što dižemo glas ili što uopšte obraćamo pažnju na to što su ženama po Bliskom istoku zabranili da voze auto ili im odsecaju genitalije, na to što su one ruske pankerke zaglavile robiju u Sibiru, na to što na imigrante pucaju po Mediteranu, na to što nas bogati uveravaju da treba da štedimo i da ne mućkamo Molotovljev koktel kad nam to poruče iz „Armani“ odela. Odlično je to, zato što je napredak ona stvar koja se dešava kad je čovečanstvo preokupirano stvarima koje ne valjaju. Međutim, zastanimo samo na trenutak i razgrnimo tu kakofoniju loših vesti sa naslovnih strana. Jer smo možda, ali samo možda, najza d ukapirali tu stvar koju zovemo civilizacijom.