Naša Đavolja varoš

Ova „svetska čuda“ zapravo su pohvala grčkom, a ne svetskom građevinarstvu i kreativnosti, jer samo dva monumenta (od sedam) nisu izgradili oni sami. Problematična je i naša interpretacija ovih veličanstvenih građevina i spomenika kao „čuda“. Grčka reč u tom popisu bila je „theamata“, što znači „stvari koje treba videti“, a ne „thaumata“ (čudo). Dakle, Grci im nisu pripisivali misteriozna, već turističko-promotivna svojstva.

Na sličnu (samo)promotivnu akciju uputio se i avijatičar i relativno propali filmadžija Bernard Veber, sa idejom ponovnog odabira „novih“ sedam svetskih čuda. Posve zapanjujuće, ova akcija je doživela izuzetno veliku popularnost širom sveta. Koncept je bio takav da stanovnici planete putem interneta glasaju za svoje favorite. Bilo iz iskreno dobronamernih, bilo iz skriveno finansijskih namera, proklamovani cilj beše osnažiti globalno sećanje, međunarodnu komunikaciju, svest o svetskom kulturnom nasleđu, i tome slično. Iako je u pitanju jedna privatna firma i privatna ideja, mnoge države su ovo shvatile kao takmičenje u međudržavnom prestižu sa ne-tako-mirisnom notom etnocentrizma. Brazil je povodom svega vodio glasnu državnu kampanju, a njihove telekomunikacijske firme su Brazilcima omogućile da besplatno glasaju za kip Isusa Hrista nad Riom de Žaneirom. Peruansko ministarstvo trgovine i turizma pokrenulo je masovnu akciju glasanja za „njihov“ Maču Piču. Slično je bilo u Jordanu, Indiji, Čileu, Meksiku i drugde. Egipćani su se bunili što u spisak nije ubačena „njihova“ Velika piramida u Gizi, smatrajući sve svetskom zaverom. Rezultat beše jedan od najmasovnijih izlazaka na nekakve izbore u istoriji planete. Ohrabren tim uspehom, Veber i njegova firma osmislili su novo glasanje, ovaj put za sedam „prirodnih“ svetskih čuda. Državama koje ulaze u glasački ring tada se pridružuje Srbija sa „svojom“ Đavoljom varoši. Ministarstva, narodni poslanici i javne ličnosti u Srbiji takođe pozivaju građane da masovnim izlaskom na računarska birališta učine da se Đavolja varoš nađe na ovom spisku.

U celoj toj galami previđa se nekoliko važnih detalja. Prvo, neobično je što država Srbija (ili bilo koja druga država) sa takvom strašću i zainteresovanošću odgovara na privatnu akciju jednog čoveka i njegove kompanije. U pitanju je neformalni i nezvanični izbor, a ozbiljne organizacije koje se bave kulturnim nasleđem, poput UNESCO, rekle su da niti imaju, niti žele imati bilo šta sa celom tom gužvom. Lobiranje za stavljanje nekih spomenika kulture na listu koju sastavlja UNESCO bio bi mnogo suvisliji cilj. Drugo, problematično je što se zagovara i poklanja poverenje učešću na izborima sumnjivog kvaliteta i metodologije (glasa se putem interneta, moguće je neproblematično glasati više puta, itd). Treće, pomalo je neukusno povezivati Đavolju varoš sa Srbijom zbog istorijske slučajnosti da se u ovom trenutku ona nalazi unutar nekih političkih granica. Fenomen Đavolja varoš, nastao erozijom zemljišta, puno je stariji od Srbije i, kao delo Matere Prirode, podjednako pripada ne samo celom čovečanstvu, već i ukupnoj flori i fauni. I, četvrto i lično najinteresantnije, Srbija svojim nagovaranjem zapravo i bez blama utiče na izbornu volju sopstvenih građana, odnosno želi da umesto njih klikće na izbornu internet stranicu. Zašto Petar Petrović iz Veternika, sasvim svesno i savesno, ne bi glasao za takođe ponuđeni Galapagos, Gibraltar, Olimp, Maldive, Švarcvald, Fudži, Dunav, Amazon, Titikaku, Plitvice, Gang, Štrbske Pleso, Loh Nes, Kalahari, kanjon u Koloradu ili neki fjord u Norveškoj?

Činjenica da se i ne uviđa problematičnost ove akcije veoma je ilustrativna. U pitanju je tako karakteristična i nimalo čudesna praksa pružanja posebnog tretmana ili gledanja kroz prste nečemu što je „naše“, bilo da je u pitanju „naša“ pesma na Eurosongu ili „naš“ ratni zločinac. Istu grešku ne čini samo Srbija, ali to i dalje ne znači da je treba (na)praviti. Naravno, nije to ništa strašno. Ako se Đavolja varoš i nađe na Veberovom spisku sedam „prirodnih“ svetskih čuda, moguće je da će se u Kuršumliju sliti koji turistički evro više. Što jeste za podršku. Međutim, umesto karikature globalne demokratije koju nudi ovaj izbor, bilo bi mnogo lepše da Srbija aktivnije učestvuje u očuvanju svetskih bilo prirodnih bilo kulturnih spomenika koje odabiraju stručnjaci a ne volja internet-glasača. Kao i da promoviše individualne izbore prema objektivnim, odnosno estetskim i arhitektonskim kriterijumima. Ili barem prema sopstvenoj, a ne patriotskoj savesti i svesti.