Naša seksualna deca

 NJutnovi zakoni mehanike su zakoni inercije, sile i akcije-reakcije. Treba reagovati na seksualno zlostavljanje i nasilje. Postoji sedam padeža u srpskom jeziku. Zaljubljenost i ljubav su dragocena osećanja. Sve reke u Srbiji pripadaju jednom od tri morska sliva. Dobro je koristiti zaštitu prilikom seksualnog odnosa. Čovek i druge vrste su nastali evolucijom putem prirodne selekcije. Naše telo pripada nama. Sve ovo su prirodne i društvene činjenice i istine. A samo neke od njih se uče u osnovnim i srednjim školama u Srbiji.

I sad, bilo je i ostalo pokušaja da se npr. teorija evolucije izbaci iz nastavnog plana i programa, ali je na ovo, srećom, oštro reagovala stručna i kritička javnost. S druge strane, u tim istim školama, na časovima veronauke, uči se i to da je svet nastao nakon 6 dana rmbačenja i jednog dana čačkanja nosa, da je živi svet potekao iz zoološkog vrta na Nojevoj barci, a da su ateisti zabludeli i prikriveni vernici ili pak Titove i/ili sotonine sluge bolesnog uma. Međutim, šta ćemo sa činjenicama iz prvog pasusa koje se u školi – ne izučavaju, niti će? Naime, radi se o kontroverzi povodom famoznih „obrazovnih paketa“ za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom, a koje je godinama pripremao i pilotirao Incest trauma centar iz Beograda. Jer, na zamisao da se ovi sadržaji uključe u postojeće nastavne planove i programe bio je reagovao deo konzervativne, nacionalističke, klerikalne i homofobne javnosti, i to tekstovima, saopštenjima, peticijama, a ubrzo i „Sveroditeljskim“ protestom „protiv seksualizacije dece u srpskim školama“.

Drugim rečima, fekalija je pogodila ventilator, i raštimovana žica je akustično odzvonila po šupljoj lobanji. A moralna panika i sitnoburžoaski bes su se bili proširili društvenim mrežama poput vaški u rovovskom ratu. Utvrđivalo se da spomenuti obrazovni paketi predstavljaju zaverašku „indoktrinaciju“ i da „uvode totalitarnu LGBT i rodnu ideologiju“ i „ekstremni feminizam“ u sirote škole i među plodove naših prepona. Gnevom pravednika se drobilo, urlalo, bogoradilo, vapilo i penilo i o „beslovesnoj promociji homoseksualizma i pornografije od strane antiporodičnih NVO“, „rađanju monstruma iz braka postkomunističkog ateizma i zapadnog kapitalizma“ i (lični favorit) „majmunskoj bestidnosti i satanističkoj amoralnosti“. Pred ovakvom rafalnom paljbom mentalnih ćoraka, Ministarstvo prosvete se povuklo poput penisa u hladnom bazenu, odlučivši da zaustavi ili „revidira“ (ne)sporne obrazovne pakete.

Za pohvalu je jedino to što su ovi samozvani branioci srpske nejači, svetinja i ostalih ognjišta ovaj put zaista i pročitali stotine stranica predloženog teksta. Pa su iz njega (kao i iz konteksta) pažljivo izvukli sve ono što para uši i draška ganglije njima lično, ali i malograđanskom moralu. A to su fragmenti o tome šta su, npr. francuski poljubac, kontracepcija, masturbacija, te oralni i analni seks, baš kao i ilustracije i heteroseksualnih i homoseksualnih parova (kako se ljube i poklanjaju cveće). I to je, otprilike, to. O, jeresi! Zlo i naopako! Blud i nemoral! Ili, završnim ćiriličnim rečima organizatora protesta protiv ovih obrazovnih paketa: „Raspeti i vaskrsli Gospode, blagoslovi nas u borbi za naše potomstvo!“. Zaista, mora da će potomstvo oslepeti, osušiće mu se kičma ili ižđikati malje po dlanovima ako ugleda ili dotakne obrazovne pakete! A ne daj Bože i Sveti Savo, svoje genitalije! Baš kao što će naša deca – naivne mukice, tanane poput snežne pahuljice – promptno postati orgijastički gejevi i satanističke lezbejke ako u školskom udžbeniku slučajno ugledaju dve devojke kako se ljube. Umesto da vraćaju Kosovo ili bar kredite bankama.

Međutim, isuviše je lako ukazivati na sve apsurde ove komične klerikalne zatucanosti. Ali tada mašimo osnovnu i važnu poentu koja leži u edukaciji i osnaživanju dece za to da prepoznaju seksualno uznemiravanje i zlostavljanje, kao i da reaguju protiv incesta i pedofilije. Iako roditelji već ispravno uče svoju decu da ne uzimaju bombone od brkatih stranaca u belim kombijima i sa naočarima u stilu Minje Subote. Ili je možda i to skandalozna „seksualizacija“ dece i omladine, a ne važna lekcija u vaspitanju i obrazovanju? Nezgodacija jeste samo u neprijatnoj i prećutkivanoj činjenici da će nasilnik, zlostavljač ili pedofil mnogo verovatnije biti neko koga dete poznaje i veruje mu. Ta i takva statistika nam može biti odurna, gnusna, odvratna, grozna i preteško svarljiva, ali je to ne čini manje istinitom. A čak i ako su naši sopstveni prijatelji, susedi i srodnici divni i sjajni ljudi, kao što to u najvećem broju slučajeva zaista i jesu, ostaje važno da ovu lekciju usvoje i ona deca koja nemaju tu sreću i luksuz. To jest, da sva deca nauče šta je seksualno nasilje, i šta je primereno dodirivanje, a šta neprimereno pipkanje, bez obzira na to da li nas od ovakvog sadržaja podilaze žmarci. Ili je možda bolje da prećutimo i potisnemo to da nam žmarce i nelagodu zapravo mnogo više proizvodi onaj jedan čudak od komšije, kolege ili ujaka?

I upravo zato je (uspešna) konzervativna reakcija na ove obrazovne pakete toliko neodgovorna, nemoralna i društveno opasna. Pročitajmo nekad crnu hroniku u novinama, umesto da okrećemo stranice i zatvaramo oči pred mnogobrojnim slučajevima seksualnog nasilja u porodici. Možda bi ta hronika bila manje mračna da je više dece imalo priliku da u školi čuje lekciju o tome da (i) njihovo telo pripada samo njima i da treba da se pobune protiv svega što im nije prijatno. Kao i da porodica nije „osnovna ćelija“ srpskog tkiva, već da ona može da bude i maligni prostor traume i užasa. Zapitajmo se i zbog čega je ovoj ekipi zatucanih i homofobnih mračnjaka više stalo da zaštite decu od „zapadnih vrednosti“ nego od pedofila? Zašto su odbrana i zaštita dece od (prikaza) homoseksualnosti važnije od odbrane i zaštite dece od silovanja? Ko tu onda zaista brani i čuva našu decu od zla? Jer, ovako ispada i biva da, u poređenju sa samozvanim zaštitnicima porodičnih, rodoljubivih i tradicionalnih vrednosti, o našoj deci zapravo mnogo bolje brinu hedonistički bezbožnici, amoralni globalisti i dekadentne lezbejke. Konzervativna i klerikalna zavera ćutanja, zataškavanja i zatvaranja očiju pred realnošću je ta koja je stvarna opasnost.

Najzad, čak i da se u ovim obrazovnim paketima zaista nakaradno, podlo i nekako „zguza“ radi jedino o progresivnom seksualnom obrazovanju, a ne o sprečavanju seksualnog zlostavljanja – a šta je tačno loše u tome? U Vojvodini već godinama i sa fantastičnim uspehom traje projekat seksualnog obrazovanja. Da li to dečurlija i omladina po školama Srbije ne treba da čuje ništa o seksualnosti i seksu? Da li tinejdžerke možda ne treba da čuju da je normalno da i devojke masturbiraju? Ili da ne moraju da pristanu na oralni seks ako to ne žele? Da mladi ne treba da se stide svog tela, ali ni da potiskuju svoje emocionalne i erotske želje i strasti prema suprotnom ili istom polu? Ukoliko nam je seksualnost naše dece i omladine nelagodna, problem je u nama, a ne u njima. Međutim, nismo mi ti koji će o tome da slušaju na času. Uostalom, nije li fajt sa belom kugom visoko na listi prioriteta ovih krstaških ratnika za tradicionalnu decu i još tradicionalniju porodicu? Pa, borba sa tom demografskom napasti odvija se upravo po spavaćim sobama. Narajcani borci protiv „seksualizacije dece“ zaista kao da pristižu iz srednjeg veka ili bar iz doba pre brzog interneta. Naivno misleći da mladi već ne pretražuju sve i svašta, kao i da poodavno ne istražuju svoja i tuđa tela. Napumpani hormonima, oni su i seksualni i seksualizovani van svake mere. Pitanje je samo da li će o tim promenama, željama i osećanjima nešto suvislo i saznati ili neće. A šta je obrazovna alternativa? Pornografija? Sveto pismo? Pornografija u Svetom pismu? I naša deca su seksualna bića i nisu ih donele rode. A ukoliko to sami volimo da mislimo, ona sigurno misle i znaju drugačije.