Naše nasilje

Berlin je 1945. godine, a mi smo se sa specijalnim timom kršnih i do zuba naoružanih momaka partizanski probili do bunkera Adolfa Hitlera. U stilu DŽejmsa Bonda, Brusa Lija ili pak Koče Popovića (neka svako fantazira po ličnim sklonostima) zatim efikasno eliminišemo Hitlerovu elitnu gardu. Ulazimo u podzemnu prostoriju gde glavom, bradom i smešnim brkom stoji – on. Hitler tada poseže za svojim „Lugerom“, ali mu ga lično izbijamo iz ruke. Hvata se pilule sa cijanidom, ali dobija kroše u vilicu, i nemoćan i raspaučen pada na pod. Tada se nas dvojica hrvamo, urlamo, rušimo lampe i stolove, a on se otima kao nerast u teranju. Najzad ga savladamo, stavimo mu lisice na ruke, te izgovorimo sledeću rečenicu: „Adolfe Hitleru, hapsim te zbog zločina protiv čovečnosti“. Zadovoljno se smeškamo, dok se nama smeška orden za hrabrost.

Međutim, tada ovaj svetao, herojski čin postaje za bar pedesetak nijansi mračniji. Šta uraditi sa vezanim Adolfom Hitlerom? Slobodno pustimo mašti na volju. Ošamariti ga? Šutnuti ga u prepone? Pesničiti ga po licu dok mu ne polomimo nos? Dohvatiti bejzbol palicu i mlatiti ga po kolenima, rebrima i lobanji do iznemoglosti? Urezati mu svastiku na čelo poput Breda Pita u onom sjajnom Tarantinovom filmu? Šta, dakle, raditi sa čovekom koji je u smrt poslao na desetine miliona ljudi? Hajde, dozvolimo imaginaciji da se raspištolji. Da li mu iskopati oči nožem? Iščupati mu pogani propagandni jezik? Ubrizgati mu parazite (hm, ili možda parališuće kancere?) koji ga sporo i mučno izjedaju iznutra? Srednjovekovno čerečiti, čupati nokte, sakatiti genitalije, žigosati žaračem, polivati kiselinom, tretirati četkom za rđu, nahraniti ga Gebelsom? Brzi i efikasni metak u čelo fakat deluje nekako neprimereno i gotovo neprikladno. Taj (ne)čovek jeste kriv za nezapamćeno zlo i naopako, pa nije li onda jedino pravedno uzvratiti mu nečim zlim i naopakim? Nemilo za nedrago, zar ne?

Ova sadistička fantazija zapravo je mentalni eksperiment izvesnog neurobiologa i primatologa Roberta Sapolskog sa Univerziteta Stanford. Uzgred, ovaj sociolog i kolumnista je tako ponekad zamišljao kako razgovara, odnosno sasvim nasilno komunicira sa Slobodanom Miloševićem. Sigurno su i dragi čitaoci i još draže čitateljke i sami imali ovakve ili slične maštarije kada je reč o raznim zlikovcima i zlotvorima iz istorije ili neposrednog okruženja. Uostalom, dežurni komentatori vesti o hašenju nekog pedofila, silovatelja ili zlostavljača dece uredno se utrkuju u kreativnosti oko načina mučenja dotičnog. A nije da ponekad ne izmaštamo i o tome kako nanosimo bol našem sadističkom šefu, preambicioznom poltronu od kolege, vozaču iz druge trake koji nam naglo i bez žmigavca preseca putanju, ili komšiji koji je nelegalno podigao čitav sprat nad našom glavom, pa nam njegova odvratna deca skaču po istoj po ceo prokleti dan. A i tašta i svekrva (ili zet i snajka) umeju da budu visoko kotirani na tom mračnom spisku fiktivnog nepočinstva prema bližnjem svom.

Svi ovi scenariji zapravo govore mnogo toga o ljudskoj prirodi. To jest, o nama samima (kao pojedincima i kao živoj vrsti) koji imamo sasvim ambivalentan i kontroverzan odnos prema nasilju. S jedne strane, mi se gnušamo nasilja, krvoprolića, agresije, ubijanja i patnje. Ne mlatimo se i ne pesničimo po trgovima, kancelarijama ili javnom prevozu. Ili bar preziremo one koji to rade. Glasamo za političare koji obećavaju borbu protiv kriminala i bezbedne ulice, i verujemo da je mir u svetu jedna sasvim ispravna i zgodna stvar. Dok, istovremeno, imamo na hiljade nuklearnih bombi i ostalog oružja za masovno uništenje. Granatiramo gradove, masakriramo civile, silujemo žene kao deo ratne taktike, otimamo avione kojima rušimo zgrade, (samo)ubilačkim bombama raznosimo ljude po pijacama, pucamo po vršnjacima po školama, progonimo i zlostavljamo druge i drugačije. Drugim rečima, protivimo se ubistvu, a opet priželjkujemo smrt pojedincima. Ili, gutamo nasilne akcione filmove, a protivimo se pucačini na ulici. Verujemo da svako ima pravo na fer suđenje, a ipak bismo mnogima najradije „presudili sami“. Grozimo se mučenja, ali bismo verovatno bar malkice mučili Adolfa Hitlera.

Ovaj kuriozitet ili paradoks ljudske prirode tada može da objasni – nedavno i posve komotno gostovanje Ratka Mladića u jutarnjem programu TV Hepi. Okej, njegovo telefonsko gostovanje, pošto je dotična kreatura bila opravdano sprečena da fizički svrati u studio. Dakle, tada se postavlja sledeće pitanje. Kako je uopšte moguće da se kao srdačni „deda Ratko“, u poluzabavnu emisiju, ljubazno i žovijalno javi, te pošalje nam pozdrave i poljupce – čovek koji je osuđen za genocid? Baš kao i za progon, istrebljenje, zločin protiv čovečnosti, ubistvo, nehumano delo prisilnog premeštanja, deportaciju, terorisanje i protivpravne napade na civile, te uzimanje talaca? Da ga tada sa poštovanjem oslovljavaju sa „generale“, dok on mudro i nesuvislo deli geopolitičke („šta ovaj NATO hoće, mnogo se šire ka Rusiji“), baš kao i nutricionističke („I neka Voja malo omrša“) savete.

Bilo je to poražavajuće, uvredljivo i nadrealno kao da je, na primer, Adolf Ajhman došao u goste kod Opre Vinfri. Da, eto, proćaskaju malo o zdravim stilovima života, o prednostima putovanja železnicom, ili o najefikasnijim sredstvima za borbu protiv insekata i štetočina u domaćinstvu (topla preporuka: Ciklon B!). Jer, eto, čovek je popularan i legendaran, a živelo blaženo tržište i njegova nevidljiva ruka. Međutim, ono što je tu još neverovatnije i društveno opasnije je sledeća stvar. Kako je moguće da se ovaj kriminalac, kukavica, ubica dece, fašista i ratni zločinac uopšte doživljava kao vaskoliki heroj srpskog naroda, te žrtva međunarodne zavere protiv Srba? Isto važi i za tretman „odsluženih“ „heroja“ poput Šljivančanina, Lazarevića, Pavkovića i ostale zločinački udružene bande, a koje komotno zovemo na tribine, za visoke predavače po vojnim školama, ili im objavljujemo memoare u koricama tvrđim od obraza. Gde se, dođavola, dede taj moralni kompas? Znamo li više šta je dobro, a šta zlo? Da li je to taj „poremećeni sistem vrednosti“ o kojem svi pričaju kada hoće da zazvuče pametno, a niko ne zna šta on tačno znači?

Kao što smo nažalost bili videli, sasvim je moguće. Ali zašto, stotinu mu ili 8372 civilnih žrtava? Pa, zato što mi, ljudi, zapravo ne mrzimo naročito ni nasilje, ni mučenje, ni zločine. I baš kao što maštarija sa Hitlerom brutalno pokazuje, i lično bismo se na tom mučenju angažovali, samo ukoliko smatramo da je ono pravedno i ispravno. Drugim rečima, mi mrzimo i/ili se plašimo „pogrešnog“ nasilja. To jest, nasilja i agresivnosti u „pogrešnom“ kontekstu. Dok je nasilje (ili čak zločin) u „pravom“ kontekstu – nešto sasvim prihvatljivo ili okej. Na primer, policajac koji nasilno zavrće ruku tinejdžeru koji je opljačkao trafiku, te vojnik i slavni predak koji na Solunskom frontu puca u mrskog Švabu i podlog Bugarina, sve je to prihvatljivi društveni kontekst. Zatim, po stadionima ili televizijama uživamo u organizovanom ritualnom nasilju „po pravilima igre“, a koje onda nazivamo kolektivnim sportom. Učimo decu da „uzvrate udarac“ ako ih neko udari ili maltretira u školi. I naši jezici i svakodnevni razgovori prenapučeni su agresivnim i nasilnim metaforama, od kolege koji nam je „zabio nož u leđa“, preko promaje koja „ubija“ i televizora koji „gori“, sve do dece koja „spavaju kao zaklana“. A kada se dobro zamislimo, svi imamo svoje lične spiskove za odstrel. I periodično ih „apdejtujemo“.

Iz svih ovih razloga, nasilje i agresija predstavljaju ozbiljan moralni, politički, društveni i intelektualni problem od kada je civilizacije. Tuberkuloza, male boginje, kancer, malarični komarci, globalno zagrevanje, asteroidi koji jurišaju ka Zemlji, jasno je šta valja uraditi sa tim nevoljama: uništavaj i iskorenjuj. Problem je u tome što, istorija nam je svedok, nasilje i zločini među ljudima jednostavno ne pripadaju tom spisku. Za razliku od spomenute tuberkuloze, ponekad uopšte nemamo problem sa nasiljem i zločinom, naprotiv. I zato nije „deda Ratko“ kriv (osim za, naravno, genocid). Krivi smo mi, ljudske životinje, kao bića koja uredno prave razliku između „pravog“ i „pogrešnog“ nasilja, odnosno između „našeg“ i „njihovog“ zločina. Oni su teroristi, a mi borci za slobodu. Oni su agresori i zločinci, a mi samo branimo svoje. Stradalo je mnogo ljudi, ali preobučenih vojnika. Nasilje nije u redu, ali oni su prvi počeli. Možda nije trebalo, ali šta su oni nama radili? I tako u nedogled i dosadno kao prirodna smrt.

A za ovo je već odgovorna naša krajnje zapuštena i etnonacionalna sociopolitička kultura. Koja nikako da ukapira da ratni zločin jednostavno ne valja, isto onako kao što ne valjaju ni antraks ili ebola. Uostalom, i sam Ratko Mladić je bio osetio potrebu da svoju nastupajuću orgiju nasilja i krvoprolića u Srebrenici „objasni“ ili opravda jednom „pravednom“ odmazdom („Došlo je vreme da se posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“). Da definiše nasilje kao ispravno. Ali, poput dece u vrtiću, svi prečesto smatramo da je „moje nasilje bolje od tvojeg“. I zato ovaj ocvali „general“ iza sebe danas ima armiju mislilaca, političara, komentatora, novinara, relativizatora, iskrenih fanova, te običnih građana koji će njegovo nasilje i njegove zločine takođe braniti kao ispravne. To jest, kao svoje. Uostalom, u pitanju jeste bio genocid koji je počinjen u naše ime. A kada je već tako, zašto čoveka ne bismo branili i pozvali da nam preko malih ekrana poželi dobro jutro?