Naše nasilje

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Naglasak na „specijalnom timu krsnih momaka“ iz uvodne recenice ove fantazije, sa kojima se Aleksej hrabro probija do bunkera u centru Berlina ostavio je na mene najaci utisak. Divna scena. Padoh sa kreveta.

2. Budizam je odgovor.

3. Na osnovu cega autor zakljucuje da je „genocid pocinjen u nase ime“. Haski tribunal to nigde ne kaze- jer bi to bila logicka i faktografska besmislica. Ne govori ni da je taj zlocin pocinjen u interesu i za racun drzave pa cake ni tadasnjih vlasti Srbije. Zasto se jedan pristojan tekst kompromituje takvim „pesnickim“ dodacima ako su proverene, od suda utvrdjene cinjenice dovoljne da opravdaju autorove smele ali zanimljive antropoloske konsideracije

4. Ponavlja se, autor. Déjà vu.

5. Zamislite ovu situaciju. U rodnom gradu u Bosni izgubili zbog rata sve što ste imali i odlazite u Australiju, srećni što ste izvukli čitavu glavu. Nakon skoro tri decenije boravka i rada u toj zemlji, vraćate se da penzionerske dane provedete u Srbiji, zemlji vaših predaka, u kojoj nikada do tada niste živeli. A onda, za manje od godinu dana boravka, doživljavate najstrašnije stvari koje vam se mogu dogoditi u životu. Prvo vam carinici u Beogradu (bez prisustva vlasnika) prerežu katanac i pokradu polovinu robe i stvari iz kontejnera, zatim vam majku, staricu od 91 godine, muče u Urgentnom centru u Beogradu i ispumpavaju po 700 evra DNEVNO, da bi je nakon 12 dana uspeli iščupali iz njihovih kandži i prebacili u Bosnu, da bi na kraju, napuštajući zauvek tu moralno propalu državu, ponovo bili opljačkani. Za prevoz stvari koje su mi ostale, čija je ukupna vrednost bila 2200 evra, platio sam firmi Delta Transport 1650 evra, da bih nakon istovara u Nemačkoj ustanovio da su mi ponovo ukrali pet velikih paketa. Uz to, dobio sam još jedan račun, da platim još 1000 evra za neki PDV. Da sam sve te stvari poklonio nekome u Beogradu ili ih bacio u kontejner za smeće, ostalo bi mi u džepu 450 evra. Dakle, za 9 meseci u Beogradu sve moje stvari i roba iz Australije su pokradene, da citiram Kunderu, sa nepodnošljivom lakoćom, a da sam ostao, oteli bi mi na sve moguće perfidne načine i sav novac koji sam zaradio u Australiji. Šta kazati na to nego da je Beograd septička jama Srbije. Za ostatak zemlje ne znam, ali bih želeo da verujem da nije tako. Dakle, u Srbiji vlada kultura bezprizornog otimanja i to otimanje jačeg od svakoga ko im se učini pogodan i slabiji. A to je zakon džungle. A to je moguće samo onda kada se kriminalci ne kažnjavaju. Kao i u džungli, ko ima pravo da kazni lava što je pojeo kravu.

   1. Oteće ti i u Bosni jarane, ako je šta ostalo, nego vrći se ti u Australiju.

6. Jesi pismen, verujem i da si dobar čovek, ali imaš previše visoko mišljenje o svom umu .
   Sva tvoja i bilo čija pisanja koja pokušavaju da sude pravedno su, unapred, osuđena na propast! Zašto?
   Jednostavno zato što PRAVU BOŽJU ISTINU nije moguće dokučiti, a to znači ni pravdu.
   Biće da je i Bog od toga digao ruke i presudio da je jači uvek u pravu. Stradalnici će i onako u raj.

7. Znači, ondak ništa od 1917-te? Nema oružane revolucije? Borba za radnička prava se svodi na pisane depeše? Da li nas tako uči istorija?

8. A možda bi stvari bile drugačije da je pomenuti sud imao iste kriterijume za optužene svih nacionalnosti? Možda bismo se svi dozvali pameti da sud nije jednima olako pripisivao genocid, menjajući postojeću definiciju gencida, a drugima gledao kroz prste za njihove zločine? Možda bi sve bilo drugačije i humanije da su sve žrtve na sudu jednako „vrednovane“? Ili da se sudilo samo za ono što zaista može da se dokaže, a ne po komandnoj odgovornosti (prpadnicima jedne nacionalnosti)? Da je sud sudio drugačije i poštenije, možda bi veći broj ljudi bio spreman da saoseća sa žrtvama druge strane, umesto da žali samo nad svojima koje nigde niko ne spominje i čiji se dželati slobodno šetaju, obavljaju visoke političke funkcije ili primaju penzije kao heroji? Kako bi bilo da sociolog i kolumnista malo o tome porazmisli. Tek da razbije monotoniju…