Naše rasne procene

Tačnije, precenjuju ga, i to izdašno. Tada su posebno ilustrativni podaci IPSOS-a i istraživača Bobija Dafija iz čak 40 zemalja sveta (2017). I percepcije i realnosti broja imigranata u ovim državama veoma su različite. Ali, svima je zajedničko da u svojim procenama – preteruju.

Na primer, stanovnici Sjedinjenih Država su, u proseku, tvrdili da čak 33% njihovog stanovništva čine imigranti, dok je stvarna brojka 14%. Francuska i Nemačka su podjednako omašile: procenili su 26%, a zapravo je 12%. I Šveđani i Holanđani su udeo migranata u svojoj zemlji procenili na 25% (stvarnost je 16%, odnosno 12%).

Precenili su i Rusi (27% prema stvarnih 8%), Italijani (26% prema 9%), Argentinci (čak 30% prema 5%), Kanađani (39% prema 21%), Japanci (10% prema 2%), Kinezi (11% prema tek 0,1%). Precenjuju i susedi, Crna Gora (16% prema 8%) i Mađarska (15% prema 5%). A Srbija? Negde je u sredini u pogledu tog belosvetskog mašenja imigrantske realnosti. Građani Srbije, u proseku, procenjuju udeo imigranata u svom stanovništvu na čitavih 22%, dok je stvarnost – 6%.

Uzgred, ovaj realni udeo imigranata obuhvata baš sve imigrante u društvu, a ne samo one koji prvi padaju na pamet poput izbeglica sa Bliskog istoka (Evropljanima) ili Meksikanaca (Amerikancima).

Dakle, i mnoge ljude iste boje kože koji trenutno žive u našoj zemlji zbog posla, studija ili porodičnih razloga. U tom smislu, broj stvarnih imigranata bi valjao da bude veći nego što to pretpostavljamo, ali šipak.

Uredno je manji jer dopuštamo umu da se raspojasa i raspištolji. Društveni naučnici imaju i sintagmu koja opisuje taj fenomen: „izmišljena“ ili „imaginarna imigracija“ („imagined immigration“). Razmislimo samo, Italijani, Francuzi i Nemci su bez blama, i neopterećeni zdravim razumom, prosečno procenili da je svaki četvrti čovek u njihovoj državi – imigrant.

Za Srbe, imigrant je svaka peta, a za Amerikance svaka treća osoba u državi. Kakva je to komocija mozga, ako realno pogledamo po ulici ili na interfon svoje stambene zgrade?

Da stvari budu još sumasišavšije, kada se ljudi suoče sa činjenicama ili stvarnim podacima – oni će nastaviti da se drže svog uverenja. Najčešći razlozi za odbranu i zaštitu sopstvene percepcije su: država nije dobro izbrojala sve imigrante, stvarne brojke se prikrivaju, pročitalo se drugačije u medijima ili na društvenim mrežama, ili naprosto „radije verujemo svojim očima“.

Zašto građani inače toliko različitih zemalja – Amerike, Rusije, Kine, Japana, Italije, Argentine, Švedske ili Srbije – svi komotno precenjuju i pogrešno percipiraju broj imigranata u granicama svojih država?

Prvo, zato što sve ove iskrivljene procene zapravo izražavaju jednu univerzalnu – zabrinutost i strah. A kada se nečega pribojavamo, racionalna kalkulacija prva ispadne kroz prozor ili iscuri kroz uši.

Drugo, drugačiju rasu u okruženju procenjujemo promptno i pamtimo upadljivo. Treće, ove strahove dodatno zalivaju, đubre i prihranjuju masovni mediji i uopšte politički diskurs u društvu.

Najzad, ljudska bića bolje pamte one žive anegdote i priče, nego dosadne statistike. A posebno one o silovanjima, pljačkama i nasiljima. I zato, brzo i bez „guglanja“: koliko tačno migranata ili izbeglica sa Bliskog istoka i sličnih područja boravi po prihvatnim centrima, parkovima i ulicama širom Srbije? Hajde, procenimo slobodno, u apsolutnim brojevima ili u procentima, svejedno. Smislili, procenili?

Prema objektivnim podacima Komesarijata za izbeglice, u pitanju je oko 4400 ljudi (što je 0,062% stanovništva), a prema Centru za zaštitu i pomoć tražiocima azila, oko 7000 ljudi (ili 0,1% stanovništva Srbije).

Zvuči oskudno i tanko? Neverovatno? Osećamo li tada kako nam se siva masa vezuje u čvor? Tražimo li izgovore za odbranu svojih uverenja, percepcija i predubeđenja brže od svetlosti?

Jer, stavimo stvari u kontekst. Više overenih potpisa od ovog broja treba i samo za osnivanje političke stranke u zemlji. Ili, više osoba od broja migranata nalazi se samo u zatvorima u Srbiji (oko 11.000). Samo jedne, 2018. godine, u Srbiji je fakultet završilo sedam puta više ljudi (45.221) nego što je to ukupan broj migranata u državi. Imamo i čak 50 puta više nezaposlenih osoba (314.000), prema zvaničnim statistikama.

Najmanje pet puta više ljudi živi samo u novosadskom naselju Liman (35.000), a čak deset puta više ljudi samo u Čačku (72.000). U Srbiji od dijabetesa boluje čak stotinu puta više ljudi (750.000), pa se opet radije pribojavamo migranata, nego krempita i krofni. I Nataša Bekvalac je u „Areni“ pevala pred tri puta više osoba (20.000) nego što je to ukupan broj migranata u Srbiji.

Percepcija je čudo, i krajnje nezgodna stvar. Veliki američki sociolog (i još veći ženskaroš) Vilijam Tomas je davne 1928. godine ispravno poručio: „Ako ljudi definišu stvari kao realne, one su realne po svojim posledicama“.

A te političke i društvene posledice vidimo svaki dan. Brojne studije dokazuju da su zabrinutost i strah oko imigracije bili ključni pokretači Bregzita. Tema imigracije beše centralno političko pitanje na gotovo svim nedavnim izborima u Evropi, od francuskih predsedničkih (2017) do nemačkih (2017) i italijanskih (2018) parlamentarnih.

Danas skoro svaka evropska država ima bar jednu ekstremno desničarsku političku partiju kojoj je imigracija osnovna sociopolitička tema: AfD u Nemačkoj, Liga u Italiji, Nacionalni savez (bivši Front) u Francuskoj, Slobodarske partije u Austriji i Holandiji itd. Izborna pobeda Donalda Trampa takođe je ostvarena na snažnoj antimigrantskoj politici i prepaljenim zamislima o izgradnji „prelepog“ zida između Amerike i Meksika.

U Srbiji, antimigrantsku platformu najotvorenije zauzimaju Dveri i Dosta je bilo, dok grupe građana Šida, Pirota, Sombora, Kikinde, Kanjiže i Subotice na društvenim mrežama organizuju hajke i proteste protiv migranata.

Usput raskrinkavajući još jednu pogrešnu percepciju – onu o esencijalno miroljubivim, tolerantnim i multikulturnim Vojvođanima. Doduše, „narodne patrole“ po Beogradu i prilaze migrantima, otvoreno im preteći nasiljem. I sve se to odvija na osnovu – pogrešne percepcije. Uz kreativni dodatak rasizma, naravno. Razmislimo, negujemo li iskrivljene procene o broju migranata, i/ili o broju nasilja, krađa, silovanja i terorizma od strane migranata u Srbiji (i Evropi)?

Ponovimo činjenice: oni mrski imigranti iz Sirije, Avganistana, Pakistana, Libije itd. trenutno čine 0,1% stanovnika Srbije. I samo oko 1,5% ukupne populacije imigranata u našoj republici. Tokom 2018. godine, izvršili su 101, a tokom 2019. godine 113 krivičnih dela, što je statistička greška (0,1%) u poređenju sa oko 92.000 krivičnih dela godišnje. A mahom su u pitanju bila remećenja javnog reda i mira, sitne krađe i međusobni sukobi.

Dakle, jednostavno nema silovanja i nema ubistava, za razliku od najmanje 28 ubijenih žena u porodičnom nasilju 2019. godine od strane naših belih i pravovernih sugrađana.

Na primer, izbadanjem nožem bivše supruge na autobuskoj stanici u centru Pančeva, polivanjem benzinom i spaljivanjem supruge u opštini Mol, lovačkom puškom ka partnerki iz Koceljeve, sa dva hica u slepoočnicu devojci u Kotežu, masakrom supruge i njenih roditelja u Novom Sadu, davljenjem rukama supruga u Torku i Bogatiću, nožem u srce ženi u Beloj Palanci i slično.

Ako ćemo statistički, za ove i mnoge druge nesrećne devojke i žene, bezbednije je da borave u prihvatnim centrima sa migrantima, nego u toplini porodičnog doma i njegovih „tradicionalnih“ vrednosti.

Kako promeniti nečiju percepciju? Pogrešne predstave i nakaradne stavove?

Filozofi, društveni naučnici, marketinški „stručnjaci“ i politički analitičari o tome promišljaju, raspravljaju i arče papir najmanje 2.500 godina. I nisu ništa bliže otkriću. Ali, hej, i u borbi sa virusima nakon takođe par milenijuma medicine, najbolje što umemo je – savet da peremo ruke.

A šta ćemo sa onim virusima uma?

U međuvremenu se ipak bilo saznalo da bombardovanje činjenicama, podacima, procentima i statistikama, otprilike kao u ovoj kolumni, obično ne vrede ama baš ništa. U jednoj studiji u 13 zemalja, polovini ispitanika dati su podaci o stvarnim stopama imigracije, a drugoj polovini nisu. I ni jedni, ni drugi nisu bili promenili svoje prethodne političke stavove po pitanju imigracije.

U metaanalizama, samo jedna od četiri studije potvrđuje ograničeni uticaj nekakve istine na naša ukorenjena verovanja. Dok postoji i „bumerang efekat“ prema kojem se, nakon izloženosti dokazima koji govore suprotno, ljudi samo još snažnije zakopavaju u svoja dotadašnja uverenja. Međutim, sve ovo ne znači da valja u potpunosti zanemariti ili bataliti podatke.

Činjenice su i dalje važne. Već znači samo to da, umesto mahanja brojkama i statistikama – pričamo priče. Baš one tople, ljudske. Lične narative i životne sudbine realnih migranata, izbeglica i ostalih žrtava kao ljudi sa imenom i prezimenom, a ne kao brojeva u tabelama.

I da budemo krajnje oprezni oko naših percepcija i pratećih politika. Jer ako neka politika počiva na pogrešnim procenama građana, pogrešna je i ta politika.