Naši mali rasisti

Interneti se ugibaju od sadržaja na kojima raspojasane i podivljale horde mladih ljudi proslavljaju završetak srednje škole tako što srbuju, troprstaše i kosovojesrbijaše planirajući „dogodinu u Prizrenu“. Sve to uz „autotjun“ ritam balkanskog turbo-folka i hip-hopa koji, prema naširoko „šerovanim“ opštim mestima, glorifikuju konzumerizam, alkohol, droge, promiskuitet i prostituciju. Pa se kao indikator moralnog sunovrata nacije ističe činjenica da mladi nemaju pojma šta su žmurke i dudinje, dok matori blage veze nemaju ko su Maja Berović i Jala Brat.

Ovakve priče stare su koliko i civilizacija. Još po papirusima iz drevnog Egipta, pre 3300 godina, kritikuje se „današnja omladina“ pošto ne poštuje starije, pa se vrednosti poremetiše, a pravila okrenula naglavačke. Za starog i starogrčkog Aristotela u „Retorici“, mladi su „nadobudni i misle da sve znaju“, a za matorog Rimljanina Horacija „bezbrada omladina ne uviđa šta je korisno, pa beslovesno rasipa novac“.

Londonski „Tajms“ je 1816. godine kritikovao valcer kao novu modu i skaradnu „fatalnu zarazu“ koja je bludno i nemoralno obuzela mlade. U 17. i 18. veku mnogi su popovi i moralisti kritikovali čitanje ljubavnih romana i poezije jer kvare omladinu „poput otrova“. Kao i sa video igricama danas, „Sajentifik Amerikan“ je 1859. godine upozoravao na pogubni uticaj igranja šaha, jer omladina sedi za stolom i arči dragoceno vreme umesto da ga provodi u nekakvoj fiskulturi na svežem vazduhu. Da, plesanje valcera, čitanje romana i igranje šaha svojevremeno su smatrani za zlo i naopako koje će da iskvari mladi um dece i omladine.

Ili, hvala izuzetnom arhivu sa Yugopapir.com, „Duga“ je 1960. godine objavila članak pod naslovom „Da li je žur opasna igra?“, upozoravajući roditelje na opasnosti od omladinskih žurki gde se „svak ljubi sa svakim“ i na gramofonu sluša „rok-en-rol“. A tek je muzika posebna tema.

Danas visoko poštovani, posve kulturni i gotovo kamerni rokenrol, odlikovali su i stihovi poput: „Spašavaj živu glavu, devojčice, radije bih te video mrtvu nego sa drugim čovekom “ (The Beatles), „Ona je cvileći pas koji radi sve što kažem“ ili „Biću u podrumu sa iglom i kašikom“ (The Rolling Stones), „Upucaću moju gospođu, video sam je sa drugim čovekom“ (Jimi Hendrix), „Ustani, budi kao seks mašina“ (James Brown), „Heroin, osećam se kao muško, kao Isusov sin, kada stavim tu iglu u venu“ (Lou Reed), „Ako nema budućnosti, kako može biti greha?“ (Sex Pistols), „Želim tvoj seks“ (George Michael), „Odbij, kučko“ (Guns n’ Roses) i „Siluj me, siluj me, prijatelju“ (Nirvana). Da li je onda stih „Mala voli audi, mala voli BMW, mala voli evre, penje se na stolove, voli separe“ Raste Kavalija zaista toliko skandalozniji?

Je li onda sve to glede današnje omladine samo još jedna vulgarna, staračka i pseudokulturnjačka nostalgija i banalni generacijski jaz? Da, i ne. Veći problem od neogrebanih kolena i muzičkog ukusa mladolikih zapravo je njihov – ideološki i politički ukus. Mnogi srednjoškolci, maturanti, studenti, navijači i ostali masturbanti danas zaista upadljivo (žele da) liče na – Arkanove „tigrove“, „šakale“, „škorpione“ i druge paravojske ljudskih životinja u predugom trajanju devedesetih godina 20. veka na Balkanu.

Šta god im tutnjalo u ušima iz „wireless“ slušalica, zloslutnije je kakve poruke nose po majicama. A tamo su mahom Putin, Košare i Putin na Košarama. Nezavisno od naših predrasuda o mladima, i drobljenja o „starim, dobrim danima“, društvene nauke su te koje upućuju na tvrde činjenice. Npr. prema istraživanju sociologa (i prijatelja autora ovih redova) Smiljke Tomanović i Dragana Stanojevića iz 2015. godine, većinski mladi u Srbiji jesu jedan neobično konzervativni, religiozni i patrijarhalni soj. Čak 94 odsto njih sebe smatraju vernicima, 49% bi zakonom zabranilo abortus, a više od polovine kao „neprihvatljive“ vide gejeve, migrante, Albance, Hrvate i Rome.

Uzgred, u Srbiji čak 55 odsto mladih starosti od 25 do 29 godina živi sa roditeljima, dok u ovoj istoj grupi starije omladine tek svaki deseti živi sa partner(k)om. Hm, nejebica je možda opasnija bolest od muzičkog neukusa.

Slično tome, u istraživanju Helsinškog odbora iz „davne“ 2011. godine, homofobiju iskazuje oko 60% srednjoškolaca, rasistički i šovinistički odnos prema Romima njih 70 odsto, dok se kao najveći „srpski neprijatelji“ vide – Albanci. I dok smo mi kritikovali njihova onlajn detinjstva i muziku koju slušaju, a ne njihov rasizam, ovi mladi ljudi danas imaju od 24 do 28 godina. I najverovatnije i dalje žive sa roditeljima, držeći se svoje ksenofobije kao pijan Kosova. Ali pre nego što za ovu tragiku optužimo famozne ratove devedesetih od pre tri decenije, te mrski turbo-folk namesto rokenrola ili YouTube namesto Branka Kockice, pogledajmo se u ogledalo.

Nisu li ti isti jugoslovenski ratovi i njihova zatucana, ratoborna i rasistoidna deca bili plodovi naših prepona? Nas, navodno kosmopolitskih Jugoslovena sa svojim dudinjama, žmurkama, vodom direktno iz baštenskog creva, krastama po kolenima, odnosno gramofonima i kasetofonima sa „dobrom, starom muzikom“ kojima je šatro „važno samo ko je kakav čovek“? Šta je zaista „opasna igra“: „žurevi“ ili – rat?

Deo objašnjenja za sociopolitički skaradna ponašanja, verovanja i mišljenja naše dece i omladine valja potražiti i u – toj deci i omladini. Umesto da ih posmatramo jedino kao nevine pahuljice tananih osećanja, krupnih očiju, i mozgova u koje kao na praznu (gramofonsku) ploču možemo da utiskujemo šta god poželimo, bilo razgovorom, televizijom, „Pepom“ ili „Baka Prasetom“. Jer opaka privlačnost i snaga ksenofobije, te oštrog razlikovanja „Nas“ i „NJih“, u istraživanjima se razotkriva još kod sasvim male dece. Do 3. ili 4. godine života, deca već komotno grupišu ljude na osnovu rase ili roda. Takođe, naši mali rasisti i seksisti, prikazuju negativnije stavove o ovakvim „NJima“, i percipiraju lica drugih rasa kao „gnevnija“ u poređenju sa facama one sopstvene.

Zapravo, ova dihotomizacija između „Nas“ i „NJih“ verovatno se pojavljuje još kod malih beba, a koje bolje uče lica istih rasa. Kako to znamo? Pokazujmo bebi sliku jednog lica više puta za redom, i vremenom će izgubiti interesovanje i gledati ga ređe. A onda pokažimo neko drugo lice. Ukoliko je ono drugačije boje kože, gledaće ga mnogo duže, što ukazuje na veću uzbuđenost i uzrujanost.

Kada je reč o omladini, neuronauke konstantno upućuju na to da ljudska bića do sredine 20-ih godina života još uvek nemaju u potpunosti razvijene frontalne kortekse. Tu činjenicu poodavno prepoznaju i naši krivični zakoni, razlikujući maloletne i punoletne ljude. Upravo su ti (ne)razvijeni frontalni korteksi „zaduženi“ za kontrolu nad onim limbičkim, endokrinim, impulsivnijim i „reptilskim“ delovima našeg mozga i tela. Zato je ovo neurološko doba u kojem ljudi u najvećoj meri tragaju za novim i drugačijim stvarima i češće preuzimaju rizike. Pa će omladinac biti sklon tome da isproba travu ili bandži skokove, a matorac da kriminalno prekrši dijetu pa pojede krofnu.

Uz to, adolescenti opsesivno žele da pripadaju grupi. Magnetna rezonanca ne laže: omladina je neurološki preosetljiva na uticaj vršnjaka. Čak i u potpuno izmišljenim scenarijima isključivanja iz grupe, kod mladih okidaju oni delovi mozga koji su ključni za osećanja bola, besa i gađenja. Među mladima se zato brže i poput virusa prenose i usvajaju i preterano napijanje, i anoreksija, i trendovi u oblačenju i muzici, ali i etnonacionalizam, rasizam i neonacizam. Sve su to čuvene „omladinske potkulture“, ali neke od njih su opasnije od drugih. Zato razni Obrazi, Naši, Srbske akcije, Srpske desnice i ostali Levijatani moraju da upozoravaju.

Dakle, sve zbog tog nedovoljno zrelog frontalnog korteksa, adolescencija i statistička mladost do oko tridesete godine života jesu doba u kojem je najizvesnije da će ljudska životinja ubiti nekoga, biti ubijena, napustiti dom, tetovirati se, izmisliti novi umetnički pravac, svrgnuti diktatora, etnički očistiti selo, posvetiti život gladnoj deci u selima u Africi, imati užasan ukus u oblačenju, protestovati protiv ubijanja delfina ili biti fudbalski huligan, nalivati se koktelima sa acetonom poznatijim kao votka ili bacati molotovljeve koktele na policiju, otići u manastir ili otkriti novi zakon u fizici. Impuls je isti, ali koje konkretno ponašanje ćemo negovati i ohrabrivati, a koje ne?

Drugim i „kompjuterskijim“ rečima, naša deca i naša omladina u svojim lobanjama imaju jedan sasvim ksenofobni i rasistoidni – hardver. Oni već dolaze na svet i odrastaju razlikujući „Nas“ i „NJih“. Međutim, do nas je kao roditelja, vaspitača, vršnjaka, komšiluka, zajednice i društva, šta će biti njihov – softver? „Pankeri“ protiv „metalaca“ ili „Srbi“ protiv „Albanaca“? „Sportisti“ protiv „štrebera“ ili „zdravi“ protiv „pedera“?

Mladi ljudski, pa i dečji um, jeste evoluirano poslagan tako da se identifikuje, da pripada, da razmišlja izvan okvira, da borbeno menja stvari, ali i da preferira „Naše“, a ne „Druge“. A temeljno pitanje je šta ćemo svi zajedno društveno definisati kao ono što je „Naše“, a šta tačno kao „Drugo“? Pre par nedelja, u Novom Sadu su brutalno pretučena tri mlada čoveka, od strane isto tako mladih ljudi. Dvojica su levičari i antifašisti koji brane tuđe pravo na stanovanje, a jedan je organizator protesta #1od5 miliona. Dok su ovi drugi omladinci najverovatnije okupljeni oko virulentne ksenofobije, etnonacionalizma i rasizma prema Albancima, homoseksualcima i Zapadu. A u sukobu sa našim malim rasistima, potpuno je nebitno ko kakvu muziku sluša.