Nauka o razgraničenju

Za početak, zamislimo dva scenarija, odnosno dve multikulturne varošice, opštine ili gradska kvarta. U prvom naselju, nazovimo ga npr. „Novi Bečej“, zajedno žive i rade ljudi različitih vera i nacija. Otvoreno govore svoje jezike, međusobno se posećuju tokom praznika, prevazilaze svoje kulturne predrasude i društvene barijere, slobodno trguju i sarađuju, stupaju u etnički mešovite brakove. Cvetaju miroljubivost, tolerancija i sav taj džez.

Dok u drugom naselju, nazovimo ga npr. „Temerin“, takođe obitavaju ljudi različitih vera i nacija. Međutim, oni tamo žive i rade jedni pored drugih, bez naročitog mešanja i međusobne saradnje. Prodavnice i kafane su etnički podeljene, svako trguje i druži se samo sa „svojima“, a mešoviti brakovi su tabu. Svako javno reklamiranje sopstvene kulture, praznika ili jezika, ovi drugi doživljavaju kao provokaciju i pretnju, i obrnuto. Nacionalni sukobi među mladima su učestali, a bujaju samo uzajamno nepoverenje, prezir i ksenofobija.

Kako to? Zašto multikulturalizam i intergrupni kontakt negde dovode do miroljubive harmonije, a negde do ratobornog konflikta? Otkud je Novi Bečej „primer tolerancije i uvažavanja bogatstva različitosti“, a „nacionalni sukobi tresu Temerin“, ako je verovati medijima? Udaljenost između ova dva vojvođanska mesta samo je 35 kilometara, a (multi)etnička struktura im je gotovo ista (59% Srba i 24% Mađara u Novom Bečeju nasuprot 65% Srba i 29% Mađara u Temerinu).

Ili, batalimo stereotipnu Vojvodinu iz našeg sokaka. Zašto su jedno Toronto i Amsterdam, a nešto sasvim drugo Belfast ili Brisel? Jedno Tuzla, a drugo Mostar? Kulturni diverzitet, heterogenost, pluralizam, interkulturalizam i ostale drangulije iz NVO publikacija su ideali, ali i stanje stvari u svakoj varoši koja drži do sebe. Zašto suživot sa drugim ljudima može da ima toliko različite ishode ili posledice? Jer, oba scenarija su ne samo moguća, već i sasvim realna u zemlji i u svetu.

Zamislimo onda (samo) još jedan fiktivni scenario. Region u kojem žive dva naroda: „Albi“ i „Srbanci“. U pitanju su dve etničke grupe koje su neprijateljski orijentisane jedna prema drugoj i svaka čini po 50% stanovništva u regionu. U prvoj varijanti, teritorija regiona jasno je podeljena na pola, svaka grupa se nalazi na svojoj strani tarabe ili plota, sa jedinstvenom i jasnom granicom između njih.

U drugoj varijanti, na delu je nerazmrsiva etnička mešavina nalik na šahovsku tablu ili na „leopardovu kožu“ sa naizmeničnim etničkim enklavama. Što proizvodi ogromnu količinu granica između naših „Alba“ i „Srbanaca“ u ovom regionu, hm, „Mosova i Ketohije“? Koji scenario će da proizvede etničku harmoniju, a koji sukob? Na prvi pogled onih kojima je čaša uvek polupuna, obe varijante bi trebale da smanje međusobne konflikte, zar ne?

U prvom slučaju – oštro etničko razgraničenje – svaka populacija ima kritičnu masu za lokalnu suverenost i autonomiju, a količina međusobnog mešanja, te pratećeg mrštenja i sukoba je minimalna. U drugom slučaju – maksimalne etničke pomešanosti – nijedan etnos nije dovoljno krupan da bi dominirao regionom ili nad drugima, zbog čega svi oni moraju da sarađuju i da smanjuju međusobne tenzije.

Nažalost, stvarnost jednostavno nije tako jednostavna kao u ovim mentalnim eksperimentima. I Kosovo i Metohija nisu nalik na ovu „Mosovo i Ketohiju“. Već se nalaze negde između dva spomenuta ekstrema: totalnog razgraničenja i sveopšte izmešanosti. Postoje etnički homogeni „sever“ Kosova (opštine Severna Kosovska Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok) sa jasnom granicom na reci Ibar i, uzgred, zasebnom stranicom na srpskoj Vikipediji. Ali postoje i mnoge, rasute i (Srbima) brojnije enklave južno od te granice (Štrpce, Gračanica, Parteš, Klokot itd.), baš kao i većinski albanske varoši Preševo i Bujanovac u Srbiji.

Srećom, i kao što je bilo najavljeno na početku ove kolumne, postoji i ozbiljna nauka koja može da rastumači te problematike i izazove. To jest, nauka koja vešto analizira varijablu društvenih sukoba i varijablu „količine“ granica između dva etnička entiteta. I koju bi valjalo da pročitaju naši donosioci odluka.

Naime, u jednom fascinantnom naučnom radu („Globalno formiranje obrazaca i etničko/kulturno nasilje“), objavljenom u najuglednijem svetskom naučnom časopisu „Sajens“ („Nauka“), sveska 317, broj 5844, iz septembra 2007. godine, naučnici sa Masačusetskog Instituta za Tehnologiju (MIT) analiziraju upravo spomenuto pitanje i međuodnos etničkih granica, razgraničenja i nasilja. Za svoje argumente koristili su izuzetno kompleksnu matematiku, pozajmljujući je iz hemije i fizike.

Uzgred, ovaj ubogi sociolog i kolumnista razumeo je tačno nula od ove metodologije, ali se uzda u ekstremno selektivni proces objavljivanja u naučno vrhunskom „Sajensu“. Dakle, šta kaže ova mrska matematika? Ukoliko potpuno nasumično rasporedimo naše „Albe“ i „Srbance“ kao piksele u rešetku, i dodelimo im prirodnu ljudsku sklonost da se radije grupišu sa sebi sličnima, rezultat je sledeći obrazac: niz oštro podeljenih gradova, odnosno „ostrva“ i „poluostrva“ grupisanih „Srbanaca“ u moru „Alba“ (i obrnuto).

Što jeste realnost i Kosova i juga Srbije, baš kao i recept za trajno međugrupno nasilje, nepoverenje i sukobe. Kao svojevremeno ili danas u Temerinu, Belfastu, Bejrutu, Bagdadu, Kirkuku, Nikoziji, Briselu, Berlinu, Jerusalimu ili Kosovskoj Mitrovici. I Vukovaru, Mostaru i Srebrenici.

Jer, isti ovi istaknuti naučnici sa MIT-ja su za (ne)zgodan primer svojih matematičkih modela iskoristili Indiju, ali i bivšu Jugoslaviju. Detaljno su analizirali etnički izmešane i praktično nerazmrsive granice „leopardove kože“ Balkana u periodu pre nego što su se Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Makedonci i ostali pohvatali za gušu u najvećem evropskom krvoproliću nakon Drugog svetskog rata, i koje je kao ovdašnji „brend“ u globalnu popularnu imaginaciju lansiralo koncept „etničkog čišćenja“.

Posmatrajući navedena etnička „ostrva“ i „poluostrva“, veličine između 20 i 60 kilometara u prečniku, teorijski su dokazali i praktično su predvideli sledeće: topografske tačke koje su bile najviše sklone konfliktu, nasilju i genocidu. Neverovatno ali istinito, njihovi napredni matematički modeli precizno su predvideli mesta najvećeg sukoba i masakra u ratu u bivšoj Jugoslaviji. Dakle, Srebrenicu, Žepu, Sarajevo, Vukovar, Mostar, Prijedor, Foču, Bijeljinu, Zvornik, Kravice, Štrpce, Višegrad, Knin, Mrkonjić Grad i zloglasno ostalo. Jednostavno rečeno, na osnovu geografske, etničke i kulturne mape ili distribucije stanovništva, napredna matematika uspešno je predvidela ratne sukobe i ratne zločine u krvi i na tlu bivše Jugoslavije.

I zato, važnim rečima ovih uglednih učenjaka, „nasilje se mahom pojavljuje zbog strukture lokalnih granica između grupa, a ne kao posledica inherentnih konflikata između grupa“. Pravoslavci, katolici i muslimani, te protestanti i katolici, hindusi i budisti i ostali, sasvim korektno sarađuju i zajedno životare u nekim graničnim oblastima, a u nekima jok i nipošto.

Do najbrutalnijeg nasilja ponajpre dolazi u onim oblastima u kojima granice nisu dovoljno dobro definisane. Zato što, šta god voleli da mislimo o ljudskoj životinji, ona jeste i jedna krajnje teritorijalna živuljka nastala evolucijom putem prirodne selekcije. I jasnoća granica između „Nas“ i „NJih“ tada se ispostavlja kao neobično važna. S druge strane, zaista postoji i taj poslovični, multikulturni i tolerantni „Novi Bečej“, odnosno Montreal, London i Amsterdam.

I metaanalize na čak 250.000 ljudi iz 38 zemalja koje pokazuju da ustaljeni kontakt između pripadnika različitih rasa, vera, nacija i seksualnih orijentacija stabilno i nedvosmisleno doprinosi smanjivanju međusobnih napetosti i predrasuda. Ali, tu je i onaj „Temerin“ koji preti i vreba iz prikrajka i prvog pasusa. Multikulturalizam zaista jeste i okej i super i seksi, ali se prečesto izvrne u svoju suprotnost i u nasilje i mržnju. Intergrupni i multikulturni kontakt samo pogoršava stvari kada se dve grupe nejednako tretiraju ili su nejednake po brojnosti, kada je manja grupa okružena većom, i kada su granice među grupama ambivalentne i nejasne. Što sve jeste i bio i ostao slučaj na Kosovu.

Politika i nauka jasnog razgraničenja ili uzajamno prihvaćenih granica, jeste ta koja pravi ključnu razliku između harmonije i sukoba, te između rata i mira. U jednom drugom naučnom radu iz 2014. („Dobre ograde: Značaj postavljanja granica za mirnu koegzistenciju“), i na primeru brdovite Švajcarske, svedoče isti ovi naučnici: „Mir ne zavisi od integrisanog suživota, već od dobro definisanih topografskih i političkih granica između grupa, dopuštajući parcijalnu autonomiju unutar jednog društva i zajednice“.

Što je autonomija koju nije dopustio Milošević, i autonomija koju danas ne dopuštaju vlasti na Kosovu. Možda je onda stroga i jasno definisana granica iz prvog scenarija ono najbolje što možemo da postignemo u ovim okolnostima? Umesto utopijskih zamisli o miru u svetu i blagostanju delfina, a koje su zasnovane na jednom lično miroljubivom i personalno tolerantnom mikrosvetu. Šta ukoliko je scenario oštrog razgraničenja između „Alba“ i „Srbanaca“ zaista jedan matematički univerzalan preduslov za mir između njih? Uostalom, staro je pravilo i mudrolija van Tvitera da dobro održavane tarabe i žive ograde – prave dobre komšije.

Hvala naukama, i matematika, geografija, demografija, istorija i sociologija su nam svedok za to. Samo kada bi ih neko i nekada čitao.