Ne misliti svojom glavom

Ukoliko bi naša glava (prečnika oko 20 cm) predstavljala veličinu jednog protona u kristalu, osoba najbliža nama (kao proton u istoj razmeri) bila bi udaljena više od jednog kilometra. Sledeća još kilometar, i tako dalje. Prilično pusto mesto, zar ne? Zato mnoge čestice i talasi uspešno prolaze kroz „čvrste“ stvari kao da ih tu nema. Pa ipak, kristal smatramo prilično ispunjenim. Čvrste stvari uglavnom su prazan prostor – samo ih naša čula ne vide takvima. Iako samo električni naboj sprečava dve bilijarske kugle da prođu jedna kroz drugu kada se sudare. Ove činjenice otkrila je atomska fizika, i one su u suprotnosti sa našim subjektivnim doživljajem stvarnosti. Pa ipak, to ih ne čini manje istinitim.

Zatim, uzmimo evolucionu biologiju za primer. Sva živa bića na planeti (i, ako ih tamo ima, u kosmosu) nastala su putem evolucije prirodnom selekcijom. I ta nam je činjenica relativno neobična, čak i kada isključimo religijske prigovore na temu. Kada vidimo kompleksne stvari kao što su polarni medved, žirafa, šimpanza ili čovek, teško nam je da poverujemo da su dotične mašinerije mogle nastati prirodnim, sporim i nenameravanim putem. Odnosno, da su „napravljene“ a da ih niko takvima zapravo svesno i usmereno nije napravio. Kako je pisao teolog Vilijam Pejli, kada bismo prvi put videli mehanički časovnik, sa svim onim sitnim, komplikovanim i skladno poslaganim zupčanicima, prvi naš utisak bio bi da ga je neko morao svesno napraviti ili kreirati. Deluje nam bizarno da su mnogo kompleksnije stvari od tog časovnika, poput našeg tela, mogle nastati bez nekog zainteresovanog tvorca koji bi u to uplitao svoje prste ili šape. Čak i kada smo u posedu savršeno elegantnog i višestrukog dokazanog mehanizma koji pokazuje upravo to: da zainteresovanog tvorca, barem kada je o našim telima reč, nije bilo. I dalje nam je sve to isuviše neshvatljivo iako je jednostavno. Otkud to?

Mnoge stvari iz sveta oko nas su u suprotnosti sa našim subjektivnim poimanjem stvarnosti, sa našom imaginacijom i intuicijom. Drugim rečima, nauka veoma često otkriva stvari koje su kontraintuitivne: i vreme je nastalo nakon Velikog praska; svemir nema ni kraj ni sredinu; brzina svetlosti je konstantna i najveća brzina u kosmosu; vreme je deo prostora, i tako dalje. Činjenice iz kvantne mehanike toliko su kontraintuitivne da i sami fizičari ponekad imaju poteškoća da ih istinski razumeju. Šredingerova mačka je istovremeno i živa i mrtva. Kako sad to, dođavola? Kad mi, kada se baš zamislimo, imamo problema i sa planetom kao loptom (sferoidom). Pa, hodamo po prilično ravnoj površini, zar ne? I kako uopšte oni ljudi tamo dole ne (ot)padnu? Uostalom, i danas postoji udruženje građana („Flat Earth Society“) koje smatra da je planeta Zemlja ravna ploča, a priča o njenom loptastom obliku jedna zavera globalnih razmera.

Dakle, mnoge istine o ovom svetu suprotstavljene su našim standardnim zamislima o tom svetu. Ništa neobično, jer je i naš mozak evoluirao za snalaženje u afričkoj savani i za sparivanje sa privlačnim partnerima – ali ne i za razumevanje blesavog ponašanja subatomskih čestica. Blesavo ponašanje ženki sasvim je dovoljno za (ne)razumevanje, rekli bi neki. Pa ipak, veličina tog mozga nekima od nas je kao nuspojavu podarila sposobnost i/ili želju za razumevanjem i kontraintuitivnih stvari. Mogućnost da se prodre u ono neočigledno, prikriveno i suprotno popularnom viđenju samim tim usmerila je neke pripadnike ove vrste ka bavljenju naukom. Indirektno, verovatno opet zbog one želje za što uspešnijim sparivanjem, doduše.

Neočiglednost i kontraintuitivnost sveta oko nas zapravo su velike lekcije i za svakodnevni život. Stvari neretko nisu onakve kakvima nam se čine, i kako ih zamišljamo. Naučnici to svakodnevno pokazuju, od kada nauka postoji. Naš osećaj ili intuicija umeju da zabrljaju. I zato „misliti svojom glavom“ ili biti „sam svoj doktor“ i nije naročito plodna strategija, ma koliko dobro, slobodno i politički korektno zvučala. Umesto na intuiciju ili osećaj, valja se usredrediti i pozivati na dokaze. Ili ih zahtevati od svakog ko iznosi nekakvu tvrdnju. I to kada je reč o svim i svakodnevnim odlukama, a ne samo o promišljanju elementarnih čestica (ako ih neko ko nije fizičar uopšte promišlja). Od odluke da li se vakcinisati ili ne, do odluke za koga glasati. Bez toga, „misleći svojom glavom“, i dalje ćemo se ponašati kao da hodamo po ravnoj ploči.